fblogo   twlogo   ytlogo


subota, 18 februar 2012 17:02

Šta stoji iza revolta protiv Putina?

  Vladimir Unkovski-Korica
Šta stoji iza revolta protiv Putina?
Narodni revolt protiv vladajućih elita bukti širom sveta i nije zaobišao ni Rusiju. To smo videli prošlog decembra, sa izbijanjem masovnih protesta protiv krađe parlamenternih izbora, na kojima je Putinova partija izgubila apsolutnu većinu glasača. Putin je uplašen da je to znak da će izgubiti predsedničke izbore, najavljene za mart.
Zato su Putin, koji je trenutno premijer, i njegov saveznik Medvedev, sadašnji predsednik, uplašeno reagovali na pro-demokratske proteste. Izjavili su da je revolt protiv njihove vlasti orkestriran spolja i pozvali na ruski narod da ne dozvoli da njime manipulišu drugi: Rusija nije zapadna kolonija, ona je drugačija!

Međutim, da li je istina da je Rusija drugačija od svih drugih zemalja na svetu? Ili, drugačije rečeno, da li je karakter naizgled međunarodnog revolta u svakoj zemlji isti?

Mi ćemo ovde tvrditi da pokret širom sveta teži ka istoj stvari – slobodi – ali da se razvija različitim intenzitetom, u neravnomernim uslovima.

U zemljama razvijenog kapitalizma, dakle prvenstveno u zemljama evroatlantskog imperijalizma, borba za socijalna prava prerasta u borbu za demokratiju, a borba za demokratiju pod uslovima represije od strane imperijalističkih centara moći ponovo otvara nacionalno pitanje i prerasta u revolucionarnu anti-imperijalističku borbu. To se vidi na primeru Grčke. Radni narod je tamo prvo branio tekovine države blagostanja, za koje se decenijama borio, od udara vlasti i mera štednje u korist finansijskog kapitala. Ipak, kako se klasna borba zaoštravala, diktatura elita, pod komandom trojke EU-MMF-Svetska banka, postajala je sve očiglednija. Da bi sprečila raspad države blagostanja, radnička klasa, koja se našla pod represijom, primorana je da u borbu uvlači sve šire slojeve naroda u odbranu demokratije, za poništenje stranog duga i napuštanje evrozone. To je baza za alternativu koja bi se ostvarila u vidu socijalističke federacije na Balkanu.

U zemljama u razvoju, borba za demokratiju jača borbu za socijalna prava i uz to postavlja pitanje regionalnih anti-imperijalističkih alternativa. Tu vredi spomenuti primer Bliskog istoka i revolucionarni narodni pokret širom arapskog sveta. Tamošnji pokreti uspeli su da svrgnu diktatore sazivanjem uličnih protesta, ali i generalnog štrajka. Svaki korak napred u borbi za demokratiju ohrabrivao je radničku klasu da traži kraj tiranije MMF-ovskih planova koje su sprovodile pro-zapadne diktature. Kao primer, u Egiptu je borba protiv tiranina Mubaraka podstakla borbu protiv svakog „malog tiranina Mubaraka" na radnom mestu. Državna represija koja je usledila otkrila je ulogu SAD u održavanju vojnog režima na vlasti: meci i suzavac koje egipatska vojska koristi imaju natpis Made in USA. Slabost imperijalista je posebno vidljiva samim tim što nisu u stanju da otvoreno oponiraju revolucionarnom pokretu, već su primorani da direktno intervenišu na strani revolucionarnih snaga tamo gde mogu da njihovu relativnu slabost iskoriste kako bi ih kooptirali, kao u slučaju Libije. Da bi preživeo i da ne bi zapao pod stranu dominaciju, revolucionarni pokret mora da se ujedini širom regiona. Sličan proces je, u manjoj ili većoj meri, vidljiv u Latinskoj Americi, Aziji i Africi.

