fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 22 december 2016 17:25

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 3b. Eksploatacija

  Džon Molinju
Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 3b. Eksploatacija

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Zbog preobimnosti trećeg poglavlja pod nazivom Otuđenje, eksploatacija i klasna borba odlučili smo da ga podelimo u tri dela. Pred vama se nalazi deo trećeg poglavlja posvećen otuđenju.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P123a, 3b3c45a, 5b6, 789a9b1011a, 11b, 12a, 12b, 12c...

Preveo Pavle Ilić.

Neki od onih koji su komentarisali Marksov rad (pre svih francuski filozof Luj Altise, čijim idejama ću se baviti u poglavlju 12) su tvrdili da je ideja otuđenja prisutna samo u Marksovim ranim radovima i da ju je on brzo napustio i zamenio pojmom eksploatacije. Ovo je neistina. Tema otuđenja i otuđenog rada se pojavljuje kroz čitavo Marksovo stvaralaštvo, uključujući i njegovo najbitnije i najzrelije delo, Kapital. Ipak, istina je da je Marks morao da razvija svoju teoriju eksploatacije paralelno u odnosu na teoriju otuđenja. Iako je otuđenje obuhvatalo dubinsku i opštu dijagnosu bolesti kapitalizma, nužan mu je bio koncept koji bi se lakše mogao pretvoriti u brojeve kako bi preko njega analizirao način na koji kapitalistička ekonomija funkcioniše, kao i prirodu i dinamiku klasne borbe.

U svakodnevnom govoru (koji je pod ogromnim uticajem vladajuće klase) eksploatacija je dosta nejasan moralistički termin kojim se osuđuju izrazito negativni postupci „loših“ šefova, na primer, kada poslodavci svoje zaposlene plaćaju ispod društveno prihvaćene minimalne plate. Međutim, za Marksa eksploatacija ima precizno, naučno, značenje – radi se o sistematskom izvlačenju vrednosti koju jedna grupa ljudi ili klasa zgrće na račun rada druge grupe ili klase – ona nije izuzetak, već pravilo koje je urođeno svakom sistemu i svakom obliku klasnog društva u istoriji.

U predkapitalističkim klasnim društvima – robovlasništvu, feudalizmu, despotizmima u staroj Kini, Indiji, itd. – eksploatacija roblja, kmetstva i seljaštva je bila poprilično javna i uglavnom sprovođena posredstvom direktne fizičke sile. Na primer, kmet u Evropi je tokom Srednjeg veka morao ili da radi besplatno na vlastelinovoj zemlji (recimo dva od sedam dana u nedelji) ili da, opet besplatno, ustupi vlastelinu deo svojih poljoprivrednih proizvoda. Ako kmet ne bi ispunio neku od svojih obaveza prema vlastelinu, ovaj bi mu ubrzo poslao vojnike u posetu.

Međutim, na prvi pogled deluje kao da je ovakva vrsta eksploatacije ne postoji u kapitalizmu, što je svakako mišljenje uvreženo među kapitalistima. Oni tvrde da je odnos poslodavaca i zaposlenih poštena razmena rada za nadnicu [platu] u koju obe strane dobrovoljno ulaze. Oni čak smatraju da im radnice i radnici i čitavo društvo duguju zahvalnost zbog toga što „stvaraju poslove“ i „nude zaposlenje“, a onim radnicama i radnicima koji se drznu da se žale ili da traže više nego što primaju oni kažu „Niko vas ne tera da radite ovde. Odlazite i nađite posao negde drugde.“

Marksizam potpuno odbacuje ovakav pogled na stvari. Kapitalisti ne stvaraju poslove niti radna mesta. Rad je postojao pre kapitalizma i postojaće i nakon njega. Poslovi su prosto zadaci koje treba obaviti i oni nastaju kao odraz ljudskih potreba. Danas na planeti živi preko sedam milijardi ljudi koje treba prehraniti, obući, skućiti, obrazovati, lečiti kada su bolesni, zabaviti, prevoziti, itd. Samim time postoji i dovoljno posla za tih istih sedam milijardi ljudi. Ono što kapitalisti zapravo rade, time što poseduju i kontrolišu sredstva za proizvodnju, je da onemogućuju većini ljudskih bića da rade osim ako rade za njih. Uz to, naravno da oni ne zapošljavaju ljude iz nekakvog čovekoljublja, već kako bi sticali profit, to jest, kako bi povećavali vrednost sopstvenog kapitala. Što se tiče radnika i radnica, oni ne ulaze u poslovni odnos „slobodnom voljom“ već zbog toga što jedino na taj način mogu da zarade za život.

Najbitnije od svega, Marks je pokazao da se u odnosu najamnog rada krije neplaćeni rad isto onoliko stvaran koliko i neplaćeni rad pomenutog kmeta. On je ovo potkrepio pošavši od pretpostavke da se u kapitalizmu radna snaga (nečija sposobnost da radi) prodaje i tretira kao i bilo koji drugi tip robe. Prema Marksovim rečima, vrednost robe (vrednost nije isto što i cena, ali jeste osnovna karakteristika oko koje se cena kreće) se određuje prema društveno potrebnom radnom vremenu koje je potrebno da se ona proizvede. Razlog zbog kog vekna hleba košta 40 dinara, košulja 4.000 dinara, a automobil 4 miliona dinara jeste to što je, kada se crta podvuče, potrebno 10.000 više radnih sati da se napravi automobil, i 100 puta više radnih sati da se napravi košulja nego da se napravi vekna hleba.

