fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 02 februar 2017 18:04

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 7. Protivrečnosti kapitalizma

  Džon Molinju
Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 7. Protivrečnosti kapitalizma

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Kao i sve do sada, i ovaj feljton objavljivaćemo svakog četvrtka. Pred vama se nalazi sedmo poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P123a3b3c45a5b6, 7, 89a9b1011a, 11b, 12a, 12b, 12c...

Preveo Pavle Ilić.

Jedna od osnovnih razlika između marksističkog socijalizma i njegovih ranijih oblika (poput onih koje su zagovarali takozvani „utopisti“ – Furije, Sen Simon i Oven) je to što za Marksa socijalizam nije bio „dobra ideja“ ili recept za savršeno društvo nastao u njegovoj glavi ili glavi bilo kog drugog mislioca/teljke, već novi način proizvodnje koji će se izroditi iz protivrečnosti kapitalizma i na osnovu njih:

„Teorijske postavke komunista nipošto ne počivaju na idejama, na načelima koje je izmislio ili otkrio ovaj ili onaj popravljač sveta. One su samo opšti izrazi stvarnih odnosa postojeće klasne borbe, istorijskog kretanja koje se vrši pred našim očima.“[1]

Protivrečnost kapitalizma koju Marks otkriva na najopštijem nivou jeste ona između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, o kojima smo prethodno raspravili, i koja je, kao što smo videli, istovremeno borba između buržoazije (koja izrasta iz i čiji interes se poklapa sa starim kapitalističkim proizvodnim odnosima) i proletarijata (koji je i sam čvrsto uvezan deo proizvodnih snaga u [stalnom – op. prev.] razvoju). Engels naročito istražuje ovu protivrečnost u Anti-Diringu (posebno u drugom poglavlju trećeg dela te knjige). Međutim, Marks je otišao još dalje – on je pronašao još specifičnih protivrečnosti koje i same izrastaju iz ove temeljne protivrečnosti a koje će kapitalizam gurati u periodične krize i samim time zaoštravati klasnu borbu. Najbitnije od tih protivrečnosti su tendencija ka hiperprodukciji i tendencija pada profitne stope.

Hiperprodukcija znači proizvodnju više robe nego što može da se proda (a ne više nego što je ljudima potrebno). Tendencija ka hiperprodukciji dolazi od nagona kapitalista da proizvode sve više i više (naročito tokom buma) u kombinaciji sa činjenicom da oni radnicima i radnicama u vidu plate daju manje vrednosti u odnosu na vrednost robe koju oni i one proizvode, tako da sistem ima ugrađenu mogućnost nedovoljne efektivne potrebe za dobrima i uslugama na tržištu. Pad profitne stope odnosi se na smanjenje profita u odnosu na celokupne rashode kapitalista na sirovine, mašineriju i rad. Do ovoga dolazi zbog činjenice da svaki kapitalista nastoji da poveća ulaganje u ono što Marks naziva konstantnim [fiksnim] kapitalom (sirovine, mašinerija itd.), pre nego ulaganje u rad, zbog toga što takva ulaganja isprva povećavaju deo viška vrednosti (profit) koji oni prisvajaju. Međutim, kako se višak vrednosti stvara isključivo kroz živi rad (konkretni rad koji obavljaju radnici i radnice), ali ne i kroz mrtvi rad (rad radnika i radnica iz prošlosti koji je uložen u proizvodnju mašinerije, tj. konstantni kapital), ovo će u krajnjoj liniji dovesti do pada profita u čitavom sistemu.

Bilo koja od ove dve protivrečnosti – hiperprodukcija ili pad profitne stope – može da dovede do ekonomske krize u kojoj pada produktivnost dok nezaposlenost raste, no, postoje očigledni mehanizmi kojima se svaka od njih može neutralisati. Hiperprodukciji se može suprotstaviti povećanje kupovne moći masa (kroz povećanje plata ili kroz državne potrošačke programe), a pad profitne stope može da se zaustavi sečom plata i povećanjem stope eksploatacije. Nažalost, rešenje jedne od ove dve protivrečnosti ima običaj da pogorša onu drugu. Rast plata obara profit dok njihovo smanjivanje povećava rizik od hiperproizvodnje.