Rusija predstavlja treći model tog procesa, dakle model pokreta u slabijim imperijalnim centrima koji se sukobljavaju sa dominantnim evroatlantskim modelom. I tamo je, kao u zemljama u razvoju, revolt usmeren protiv autoritarne vlasti. Međutim, tamo glavnu reč u ekonomskom razvoju ne vodi strani ili domaći privatni kapital, već upravo – domaća imperijalna država, dakle državni kapital! Kao i u Kini, ruska država uzima veću ulogu i podstiče privredu kako bi se zemlja takmičila sa Zapadom. Država je putem monopola nad ogrnomnim energetskim resursima zemlje izgradila sopstvenu moć – koja je porasla tokom svetske ekonomske krize. Rusiju, kao i mnoge druge zemlje, kriza je udarila u trenutku u kom je prekinut dotok stranih investicija, usled finansijskog kraha na Zapadu. Privremeni pad cena energetskih resursa dodatno je produbio nestabilnost. Rublja je, stoga, pala u vrednosti, usledila je bankarska kriza i opala je opšta privredna aktivnost. Kako bi spasla bankarski sektor i privrednu proizvodnju, država se odlučila na injekciju kapitala koja joj je dozvolila da preuzme kontrolu nad još većim sektorom privrede i nad mnogim privatnim preduzećima. Doduše, oslonac na ponovni rast energetskih cena i cena metala, označio je nastavak zavisnosti ruske ekonomije – i države – od trendova koji su van njene kontrole. Štaviše, taj model je označio i rast domaćih cena u situaciji rastuće nezaposlenosti prouzrokovane nestabilnošću privrede, kao i veće socijalne izdatke. Državna kasa je sve praznija, ekonomija stagnira, a narodni bes u sve značajnijoj meri krivca nalazi na jednom mestu: u državnom vrhu, koji snosi svu odgovornost za trenutno stanje privrede, a koji ne želi da se liši privrednog modela zasnovanog na energentima, zbog pozicije koju joj energenti daju na svetskoj političkoj sceni.

Stoga protest za demokratiju u Rusiji istog trenutka postaje borba protiv imperijalnog državnog kapitalizma. To naravno ne znači da je ta borba automatski prerasla u borbu za ekonomsku demokratiju, odnosno za socijalizam. No, to nigde i nije slučaj. U ovom trenutku u Rusiji glavnu reč vodi ogorčena srednja klasa, kojoj usled krize pada standard i koja je besna što Kremlj ne dopušta široj eliti veći udeo u funkcionisanju državne vlasti. Pa ipak, svaki izazov državi je destabilišući po čitav sistem, jer u Rusiji ne postoji mreža nevladinih organizacija, kao na Zapadu, koja štiti državu i koja je u stanju da je nakon udara rekonstruiše. Naprotiv, država je glavni akter na političkoj sceni, „odbor koji upravlja opštim poslovima cele buržoaske klase", čije je u biti otelotvorenje.

Samu državu kontroliše elita okupljena oko Putina, većinom bivši članovi državne bezbednosne agencije KGB. Zgroženi geopolitičkim ponižavanjem Rusije tokom devedesetih, praćenim urušavanjem državnog autoriteta, sve većom vlašću tajkuna nad tadašnjim predsednikom Jeljcinom i decentralizacijom vlasti u prilog lokalnih mafijaša-guvernera, bivši funckioneri Sovjetskog Saveza i državnog aparata izvršili su tihi puč. Nakon finansijske krize iz 1998. i bombardovanja Srbije 1999, oni su iskoristili Jeljcinovu slabost i nepopularnost među elitom da se ponude kao jedina jasna alternativa. Putin je kandidat te klike koja je naterala Jeljcina da se povuče. Potom su iskoristili novu ekonomsku situaciju koja je nastala 2000-tih da bi ponovo centralizovali svu vlast i koncentrisali je u svojim rukama.

Stvorivši partiju vlasti oko Putinovog kulta ličnosti, potkupljivanjem opozicije i negiranjem izbornosti guvernera, nova elita je uspela da preokrene raspad iz devedesetih. To objašnjava njenu privremenu popularnost kako unutar elite, koja je počela da se boji za svoju unutrašnju i imperijalnu vlast, tako i u izmorenom i namučenom narodu. Međutim, to nije preživelo ekonomsku krizu. Izvoz je opao, uslužni sektor je oslabio, rast koji je zavisio od kreditne ekonomije (ne samo usluge, već i građevinska industrija) postao je negativan, cene energenata su rasle, plate su padale i ljudi su gubili radna mesta.

Putin se koristio sve bizarnijim načinima izgradnje svog kulta ličnosti, jer više nije mogao da se oslanja samo na ekonomski rast i krompir za mase. Postavljao se kao neki supermen, danas pilot vojnog aviona, sutra arheološki podmorski istražitelj ili zaštitnik običnog čoveka od korumpiranog biznisa. Međutim, njegove predstave često su ispadale baš to – predstave i očigledne nameštaljke. Ispostavilo se da nije on bio taj koji je u moru pronašao antičku vaznu, već da su mu je naučnici ostavili da je pred kamerama nađe. Jednom kada se ekonomska situacija pogoršala, postalo je teško predstavljati se i kao borac za radnička prava.