Ako ovo primenimo na radnu snagu, ispada da je vrednost radne snage, odnosno nadnica kojom se ona otkupljuje, određena količinom radnog vremena neophodnog da se proizvede radna snaga, to jest, da se radnik ili radnica prehrani, obuče, nauči poslu i sve drugo šta ga/je čini sposobnim za rad.[1]

Ipak, ljudska radna snaga se po jednoj stvari razlikuje od svih drugih vrsta robe – ona je vezana za živu ličnost i njenu kreativnost. Ljudska radna snaga ima sposobnost da stvori više vrednosti nego što je potrebno uložiti da bi se ona sama reprodukovala. Ova razlika, odnosno ovaj „višak vrednosti“ kako ga je Marks nazvao završava u džepovima kapitalista i na njemu se zasniva njihov profit. To znači da radnik/ca koji radi osam sati dnevno (40 sati nedeljno) i za to prima 2.000 dinara dnevno (odnosno 10.000 dinara nedeljno) proizvede dobra ili usluge u jednakoj vrednosti svoje plate za, recimo, pet sati dnevno (25 sati nedeljno), a ostatak vremena (tri sata dnevno, odnosno 15 sati nedeljno), zapravo, radi neplaćen.

Da ovo nije istina i da kapitalisti ne izvlače višak vrednosti i da ne zgrću profit na osnovu rada radnika i radnica, oni ne bi imali nikakav interes da ih zapošljavaju. Znamo da kada prestanu da profitiraju na osnovu rada radnika i radnica koje zapošljavaju, oni njih vrlo brzo „pozdrave“, to jest otpuste.

Marksova teorija o višku vrednosti je od ogromnog značaja. Ne samo što otkriva ideološku, svrsishodnu prirodu kapitalističkog shvatanja najamnog rada, već nam omogućuje da izračunamo i matematički izrazimo stopu eksploatacije/viška vrednosti kao i stopu profita – viška vrednosti kao dela totalnih rashoda kapitalista na nadnice, sirovine i stalni (fiskni) kapital. Po Marksovoj formuli R=S/(C+V) (gde R = profitna stopa, S = višak vrednosti, C = fiksni kapital, tj. mašine, zgrade, sirovine, itd. i V = varijabilni kapital, tj. nadnice).

Profitna stopa je glavni faktor koji određuje nivo kapitalističkih ulaganja, stopu zaposlenosti i stopu rasta ili smanjivanja (tj. zdravlja ili bolesti) kapitalističke ekonomije. Zakon o tendenciji pada profitne stope koji je Marks ocrtao u trećem tomu Kapitala je glavna protivrečnost na kojoj se zasniva sklonost kapitalizma ka ekonomskim krizama (što će biti podrobnije objašnjeno u poglavlju 6). Teorija viška vrednosti je kamen temeljac čitave Marksove kritičke analize kapitalističke proizvodnje.

Međutim, teorija viška vrednosti radi još nešto – pokazuje nam da direktan i nepomirljiv sukob interesa leži u srcu kapitalističke proizvodnje, a samim time i kapitalističkog društva. Što je radni dan duži, to je veći udeo neplaćenog rada i viška vrednosti koji će kapitalista pokupiti; što je radni dan kraći, to je manji udeo neplaćenog rada. Što su niže plate, to je viši profit; što su više plate, to je profit niži.

Marks kaže da „[n]ajamnina i profit stoje u obrnutoj srazmeri. Udeo kapitala, profit, raste u istoj srazmeri u kojoj udeo rada, najamnina, opada i obrnuto. Profit se povećava u istoj meri u kojoj najamnina opada, a opada u istoj meri u kojoj najamnina raste. [...] Interesi kapitala i interesi najamnog rada [...] su dijametralno suprotni.“[2]

Stoga, Marksova teorija eksploatacije, njegova teorija viška vrednosti, vodi direktno u teoriju klasa i klasne borbe.

 

[1] Postoje dva glavna argumenta koji pokazuju istinitost ove radne teorije vrednosti. Prvi je to da postoji beskonačan broj komada robe koji imaju beskonačan broj osobina (masa, veličina, oblik, boja, miris, ukus, izdržljivost, itd.) i koje služe ispunjenju beskonačnog broja ljudskih ciljeva: jedna zajednička osobina koju svi tipovi i predmeti robe moraju da imaju i preko koje jedino može da se meri njihova relativna vrednost, odnosno da se proceni razmera u kojoj oni mogu da se menjaju jedan za drugi, jeste ta da su svi izraz konkretne količine društveno potrebnog radnog vremena. Drugi argument odnosi se na to da kapitalističko nadmetanje utvrđuje ovaj zakon vrednost: kada bi neki kapitalista A uporno prodavao svoje proizvode po cenama koje su niže od njihove vrednosti (troškova njihove proizvodnje), ne bi uspeo da povrati investiciju i bankrotirao bi. Ukoliko bi on stalno prodavao svoje proizvode po cenama višim od njihove vrednosti, kapitalista B (ili C ili D) bi ga pre ili kasnije pretekao i ostavio bez posla. Dakle, na osnovu ovoga je jasno da, na dugi rok, takmičenje primorava kapitaliste rivale da prodaju svoje proizvode po cenama koje se kreću u blizini njihove vrednosti izražene u radnom vremenu.

[2] Karl Marks: Najamni rad i kapital

Pročitano 1453 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Intervju

Kostas Lapavicas: EU nije moguće reformisati

Prenosimo intervju sa Kostasom Lapavicasom objavljen na portalu Prometej.ba. Kostas Lapavicas (1961, Solun) grčki je mar...

Intervju

Džozef Čunara: Oprezni optimizam levice u Britaniji

Na ovogodišnjem Marx is’ Muss kongresu u Berlinu, razgovarali smo sa britanskim socijalistom Džozefom Čunarom, autor...

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proglas Aleksandre Kolontaj

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Teorija

Lenjinova „Država i revolucija“

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Mesec i zvezde: Boljševizam i islam

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.