Istorijski gledano, vremenski sistemi ovih protivrečnosti se razlikuju. Hiperprodukcija obično operiše u ciklusima što dovodi do klasičnog „tržišnog ciklusa“ buma i kraha. Pad profitne stope je daleko sporiji proces koji, kako vreme prolazi, dovodi do sve težih krahova i recesija ukoliko se ne predupredi.[2]

Još jedna značajna protivrečnost koju je Marks uočio je i tendencija kapitalističke konkurencije da se pretvori u svoju suprotnost – monopol. U procesu konkurencije, kaže Marks, „jedan kapitalista ubija mnoge“.[3] Budući da u takmičenju većeg i manjeg kapitaliste pobedu uglavnom odnosi veći, vlasništvo i kontrola nad proizvodnjom se koncentrišu u sve manje i manje ruku, dok sam proces proizvodnje postaje sve (po)društv(lj)eniji:

„Ruku pod ruku sa ovom centralizacijom ili eksproprijacijom mnogih kapitalista od strane malo njih [kurziv u srpskohrvatskom izdanju, op. prev.], razvija se kooperativni oblik procesa rada u sve većem razmeru, svesna tehnička primena nauke, planska eksploatacija zemlje, pretvaranje sredstava za rad u samo zajednički upotrebljiva sredstva za rad, ekonomisanje svima sredstvima za proizvodnju njihovom upotrebom kao sredstava za proizvodnju kombinovanog društvenog rada, obuhvatanje svih naroda u mrežu svetskog tržišta, a time i internacionalni karakter kapitalističkog poretka.“[4]

Marks kaže da bi se granica ove centralizacije u bilo kom datom društvu dostigla „tek kad bi se sav društveni kapital ujedinio bilo u ruci jednog odvojenog kapitaliste, bilo u ruci jednog jedinog kapitalističkog društva [kompanije – op. prev.]“.[5] Engels još dalje prati istu logiku u Anti-Diringu, gde kaže da će proces centralizacije kapitala na kraju dovesti do toga da se kapitalisti nateraju da „se stvarno prizna karakter društvenih produktivnih snaga. [...] [P]retvaranje krupnih proizvodnih i saobraćajnih ustanova u akcionarska društva i u državnu svojinu pokazuje da buržoazija nije ni potrebna za tu svrhu [njihovog vođenja – op. prev.]. Sad plaćeni namještenici vrše sve društvene funkcije kapitalista.“[6]

Generacija marksista i marksistkinja koja je sledila Marksa i Engelsa mogla je da vidi veoma brz razvoj koncentracije i centralizacije kapitala, kao i rast globalne ekonomije do te mere da su došli do zaključka da je nastupio novi stadijum kapitalizma koji su nazvali monopolni kapitalizam i/ili imperijalizam. Lenjin u Imperijalizmu kao najvišem stadijumu kapitalizma, najuticajnijem marksističkom delu tog perioda, imperijalizam opisuje kao:

„[K]apitalizam na onom stadiju razvitka, kada je – izgrađeno gospodstvo monopola i finansijskog kapitala, izvoz kapitala dobio istaknuti značaj, započela podela sveta između međunarodnih trustova i završena podela cele zemaljske kugle među najkrupnije kapitalističke zemlje.“[7]

Lenjin je smatrao da je imperijalizam delimično prevazilazio tendencije ka hiperprodukciji i padu profitne stope tako što je izvozio kapital u delove sveta gde je on bio oskudan i gde su profitne stope [samim time] visoke, kao i da je delimično prevazilazio protivrečnosti između kapitalâ razvijenih zemalja tako što je kapital koncentrisao u monopolima i u vlasništvu države. Međutim, imperijalizam je istovremeno stvarao nove i zlokobnije protivrečnosti tako što je vukao ka nasilnoj borbi između velikih sila za podelu i preraspodelu sveta – Prvom svetskom ratu. Uz to, Lenjin je smatrao da je imperijalistički rat do te mere zaoštrio klasne protivrečnosti da će dovesti do revolucije (Lenjinova parola je bila: „Pretvorimo imperijalistički rat u građanski rat!“).

Lenjin na ovo dodaje protivrečnost između imperijalizma i antiimperijalizma, smatrajući da će imperijalističko preuzimanje sveta (kolonizacija Afrike, Polinezije, Azije itd.) dovesti do borbi za nacionalno oslobođenje koje će pomoći borbu radničke klase protiv kapitalizma.