Nije više bilo lako ni sakriti suludu krađu glasačkih listića – kada je opozicija na raspolaganju imala kamere, Youtube i internet. Postalo je mnogo lakše pokazati širom Rusije u kojoj je meri Putin spreman da manipuliše svim mogućim sredstvima kako bi osigurao potpunu vlast. To je neminovno dovelo do masovnog zgražavanja naroda, koji nije nužno imao alternativu Putinu, ali koji je bio spreman da kaže „dosta". To je nalik na ustanak gradova u Srbiji 1996/7, protiv Miloševićeve krađe na izborima. Putin je to shvatio. Tokom januara je napisao članak u kom je priznao da je potrebno zagarantovati razvoj moderne tržišne ekonomije – iste ove koja se raspada širom sveta!

Veliko je pitanje, naravno, da li će njegova obećanja srednjoj klasi uspeti da kupe njen glas na izborima ili da je ugrade u njegov projekat vaskrsnuća imperijalne Rusije. Zapad svakako pokušava da stvori mreže sopstvenih pristalica kako bi izvršio revoluciju protiv Moskve. Putin je naljutio Zapad zato što mu nije bilo dovoljno da stabilizuje situaciju unutar zemlje, već je krenuo da svoju vlast projektuje van ruskih granica. Rusija je iskoristila svoj novi položaj energetske supersile da kontrira zapadnom pokušaju njenog opkoljavanja. Ruski napad na Gruziju 2008. bio je signal Zapadu da Rusija želi kontrolu nad bivšim sovjetskim teritorijama. Bio je takođe i signal tim teritorijama da je njena pretnja energetskom blokadom Zapada dovoljna da spreči zapadnu intervenciju u njihovu korist. Uskoro su mnoge vlasti koje su se okrenule Zapadu smenjene, poput one u Ukrajini, te je na Balkanu i Bliskom istoku Rusija postala ozbiljan protivnik Zapadu. Savezništvo sa Beogradom protiv ose Vašington-Priština i sa Teheranom i Damaskom protiv ose SAD-Izrael-Saudijska Arabija ozbiljno je zapretilo hegemoniji Zapada na ključnim tačkama svetskog takmičenja velikih sila.

Zapad, dakle, ima razloga da finansira razne opozicione frontove i da traži novog Jeljcina za novu „demokratsku" revoluciju.

Međutim, zapadni model je u Rusiji duboko kompromitovan upravo zbog vladavine Jeljcina tokom devedesetih. Tada je otpočela ekonomska kriza koja i danas nije prevaziđena. Ona je bila dublja nego Velika depresija na Zapadu tokom tridesetih. U jednom trenutku životni vek prosečnog Rusa spao je na 57 godina (1994), sa 65 u Sovjetskom Savezu (1987). Danas su to ponovo 64 godine. No, standard života za većinu nije zavidan, što se vidi Putinovim gubitkom podrške na izborima, uprkos gotovo totalnoj kontroli nad medijima. Njegova partija je 2007. imala 64 odsto. Cifra je 2011. spala na manje od 50. Zato ne čudi da je zvanična opozicija, radikalna „levica" (uključujući tu i najveću partiju opozicije, zvaničnu Komunističku partiju) i desnica, pokupila skoro 44 odsto glasova.

Ta opozicija međutim, uprkos očiglednoj krađi izbora, nije podržala ulične proteste, već je pozvala Kremlj na pregovore. To samo dokazuje da je ona poslušna opozicija: kao što je i 1998. mogla da ruši vlast, nakon finansijskog sloma, opozicija se odlučila na kompromis sa vlastima. To je uradila, jer je svesna da bi dalje otvaranje političkog sistema uništilo njen monopol nad parlamentarnim i drugim privilegijama koje joj državna vlast pruža. Umesto da napusti parlament, vrati mandate i pridruži se masama, opozicija pregovara u toplim hodnicima vlasti.

Ukoliko dođe do daljeg finansijskog krahiranja u Evropi ili širom sveta, neminovno je da će se i ekonomsko stanje u Rusiji još više pogoršati. Eliti oko Putina biće sve teže da vlada. Desetine i stotine hiljada ljudi na ulicama postaće milioni, kao danas u Grčkoj ili Egiptu. Tada će biti teško reći da se radi samo o cikličnoj krizi kapitalizma.

Čitav svet danas ulazi u ono što je italijanski marksista Antonijo Gramši, koga je Musolini praktično ubio poslavši ga bolesnog na dugačku robiju u neljudskim uslovima, nazvao „organskom krizom sistema". To nije obična ciklična kriza kapitalizma, u kojoj se sistem regeneriše uništavanjem manjih kapitala i gutanjem njih od strane većih. Naprotiv, ulazimo u fazu u kojoj je sistem toliko međuzavisan, da pucanje određenih kapitala, bile to banke ili države, vuče za sobom mnoge druge. Zbog toga tenzije koje rezultiraju u društvu onesposobljavaju normalno funkcionisanje buržoaskog političkog sistema.

