fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 11 avgust 2016 10:33

Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Prvo poglavlje

 
Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Prvo poglavlje

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi se vraća na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast  stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti je uzdrmalo redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sandersu je prvi put stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak anti-imperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: PU, 123Z.

Šta je preostalo od levice u Istočnoj Evropi?

Ovaj odeljak postavlja pitanje šta se desilo sa „levicom“ u (Jugo)istočnoj Evropi nakon 1989. Ovde je „levica“ označitelj za politiku levo od socijal-liberalizma, iliti za prilagođavanje socijalističkog reformizma tržištu nakon 1980-ih. [1] Pitanje o tome šta se desilo levici umnogome se nameće usled njene prividne nemogućnosti da povrati značaj u nekadašnjim „komunističkim“ zemljama na način na koji je to učinila u mnogim zapadnim zemljama po završetku Hladnog rata. Ovo je posebno uočljivo u kontekstu krize kapitalizma koja se ne završava još od 2007. ili 2008. i koja je posvedočila ponovnom usponu radikalno desnih partija i umnogome „antipolitičkih“ pokreta u mnogim zemljama bivšeg (Jugo)istoka.

Glavni faktor nesposobnosti levice da se povrati kao levica tiče se istorijskog nasleđa. „Komunističke“ partije Istočnog bloka došle su na vlast bez demokratskog mandata, što je krupna pitanja legitimnosti ostavilo otvorenim tokom Hladnog rata. Iako su ove partije često obezbeđivale više stope rasta i više blagostanja nego što su nudile diktature pre Drugog svetskog rata, države kojima su upravljale bile su daleko od Marksovog „samooslobođenja radničke klase“. Ove države su, zapravo, postale birokratske kreature koje su sistematski podređivale blagostanje zahtevima blokovskog, državno regulisanog ekonomskog rasta u kontekstu hladnoratovskog takmičenja, posebno u vojnoj (pre)moći. Nasilna gušenja radničkih ustanaka protiv režima u Istočnoj Evropi – 1953. u Istočnoj Nemačkoj, 1956. u Mađarskoj, 1962. u Sovjetskom Savezu, 1968. u Čehoslovačkoj i 1980. u Poljskoj – postepeno su uništavala svaki legitimitet koji su režimi zasnivali na sporoj izgradnji države blagostanja. Štaviše, njihovo uključenje u sistem međunarodnog duga, koji je nastao nakon sloma Breton Vudsa, te njihova nesposobnost da iznađu put iz duga, vodili su izrazitim merama „štednje“ tokom 1980-ih i masovnim narodnim nemirima. [2] Začudo, ovo je takođe slomilo veru njihovih vođa u sistem: elite su odlučile da se iz državnih birokrata koje vode nacionalizovanu ekonomiju pretvore u tržišne menadžere koji vode privatne firme u ekonomijama otvorenim ka svetskom tržištu. [3]

Kontinuitet elita i diskreditacija „komunizma“ u očima „običnih radnika/ca“, značili su da niko nije branio „radničke države“, niti oplakivao njihovu propast. Takvo nasleđe otežalo je povratak „levice“. Tome je posebno doprinelo nasilno rušenje Jugoslavije; direktna naslednica Komunističke partije, nazovi-Socijalistička partija, nalazila se na čelu Srbije – inače, glavne pokroviteljke rata među državama u bivšoj Jugoslaviji. Ovo je dodatno pogoršalo uslove za pojavu ma kakve autentične i alternativne „levice“. [4]

Transformacija birokratskog državnog kapitalizma u tržišni kapitalizam dodatno je zakomplikovala situaciju za „levicu“. Najveći broj nekadašnjih komunističkih partija vratio se na vlast u nekom trenutku tokom 1990-ih (najpre na Balkanu, a kasnije i u Centralno-Istočnoj Evropi) u obliku socijal-liberalnih partija. Većina je potom isparila, što je bio rezultat njihove privrženosti neoliberalnoj viziji koja je odnela prevagu na Zapadu tokom 1980-ih. Za razliku od svojih zapadnih parnjaka, koji su vlast osvojili u kasnim 1990-im, one najčešće nisu bile u stanju da donesu ikakva poboljšanja modela „trećeg puta“ u pogledu blagostanja. Pre bi se moglo reći da su nadgledale transformaciju tokom 1990-ih, što je prouzrokovalo ogromnu ljudsku katastrofu.[5] Druge partije su nadgledale ekonomski „napredak“ u Istočnoj Evropi, koji se odigrao tokom dvehiljaditih, nošen lutajućim finansijskim kapitalom oslobođenim nakon Bušove deregulacije bankarskog sektora, a koji je bio odraz decenija opadajućih profitnih stopa u svetskom kapitalizmu. [6]

Ovo je bio znatan udarac za socijal-liberalne naslednike komunista, i njihova nemogućnost da se „vrate u život“ od 2007/8. naovamo mnogo duguje njihovoj nesposobnosti da ponude uverljivu alternativu tržišnim politikama. Ovo može biti sagledano kao nasleđe „postkomunizma“. Namesto toga je nacionalistička politika izgradila opozicioni narativ, zasnovan na ideji nacionalne zaštite protiv svetskih kapitalističkih sila. [7] Ovo je donekle potpomognuto Putinovim desničarskim režimom u Rusiji, koji je pružio delimičnu protivtežu dominaciji američkog i zapadnoevropskog kapitala u regionu, naročito nakon izbijanja svetske ekonomske krize. Rusija je takođe zastupala određene oblike desničarskog ekstremizma u regionu, pogotovo nakon što je 2014. izbila ukrajinska kriza, kako bi zakomplikovala evropske integracije. Nesposobnost „levice“ da napravi proboj u kontekstu političkog pejzaža u kome se „globalističko suprotstavlja nacionalističkom“ stoga je rezultat kako nasleđa komunizma, tako i nasleđa postkomunizma – posebno kontinuiteta elita.