Zbog svega toga, Lenjin je imperijalizam smatrao „epohom ratova i revolucija“. Ta procena se ispostavila kao tačna. Imperijalistički Prvi svetski rat je doveo do Ruske revolucije 1917. godine, koju su pratili pokušaji revolucija i revolucionarne situacije širom Evrope (u Nemačkoj, Italiji, Finskoj, Irskoj itd.), a potom i u Kini (1925–1927) i Španiji (1936). Propast ovih revolucija je dovela do fašizma i do novog, krvavijeg imperijalističkog rata. Takođe, imperijalizam je proizveo antiimperijalističke pokrete širom dela planete koji će se nazvati Trećim svetom (najznačajnije u Indiji, Kini, Vijetnamu i najvećem delu Afrike) – koji su, gotovo svi, u konačnici bili uspešni, u smislu osvajanja nacionalne nezavisnosti.

Pa ipak, uprkos ogromnoj ceni u ljudskim životima, kapitalizam je preživeo sve užasne krize sredine XX veka – Veliku depresiju, nacizam, staljinizam, Drugi svetski rat – i iz njih je ušao u novi period relativne stabilnosti i razvoja: posleratni bum. U narednih, otprilike, 25 godina, zapadni kapitalizam je održavao manje-više neprekidan ekonomski rast, punu zaposlenost i rast životnog standarda. Stoga ne čudi činjenica da je tokom tog perioda bilo sijaset mišljenja, među kojima su neka zagovarali i bivši marksisti i marksistkinje, da je kapitalizam prevazišao svoje protivrečnosti. Ovo se najpre pripisivalo državnom intervencionizmu [u ekonomiji – op. prev.] i ekonomiji Džona Majnarda Kejnsa. Tvrdilo se da su klasne podele nestajale i da je radnička klasa postajala sve više nalik srednjoj (da je prolazila kroz proces „buržuiziranja“, kako su to tvrdili određeni sociolozi i sociološkinje).

Međutim, brojni marksisti i marksistkinje, kao što su bili Toni Klif, Majk Kidron i Kris Harman, tvrdili su da temeljne protivrečnosti sistema nisu nestale, iako nisu negirali postojanje buma. Te protivrečnosti su, prema njihovom mišljenju, privremeno zamaskirane onim što su nazivali permanentnom ekonomijom naoružanja. Ogromni tekući troškovi koje su velike sile ulagale u naoružanje (naročito nuklearno) zbog Hladnog rata, ublažavali su i tendenciju ka hiperprodukciji (stimulisanjem ekonomije i državnog zapošljavanja radnika i radnica) i tendenciju pada profitne stope, tako što su izvlačili kapital iz sistema (smanjivali proporciju konstantnog u odnosu na varijabilni kapital), pritom ne proizvodeći dobra koja se prodaju na tržištu. Pa opet, ovi marksisti i marksistkinje govorili su da permanentna ekonomija naoružanja sadrži sopstvene protivrečnosti koje će, kada postanu očigledne, dovesti do ponovnog javljanja temeljnih protivrečnosti.

Dakle, ogromno ulaganje SAD i Britanije u naoružanje stvorilo je globalne uslove za održavanje buma (ublažavajući pad profitne stope), ali se to desilo po cenu delimičnog usporavanja rasta u ovim državama. U međuvremenu, Nemačka i Japan, sile poražene u Drugom svetskom ratu (koje su stoga morale da ograniče svoja izdvajanja za naoružanje), mogle su da izvuku korist iz sveopšteg rasta bez opterećenja vojnih budžeta koji su taj rast omogućili. To im je dozvolilo da beleže daleko veće stope rasta od SAD ili Velike Britanije i dovelo do takozvanog nemačkog i japanskog ekonomskog „čuda“ – do kraja šezdesetih godina prestizale su Britaniju i postajale ozbiljni takmaci SAD. SAD su tada obavezale nuklearne sile da smanje svoje vojne troškove (u odnosu na BDP, ne u apsolutnim brojevima), što je, opet, dovelo do toga da profitna stopa nastavi da pada i da sistem pogodi niz internih recesija: 1973–74, 1979–82. i 1989–92.

