fblogo   twlogo   ytlogo


nedelja, 09 jul 2017 13:25

Ko se protivi Putinu u Rusiji?

  Marko Stričević
Ko se protivi Putinu u Rusiji?

U Ruskoj Federaciji, zemlji zahvaćenoj dubokom ekonomskom krizom, gde deficit budžeta daleko nadmašuje zvaničnih 3% BDP-a, a represija, antisocijalne političke reforme, sankcije i mere „štednje“ stvaraju neverovatne teškoće za većinu stanovništva, liberalni populista poziva javnost da se pobuni protiv korupcije u najvišim instancama vlasti.

Navaljni i protesti

26. marta i 12. juna oko 100.000 ljudi izašlo je na ulice oko stotinu ruskih gradova da protestuje. Mitinzi i demonstracije organizovani su nakon što je NVO Fond borbe protiv korupcije (FBK) Alekseja Navaljnog, vanparlamentarnog političara, objavio video-istraživanje o udelu predsednika vlade i bivšeg predsednika Federacije Dmitrija Medvedeva u institucionalnoj korupciji. Dodatno ih je podstakla mlaka reakcija vlasti na istraživanje koje je postalo viralno; za Alekseja Navaljnog bila je to izuzetna prilika da poveća svoj rejting pred predsedničke izbore, koji se u Rusiji održavaju 2018. godine.

Protesti su, međutim, rezultirali hapšenjem nekoliko hiljada ljudi – u oba navrata uključujući i Navaljnog – zbog toga što nisu bili dogovoreni sa gradskim vlastima. U zemlji u kojoj je korupcija oduvek bila inherentna svakoj instanci birokratske vlasti, u društvu koje prožimaju brojni ekonomski problemi, a širokom sloju stanovništva ugrožena je egzistencija, tražiti ostavku predsednika vlade politički je impotentan zahtev. Povrh svega, ovaj zahtev odjeknuo je među malim brojem građana/ki. U Moskvi, gradu sa više od 12 miliona stanovnika/ca, na ulice je u najboljem slučaju izašlo oko 20.000 ljudi.

Mala posećenost protesta govori pre o nepoverenju prema figuri Navaljnog nego o pomirenosti ruskog društva sa Putinovim režimom. Nakon što se 2000. godine pojavio na političkoj sceni kao istaknuti član liberalne opozicione partije Jabuka, Navaljni je već 2007. iz nje izbačen zbog nacionalističkih aktivnosti – premda je ovu optužbu pokušao da predstavi javnosti kao klevetu. Međutim, još od 2006. godine javno je podržavao neonacističke demonstracije pod nazivom Ruski marš, a 2008. je pokušao da na temelju njih izgradi svoje biračko telo, zasnivajući koaliciju za republičke izbore sa organizatorima tih protesta. Taj pokušaj je, na svu sreću, propao, za čim su usledile godine bezobzirnog političkog oportunizma, tokom kojih je pokušao da ublaži retoriku i nađe nove saveznike. Nakon izbora za gradonačelnika Moskve 2013. godine završio je na drugom mestu, kao član konzervativne libertarijanske partije PARNAS, a krajem 2016. najavio je da će kao nezavisni kandidat učestvovati na sledećim predsedničkim izborima.

Suočavanje sa realnošću – kriza i represija

Iako je „Rusija bez Putina“ jedna od glavnih parola demonstranata/tkinja, organizatori protesta ne trude se da predoče na koji će način doći do ostvarenja tog zahteva, niti da problematizuju smenu političke elite bez nuđenja alternativne politike. Navaljni je od strane ruskih ekonomista najviše kritikovan zbog faktičkog odsutstva ekonomskog programa. Nakon izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine i dodatnog porasta uloge državnog kapitala zarad intenzivnijeg izvlačenja profita iz energetskog i sirovinskog sektora ruske privrede, zaoštrio se imperijalistički sukob između Rusije s jedne i SAD i EU s druge strane. Ukrajinska revolucija 2013–2014. godine, kojoj je Zapad pružio podršku, kao i sve intenzivnije širenje NATO-a prema istoku, ugrozili su dominaciju Rusije u regionu i izazvali vojnu reakciju s njene strane. Vojna intervencija Rusije u ukrajinskom konfliktu i aneksija Krima svojevremeno su dovele do niza sankcija koje su osakatile rusku ekonomiju i podstakle novi talas prisilne nacionalizacije velikih finansijskih, industrijskih i sirovinskih preduzeća. Nakon drastičnog pada cena nafte i gasa, ruske kompanije počele su da eksploatišu skoro duplo više prirodnih dobara, što je uticalo na kurs rublje koji je drastično opao, dok su cene namirnica rapidno rasle. Državni budžet Ruske Federacije, koji je trenutno u dubokom deficitu od 516 milijardi rubalja, više ne može da se učvrsti ni novcem iz rezervnog fonda, čiji su se kapaciteti prošle godine smanjili 3,7 puta zbog ulaganja u naoružanje i prodaje valuta centralnoj banci zarad stabilizacije rublje. Promene prioriteta u raspodeli budžeta izazvane vojnim angažmanom Rusije u Ukrajini i Siriji ujedno su dovele do smanjenja plata i otpuštanja zaposlenih u javnom sektoru – odnosno, svakog trećeg zaposlenog u državi. Napad državnog kapitala na rusku radničku klasu već dugi niz godina praćen je reakcionarnim i represivnim zakonima u oblasti socijalne politike.