U takvoj situaciji, vladajuća klasa nije u prilici da problem reši na jednostavan način. S druge strane, ni potlačene klase nisu dovoljno organizovane, niti svesne toga na koji način mogu da krizu reše u svoju korist – putem stvaranja alternativne vlasti i revolucije. U takvim uslovima, piše Gramši, sve dok se jedna ili druga strane ne postave dovoljno odlučno, vladaće period u kom se javljaju najmorbidniji simptomi bolesti društva. To može da bude ekstremna državna represija ili rast fašizma.

Oba su danas vidljiva u Rusiji. Država sve više zavisi od represije, dok fašisti marširaju na protestima protiv Putina, zajedno sa liberalima i levičarima. Unutar državne vlasti postoji frakcija koja već dugo kultiviše ekstremnu desnicu, pokušavajući da njom manipuliše u svoju korist. Međutim, neki delovi već su postali autonomni. U određenim situacijama, ne bi bilo čudno da ih država pusti s lanca na narod i da se ovi okrenu protiv samih vlasti, kako su to učinili masovni pokreti okupljeni oko Musolinija i Hitlera, a uz pomoć dela državnog aparata i vladajuće klase.

Na sreću, na protestima u Rusiji učestvuje i levica. Ona je doduše podeljena na tri dela: na šaroliku post-staljinističku levicu u Levom frontu, na trockiste u Ruskom socijalističkom pokretu i anarhiste. Postoji pokušaj međusobne saradnje unutar protesta i levi blok unutar svakog pokreta shvata se kao taktički prioritet, radi izvojevanja jasnih kako demokratskih tako i socijalnih zahteva, kontriranja ekstremnoj desnici, zauzimanja mesta na platformama na većim protestima (što do sada nije bilo uspešno u Moskvi, ali jeste u Sankt Petersburgu, Irkucku, Permu, Novosibirsku, Kalugi i Jaroslavlju) itd.

To je svakako dobrodošlo i levica je u porastu, po prvi put od pada Sovjetskog Saveza – i to je upravo ona levica koja je odbila staljinizam ta koja uspeva da se izgradi na ruševinama prve proleterske države i nakon toga krvave kontrarevolucije od Staljina do Jeljcina.

No, to nije dovoljno. Levica mora da u proteste uvuče šire eksploatisane i potlačene slojeve stanovništva. Liberali i desničari nemaju automatsku podršku ruskog naroda protiv Putina. Svi su kompromitovani iskustvima dvadesetog veka. Radnička klasa to nije – ona je bila prva žrtva kako Staljina, tako i Jeljcina. Dalje, ona se početkom dvadesetog veka proslavila pobedonosnom borbom protiv carističke autokratije i ona to može ponovo da uradi početkom dvadeset i prvog. Postoje svi preduslovi za taj uspeh. Radnička klasa se tokom dvehiljaditih oporavila u velikoj meri, izgrađena od strane samog sistema čijeg će ona biti grobar.

Verovatno je, doduše, da je proces borbe tek na početku u Rusiji. Raslojavanje jakog državnog aparata u Rusiji trajaće dugo. Buđenje širokih radnih narodnih masa u Rusiji tek je otpočelo, ali će se taj proces zahuktavati kako se pokret za slobodu i jednakost širom sveta bude zahuktavao. Kao i pre stotinak godina, revolucionarna borba za demokratiju ojačaće revolucionarnu volju radničke klase. Levica mora biti katalist tog procesa, ali da bi se uspešno iznela sa tim izazovom, ona sama mora da se uzdigne na najviši nivo. Mora da bude u prvim redovima borbe, da sprovodi beskompromisnu kritiku današnjeg društva i da povezuje sve nepravde i nezadovoljstva u društvu protiv diktature kapitala otoletovorene u autoritarnoj državi, a za proširenu, neposrednu i sveobuhvatnu demokratiju – političku, ekonomsku i kulturnu.

Taj poduhvat mora da raskine sa imperijalnim sistemom, dakle sa agresivnom spoljnom politikom baziranom na vojnoj i energetskoj moći, jer ona ne ide u korist naroda, te da resurse zemlje stavi na raspolaganje celokupnog društva.

Želimo našim drugaricama i drugovima u Rusiji uspeh u toj borbi, a i sami se spremamo za taj veliki zadatak. Pridružite nam se!

Pročitano 3050 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.