Kao što smo već videli, recesije i krize su za Marksa predstavljale izraz temeljnih protivrečnosti kapitalizma, ali je tvrdio da je putem njih sistem pokušavao da se donekle zaleči. To se dešavalo kroz uništavanje velike količine kapitala putem bankrotâ i preuzimanjâ slabijih kompanija, što je povećavalo profitnu stopu firmi koje bi preživele krizu. Međutim, recesije 1970-ih i 1980-ih su se pokazivale sve nesposobnijim da obavljaju ovu funkciju. Koncentracija i centralizacija kapitala stvorila je korporacije koje su toliko narasle da su postale „prevelike da bi propale“, tačnije, prevelike da bi im država dozvolila da propadnu, zbog toga što bi domino-efekat na ostatak ekonomije bio preoštar.

Kapitalistička klasa je na ovu situaciju širom sveta odgovorila: (a) neoliberalizmom – koji je, u suštini, pokušaj da se poveća eksploatacija radnika i radnica kako bi se održala profitna stopa (što se dalo videti kroz napade na sindikate koje su sproveli Ronald Regan i Margaret Tačer), te (b) injekcijom kredita kako bi se održali nivoi potražnje i odagnala kriza hiperprodukcije. Neko vreme, ovo rešenje je izgledalo kao delotvorno, budući da je dovelo do rasta u periodu 1992–2007; međutim, iza njega je ostala ogromna količina nagomilanog duga koji je doveo do toga da kriza – otpočeta kreditnim slomom 2007. godine, kolapsom Liman bradersa i finansijskim krahom 2008. – bude katastrofalnija. Otud sve veći broj komentatora/ki širom političkog spektra koji poslednjih godina prepoznaju da je Marks možda ipak bio u pravu (po pitanju krizama podložne prirode kapitalizma, ali ne i revolucionarne uloge radničke klase, naravno – rekli bi oni).[8]

Konačno, u poslednjih 20 godina, postala je jasna još jedna kritična protivrečnost sistema: protivrečnost između kapitalizma i prirode.

Zbog staljinizma, koji je u suštini bio ideologija državnokapitalističke industrijalizacije Rusije (i kasnije Kine, u kojoj je uzeo maoističku formu), ljudi (naročito u nerazvijenim zemljama) marksizam češće dovode u vezu sa ekonomskim razvojem i industrijalizacijom nego sa samoemancipacijom radničke klase i ljudskim oslobođenjem.[9] Ekološka dimenzija Marksove misli je u velikoj meri ispuštena tokom ovog procesa, ali, kao što Džon Belami Foster pokazuje[10], Marks se uvek duboko interesovao za uticaj čovečanstva na prirodu i za njegov odnos sa njom. Zbilja, to je bila logična posledica njegovog sveprožimajućeg filozofskog materijalizma i ubeđenja da su ljudi deo prirode. Pri samom početku Nemačke ideologije (napisane 1845. godine), u kojoj su prvi put sistematski izložili teoriju istorijskog materijalizma, u delu pod imenom „Glavne premise materijalističkog metoda“, Marks i Engels pišu:

„Prva pretpostavka svekolike ljudske istorije prirodno je egzistencija živih ljudskih individua. Prvo činjeničko stanje koje se ima konstatovati jeste dakle telesna organizacija ovih individua i njome dat njihov odnos prema ostaloj prirodi. Naravno, ne možemo mi ovde ulaziti niti u fizički sastav samih ljudi niti u prirodne uslove, geološke, hidrografske, klimatske i druge odnose zatečene od ljudi. Svaka istoriografija mora poći od ovih prirodnih osnova i njihovog preobražavanja u toku istorije putem delatnosti ljudi.“[11]

Na početku Kritike gotskog programa (iz 1875. godine), Marks napada jednačinu po kojoj je „rad izvor sveg bogatstva“, koju mnogi marksisti i marksistkinje i danas nepažljivo ponavljaju:

„Rad nije izvor svega bogatstva. Priroda je izvor upotrebnih vrijednosti (a od njih se i sastoji materijalno bogatstvo!) isto toliko koliko i rad, koji i sam nije ništa drugo do ispoljavanje jedne prirodne sile, ljudske radne snage.“[12]

U trećem tomu Kapitala on piše:

„Sa stanovišta jedne više ekonomske društvene formacije činiće se privatna svojina pojedinih individua na zemljinu kuglu isto tako apsurdna, kao privatna svojina nekog čoveka na nekog drugog čoveka. Čak ni neko celo društvo, nacija, pa ni sva istovremena društva uzeta zajedno, nisu vlasnici zemlje. Ona su samo njeni posednici, uživaoci, i imaju je kao boni patres familias [dobri domaćini – napomena M. Pijade] ostaviti poboljšanu sledećim generacijama.“[13]

U prvom tomu Kapitala:

„A svaki napredak kapitalističke poljoprivrede nije samo napredak u veštini pljačkanja radnika, nego u isto vreme i u veštini pljačkanja zemlje; svaki napredak u povećanju njene plodnosti za neko dato vreme ujedno je i napredak u upropašćivanju trajnog izvora te plodnosti. Što je više krupna industrija polazna tačka razvitka neke zemlje, kao npr. u Sjedinjenim Američkim Državama, to je ovaj proces razaranja brži. Kapitalistička proizvodnja razvija, dakle, tehniku i kombinaciju društvenog procesa proizvodnje samo istovremenim potkopavanjem izvora svakog bogatstva: zemlje i radnika.“[14]

Dok će u analizi otuđenog rada u Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844. godine Marks napisati:

„Priroda je čovjekovo anorgansko tijelo, naime priroda, ukoliko sama nije čovjekovo tijelo. Čovjek živi od prirode, to znači: priroda je njegovo tijelo, s kojom on mora ostati u stalnom procesu da ne bi umro. Da je čovjekov fizički i duhovni život povezan s prirodom, nema drugog smisla nego da je priroda povezana sama sa sobom, jer čovjek je dio prirode.

Budući da otuđeni rad čovjeku: 1. otuđuje prirodu, 2. njega samog, njegovu vlastitu djelatnu funkciju, njegovu životnu djelatnost, on čovjeku otuđuje rod.“[15]

Najznačajniji odnos ljudi sa prirodom ogleda se u njihovom radu. Stoga, otuđenje rada dovodi do otuđenosti čoveka od prirode. U Marksovo i Engelsovo vreme ovo otuđenje se videlo u odvojenosti sela od grada, u degradaciji okruženja u kom su živeli radnici i radnice (kroz zagađenje i otvorenu kanalizaciju), te u eroziji i iscrpljivanju obradive zemlje – to znamo jer su se oni bavili svim ovim temama. Dalji razvoj kapitalizma u XX veku je dodatno pogoršao mnoge od ovih problema – primer toga su slamovi i favele u gradovima nerazvijenog sveta, ili težak period peščanih oluja i suša na američkom srednjem zapadu tokom Velike depresije 1930-ih. Međutim, došlo je i do razvoja sasvim novih problema – poput istrebljenja čitavih životinjskih vrsta, uništenja prašuma, opasnosti koje predstavljaju nuklearna energija, ozonske rupe itd. Ipak, otkriće i prihvatanje naučne činjenice o problemu klimatskih promena izazvanih ljudskim faktorom jasno ukazuje na to da je protivrečnost između kapitalizma i prirode došla do ekstremno kritične tačke.

Problem globalnog zagrevanja nije ni naučne ni tehničke prirode. Ono što bi trebalo da se uradi da bi se on rešio jeste i opštepoznato i relativno jasno. Mora doći do ogromnog smanjenja izbacivanja štetnih gasova širom planete, što zahteva prelazak sa fosilnih goriva (nafta, zemni gas i ugalj) na obnovljive energetske izvore (vetar, sunce, plime i oseke), kraj zastrašujuće zavisnosti od privatnih automobila i drugih zagađujućih vidova transporta i sistematski program izolacije i drugih mera koje bi smanjile emisije domaćinstava. Uz to, mora se odmah stati sa sečom prašuma. Moguće je da bi moralo da dođe do ograničavanja ili sprečavanja ekonomskog rasta na svetskom nivou.

Ukoliko se ovi potezi ne odigraju, gledaćemo sve češće primere ekstremnih vremenskih uslova koji će odnositi sve više i više ljudskih života (poprilično je jasno da je ovaj proces već u toku). Pored toga, dočekaće nas i širi spektar klimatskih promena, uz ogromne ljudske i ekonomske posledice.