Naime, državni represivni aparat obrušio se na građane/ke pod parolom očuvanja „duhovnih kopči ruskog naroda“ i borbe protiv „stranih agentura i njihovih plaćenika“. Vladimir Putin nalazi se na čelu Ruske Federacije praktično od 2000. godine i ne planira da preda svoju poziciju bez oštre borbe. Zvaničan stav države glasi da u Rusiji ne postoji politička represija, već proganjanje „ekstremista i terorista“ koji delaju protiv „demokratske države“. Međutim, među optuženima za ekstremizam i „raspaljivanje međunacionalne mržnje“ uglavnom su brojni ruski aktivisti/kinje, mahom levičari/ke, a za „posedovanje i prodaju narkotika“ dugogodišnje kazne dobijaju sindikalni aktivisti/kinje i vođe. Radi se o stotinama hapšenja svake godine – sve optužbe iznete su po istom obrascu, a ljudi koji trpe proganjanja često su međusobno povezani.

Eksplicitni primeri defanzivnog delanja vladajuće klase, u strahu od građana/ki u protestu, jesu tzv. „Bolotnaja proces“ i formiranje paravojne policijske strukture pod nazivom Rosgvardija (Ruska nacionalna garda). „Bolotnaja proces“ odnosi se na 400 privođenja i 30 krivičnih postupaka protiv demonstranata/tkinja koji su učestvovali u „Maršu miliona“ na Trgu Bolotnaja, 6. maja 2012. godine.[1] Demonstrantima/kinjama uglavnom su upućene optužbe za „učestvovanje u masovnim neredima“ i „napade na službena lica“. Većina svedoka u procesu bili su policajci – neki od njih na dan događaja nisu ni vršili dužnost na mestu protesta, kao što ni neki od optuženih nisu bili prisutni na demonstracijama. Uhapšeni demonstranti/kinje osuđeni su na kazne u trajanju od dve do četiri i po godine, u zavisnosti od „težine“ dela. Povodom dvadesetogodišnjice Ruskog ustava 2014. godine nekoliko osuđenih je amnestirano, ali su 2015. i 2016. hapšenja nastavljena. Proces je bio medijski pokriven kako bi se stvorila slika o funkcionalnosti ruskog pravosuđa, nepogrešivosti vlasti i opravdanosti javnog linča pobunjenika, a poznat je po falsifikovanju svedočanstava, nedostatku dokaza i nehumanim uslovima pritvora.

Na protestima 26. marta i 12. juna ove godine promenjena je taktika zastrašivanja: sada se presude donose tiho, imena optuženih veoma retko se razglašavaju. Protiv nekoliko demonstranata/tkinja podignute su optužnice zbog napada na službena lica – ovoga puta, na službenike Rosgvardije. Rosgvardija je formirana u aprilu 2016. godine, ujedinjavanjem brojnih struktura ruskog MUP-a i Ministarstva odbrane, a namenjena je borbi protiv ekstremizma i terorizma, kao i očuvanju javnog reda i mira. Delovanje Rosgvardije na terenu razlikuje se od delovanja običnih policijskih brigada po tome što službenici garde imaju pravo da pucaju bez upozorenja, sa namerom da ubiju. Stvaranjem vojne strukture koja je pod neposrednom ingerencijom predsednika države, čiji se zadaci i akcije poklapaju sa onim Federalne službe bezbednosti, MUP-a i Unutrašnje vojske (takođe paravojna formacija) i čiji službenici primaju nesrazmerno veće plate, Putin je sebi osigurao lojalnu represivnu i kontrarevolucionarnu snagu. Samo je pitanje vremena kada će prvi metak biti ispaljen. Dakle, politička represija u Ruskoj Federaciji ne samo da postoji, već u poslednjih nekoliko godina uzima maha, a možemo biti sigurni da će se u narednom periodu broj neopravdanih hapšenja samo povećavati.