Pa ipak, bez obzira na ove zastrašujuće posledice, nijedna od jednostavnih mera koje smo malopre pomenuli se ne primenjuje – samo zbog toga što bi one bile u sukobu sa neposrednim interesom kapitala. Prvo, dobar deo najvećih svetskih korporacija, poput Ekson mobajla, Britiš petroliuma, Šela ili Tojote, ima veliki interes da se nastavi sa upotrebom fosilnih goriva.

Drugo, zbog međunarodnog takmičenja među državama, najveći zagađivači atmosfere (SAD, Kina, EU, Indija itd.) posmatraju jedni druge kao takmace i svaki od njih se plaši da će ga, ukoliko sprovede neophodne rezove u emisiji zagađujućih supstanci, ostali rivali koji to ne učine preteći na svetskom tržištu.

Oba ova faktora izrastaju iz temeljnih osobina kapitalizma. Štaviše, ukoliko bi se ispostavilo da je nužno ograničiti ili zaustaviti ekonomski rast, to bi bilo potpuno neizvodljivo u kapitalizmu koji je zasnovan na konkurentnom nagonu ka rastu. A ukoliko se predvidive posledice koje smo malopre pomenuli dogode pod kapitalizmom, vrlo je verovatno da bi odgovor naših vlastodržaca na njih bio nekakva kombinacija rasizma, rata, diktature i fašizma – nešto nalik odgovoru administracije Džordža Buša Mlađeg na uragan Katrina, samo višestruko uvećanom.[16]

Mada, iako ekonomska depresija i rat (koji uništavaju kapital) i represija (koja smanjuje nadnice i povećava profit) mogu da igraju ulogu „rešenja“ ili „stabilizacionih mehanizama“ za ekonomske krize koje izaziva pad profitne stope, nijedno od ta dva ne može da reši problem klimatske promene. Stoga, možemo reći da svedočimo sve intenzivnijoj protivrečnosti između kapitalističkih odnosa proizvodnje i pukog preživljavanja čovečanstva i mnogih drugih oblika života, a to znači da uspostavljanje socijalizma postaje istorijska nužnost.

U Komunističkom manifestu, Marks je rekao da se klasna borba završava ili „revolucionarnim preobražajem celog društva ili zajedničkom propašću klasa koje su se borile“.[17] To je neverovatno dubok uvid u suštinu sistema, međutim, u trenutku u kom je pisan on je bio samo apstraktan teorijski zaključak.

Sedamdeset godina kasnije, Roza Luksemburg je napisala:

„Fridrih Engels je jednom rekao: 'Buržoasko društvo stoji na raskrsnici – može ili da pređe u socijalizam ili da potone nazad u varvarstvo.' Šta bi 'potonuće u varvarizam' značilo za našu uzvišenu evropsku civilizaciju? U prošlosti mi smo verovatno čitali i ponavljali ove reči bez obaziranja na njihovu zastrašujuću ozbiljnost. Osvrnemo li se sada oko sebe, videćemo šta znači povratak buržoaskog društva u varvarizam. Ovaj svetski rat je povratak u varvarizam. Trijumf imperijalizma dovodi do uništenja civilizacije. Isprva, do njega dolazi sporadično i tokom trajanja modernog rata, ali u trenutku kada počne period neprekidnih ratova ono nastavlja da se kreće ka svojim neizbežnim posledicama. Mi smo danas suočeni sa tačno onim izborom koji je Fridrih Engels predskazao pre jedne generacije: ili trijumf imperijalzima i propast čitave civilizacije kao što se desilo drevnom Rimu, depopulacija, uništenje, degenerisanje – veliki pokop. Ili pobeda socijalizma, odnosno svesne, aktivne borbe internacionalnog proletarijata protiv imperijalizma i njegovog ratnog mehanizma.“[18]

Danas, nakon dva svetska rata, Holokausta, Hirošime i sveprisutne pretnje nuklearnog uništenja i neposredne mogućnosti nepopravljivih klimatskih promena, konkretni oblici ovakvog „povratka u varvarizam“ i „zajedničke propasti klasa koje se bore“ su jasno vidljivi.

 


[1] Karl Marks i Fridrih Engels, Komunistički manifest. 

[2] Budući da se ova knjiga bavi filozofijom marksizma, a ne marksističkom ekonomijom, ovde pružam samo najopštiji prikaz ovih argumenata, taman toliko da mogu da ukažem na njihovu ulogu u istorijskom materijalizmu kao celini. Postoji ogromna količina literature koja se bavi marksističkom teorijom ekonomskih kriza i pored samih Marksovih spisa. Za veoma jasan i pristupačan uvod pogledajte knjigu Razmrsiti kapitalizam Džozefa Čunare. Za nešto naprednije pojašnjenje i primenu, videti dela Krisa Harmana Objašnjavanje krize Zombi kapitalizam: Svetska kriza i značaj Marksa. (Op. aut.)

[3] Marks, K. (1947): Kapital I, Kultura, Beograd, str. 645.

[4] Isto.

[5] Isto, str. 523.

[6] Engels, F. (1947): Anti-Dühring, Naprijed, Zagreb, str. 290, 292.

[7] Vladimir Iljič Lenjin, Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma.

[8] Na primer, Nurijel Rubini, koji je za Volstrit džurnal izjavio: „Karl Marks je bio u pravu. Kapitalizam može da se samouništi.“ (Op. aut.)

[Link koji je naveden u knjizi je „mrtav“, a pretraga sajta Wall Street Journal-a za pojmove „Roubini“ i „Marx“ ne daje nikakve rezultate. Navedeni tekst uspeli smo da lociramo na sledećem linku. Ostaje nejasno da li je tekst originalno izašao u WSJ-u ili je u pitanju greška autora. – Op. prev.]

[9] Videti Šta je prava marksistička tradicija?  Džona Molinjua. (Op. aut.)

[10] Videti Marksova ekologija Dž. Belamija Fostera. (Op. aut.)

[Nismo uspeli da nađemo integralno delo na internetu, međutim, locirali smo dva teksta istog autora koji mogu poslužiti kao ilustracija. Jedan se bavi istom temom, a drugi je zapravo poglavlje iz pomenute knjige. – Op. prev.]

[11] Engels, F. i Marks, K. (1964): Nemačka ideologija, Kultura, Beograd, knjiga I, str. 15.

[U navedenom izdanju knjige iz kog je citat preuzet ne postoji (pod)naslov sekcije koji se navodi u originalnom tekstu. Prvi prethodni naslov je „A. Ideologija uopšte, a posebno nemačka“, na stranici 13. – Op. prev.]

[12] Marx, Engels, Lenjin: Izabrana djela u deset knjiga, knjiga IV, Naprijed, Zagreb, 1963, str. 203.

[13] Marks, K. (1948): Kapital III, Kultura, Beograd, str. 672.

[14] Marks, K. (1947): Kapital I, Kultura, Beograd, str. 414.

[15] Karl Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. godine. 

[16] Odličan materijal za upoznavanje sa ovom ekološkom i humanitarnom katastrofom je svakako i serija Treme legendarnog TV režisera Dejvida Sajmona (The Wire), u kojoj su, kroz prizmu života stanovnika i stanovnica Nju Orleansa iz raznih lokalnih zajednica i sa različitom klasnom pripadnošću, prikazani upravo uzroci, posledice i reakcija vlasti o kojima Molinju piše. (Op. prev.)

[17] Karl Marks i Fridrih Engels, Komunistički manifest.

[18] Roza Luksemburg, Junius pamflet  (engleski). U pitanju je pamflet napisan tokom 1915. godine, dok je Roza Luksemburg bila u zatvoru zbog svojih antiratnih aktivnosti. Takođe poznat i pod nazivom Kriza u nemačkoj socijaldemokratiji, ovaj pamflet će postati nezvanični osnivački dokument Internacionalne grupe (poznatije kao Liga spartakista) u okviru Komunističke partije Nemačke. (Op. prev.)

Pročitano 1318 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Intervju

Kostas Lapavicas: EU nije moguće reformisati

Prenosimo intervju sa Kostasom Lapavicasom objavljen na portalu Prometej.ba. Kostas Lapavicas (1961, Solun) grčki je mar...

Intervju

Džozef Čunara: Oprezni optimizam levice u Britaniji

Na ovogodišnjem Marx is’ Muss kongresu u Berlinu, razgovarali smo sa britanskim socijalistom Džozefom Čunarom, autor...

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proglas Aleksandre Kolontaj

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Teorija

Lenjinova „Država i revolucija“

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Mesec i zvezde: Boljševizam i islam

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.