Hapšenja na osnovu političkih ubeđenja i aktivnosti nisu jedina vrsta represije u ruskoj državi. Ruska pravoslavna crkva putem restitucije i ostalih pravnih mahinacija dobija sve veće povlastice, kao što su formalno prenošenje svih objekata sa religijskom namenom u njeno vlasništvo i sticanje prava na neplaćanje poreza na zemljišnu imovinu, čime sve više zadobija krucijalnu političku ulogu u ruskom društvu. Klasičan primer je donošenje zakona protiv „propagande homoseksualizma“ koji je crkva svesrdno podržala i protežirala. Zakon svrstava „homoseksualizam, lezbejstvo, biseksualnost i transrodnost“ u istu ravan sa pedofilijom, nazivajući ih „seksualnim perverzijama“, a sudeći po obrazloženju parlamenta služi „zaštiti dece od informacija kojima se propagira odbacivanje tradicionalnih porodičnih vrednosti“. Fizička lica optužena za gore opisanu propagandu po zakonu su dužna da isplate 4000–5000 rubalja kazne – no, prava kazna je u javnom targetiranju LGBTQ+ osoba i njihovih „simpatizera/ki“. Država, dakle, na osnovu religijskih moralnih vrednosti uzima za pravo da direktno interveniše u privatne živote svojih građana/ki. Stvarna namera ovog i mnogih drugih zakona jeste potvrđivanje paternalističkog odnosa elite spram radničke klase, među kojom se posredstvom državnih ideoloških aparata raspiruju nacionalistički i ortodoksnopravoslavni sentimenti, što je gura u mrak srednjovekovne hrišćanske poslušnosti i apologije vlasti. „Levičarima“ širom sveta koji u javnom diskursu podržavaju Vladimira Putina valja uputiti direktnu opomenu: njegova vladavina „gvozednom pesnicom“ i režim koji odlikuju klerofašističke tendencije, uz zverske mere akumulacije državnog kapitala na račun jeftinog, neretko i besplatnog ljudskog rada, tera građane/ke Ruske Federacije u ponor siromaštva i sve veće eksploatacije i represije.

Dileme protestnog pokreta

Ruska radnička klasa, stvarna žrtva državnih reformi, tj. represije, trpi ogromne gubitke i ulazi u sve dublju bedu. Dokle god su protesti deo predizborne kampanje jednog neoliberalnog kandidata, dokle god iznose sumanute populističke zahteve, poput ostavke jedne od ključnih figura u spletu državne vlasti, ne mogu privući podršku radništva. To, međutim, ne znači da protesti ne mogu da prevaziđu svoju trenutnu formu. Aleksej Navaljni je, naime, uspeo da se diskredituje i počeo je da gubi na popularnosti nakon nacionalističkih i seksističkih ispada u jednoj ruskoj televizijskoj emisiji[2], kao i zbog bezobzirnog reklamiranja svoje persone na protestima. Opalo je ono malo podrške koju je imao izvan uskih krugova buržoaske liberalne inteligencije – no, narodno nezadovoljstvo time nije izgubilo na zaoštrenosti.

Brojne levičarske grupe i organizacije koje su uzele učešće u protestima, uputivši pritom oštru kritiku političkim metodama Navaljnog, ne gube priliku da agituju i osvešćuju ljude o stvarnim problemima i njihovim uzrocima, nudeći pri tom i konkretne načine njihovog rešavanja. Neke od poznatijih organizacija su Ruski socijalistički pokret (RSD, trockistička organizacija), koji je uspeo da se probije u prvi plan tokom protesta 12. juna u Sankt Peterburgu (nekoliko njenih članova/ica uhapšeno je nakon govora održanih na Marsovom polju), te Autonomna akcija (anarhokomunistička organizacija), koja je postala vidljivija nakon hapšenja njenih članova/ica u „Bolotnaja procesu“. Štab Navaljnog po svoj prilici neće ulaziti u pregovore sa drugim opozicionim organizacijama, jer će pokušati da do kraja iskoristi svoj položaj, što može rezultirati samo još većim padom poverenja u njegovu politiku.

Levica mora naći način da se organizuje i mobiliše radničku klasu dok su protesti i dalje u jeku. Veoma je moguće da do kraja ove godine posvedočimo intenzivnom rastu radikalne levice kao političke snage ne samo u Velikoj Britaniji, Španiji i Francuskoj, već i širom planete. No, za takav proboj avangarde radničkog pokreta potrebna je koherentna analiza konkretnih problema u pojedinim zemljama, koja će joj omogućiti da dela u interesu većine stanovništva – radničke klase. Marks21 aktivno učestvuje u lokalnim borbama radništva u Srbiji i u izgradnji političke snage koja zastupa i brani interese radničke klase. Pridružite nam se u borbi!



[1] O samom događaju možete više saznati u analizi našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice.

[2] Verbalno je napadao voditeljku, ne dajući joj da završi niti jednu rečenicu; implicirao je neobrazovanost tadžikistanskih i uzbekistanskih gastarbajtera, rekavši da niko od njih nije ni čuo za klasike ruske književnosti, nakon čega su gastarbajteri napravili onlajn flešmob akciju, recitujući Puškina, Gogolja, Ljermontova i druge književnike.

Pročitano 2327 puta
Ostali članci iz ove oblasti: « Orbanova ofanziva na CEU

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.