Pored toga, ulazak Istočne Evrope u svetsku ekonomiju – putem kredita počev od 1970-ih i putem privatizacije od 1990-ih – desio se na neravnopravnoj osnovi: ove zemlje su ionako bile istorijski nazadne, a ponovni ulazak na svetsko tržište ih je posebno pogodio. [8] Prodor svetskog kapitala je, uopšte uzev, vodio makar privremenoj ljudskoj katastrofi. Više stope smrtnosti, lošiji životni uslovi, veća nezaposlenost, manja izdvajanja za socijalnu pomoć i opšte razočaranje u liberalnu demokratiju činili su sve blagostanje.

Uprkos tome, neke zemlje, posebno u Centralno-Istočnoj Evropi, oporavile su se više nego one na Balkanu, a one na Baltiku potpunije nego Belorusija ili Ukrajina. No, čak i one koje su se u većoj meri oporavile, naročito od ranih dvehiljaditih, suočile su se sa modelima rasta koji su umnogome zavisni od Zapada. Ovo znači da su se samo delimično iskupile za izrazitu deindustrijalizaciju time što su se uključile u zapadne (posebno nemačke) proizvodne mreže, postavši izrazito zavisne ili od priliva stranog kapitala u obliku direktnih stranih investicija ili kredita, ili od strukturnih fondova EU (kao u slučaju Poljske, čiji su ekonomski rast i politička stabilnost postali zavisni od ogromnog odliva radne snage u Zapadnu Evropu, najviše u Ujedinjeno Kraljevstvo). [9]

Sve ovo je propratio očigledan nestanak privilegovane zastupnice „levičarske“ politike dvadesetog veka: radničke klase. Komentatori/ke su se jedili/e zbog sada čuvenog „paradoksa slabosti radničke klase“. On se odnosi na srozavanje snage radničke klase, što je, pogotovo u Poljskoj, bilo prepoznato kao glavni uzrok sloma Istočnog bloka – no, to je bio glavni uzrok sloma i u jugoslovenskom slučaju, iako nije prepoznat kao takav u podjednakoj meri. Činilo se da je snaga radničke klase, nakon svrgavanja diktatura, počela da opada uprkos većim demokratskim pravima i uvećanoj nezavisnosti od države. Dugotrajna ekonomska kriza, a zatim i ekonomska transformacija koju su, kako je navedeno, često nadgledali bivši komunisti, pomažu da se objasni ovaj „paradoks“. Izgubivši veru u ideologije koje su isticale kolektivnu solidarnost na klasnoj osnovi kao odgovor na kapitalistički način proizvodnje, još dok su ove politike navodno bile na snazi, radnici i radnice pristupili su tranziciji na tržišni sistem bez ideologije koje bi zastupala njihove klasne interese. Desetkovana tržišnom reformom, otvarajući se ka sve intenzivnijoj i neposrednijoj svetskoj tržišnoj utakmici i uključena u zapadne tokove proizvodnje na neravnopravnoj osnovi, istočnoevropska radnička klasa postala je atomizovanija i strukturalno slabija.

Kada je delovalo da je transformacija donela kakve-takve rezultate u dvehiljaditim, nakon što su bivši komunisti svrgnuti s vlasti, činilo se da je „tranzicija“ imala barem nekakvo pokriće – zacelo, zatrla je svaku ideju da je „levica“ neposredan odgovor za srednje i mlađe generacije. Ako su se „socijalisti“ zbilja i vratili na vlast tokom dvehiljaditih, njihova uprava je samo pogoršala situaciju: od toga da su u Mađarskoj uhvaćeni u laži u pogledu finansija, što je dovelo do porasta uličnih protesta predvođenih nacionalističkom desnicom, do toga da su viđeni kao ruske marionete i gospodari korupcije u Bugarskoj; bivši komunisti samo su nastavili da seju razočaranje u bilo šta što žitelji/ke nekadašnjih „komunističkih“ država poimaju kao „levičarsko“. Na skorašnjim izborima za Evropski parlament, broj glasova koji je dobila „levica“ bio je bedan. Nasuprot tome, povećao se broj glasova za krajnju desnicu, kao partiju protesta. [10]

Šta je onda – ako je išta – preostalo od levice? I zašto raspravljati o strategiji u vremenima poput ovih? Jedan bitan razlog jeste taj što je jedna partija bivšeg komunističkog bloka imala centralnu ulogu u skorašnjem preporodu levice u Zapadnoj Evropi. To je, naime, Partija demokratskog socijalizma, naslednica vladajuće partije Istočne Nemačke. Njeno spajanje sa ogrankom koji se odvojio od nekada zapadnonemačkih socijaldemokrata i nastanak partije Die Linke 2007. godine, na nacionalnom nivou, koja je otada ostvarila zapažene rezultate na nacionalnim i evropskim izborima, pomogli su prestrojavanju levice širom Zapadne Evrope. Die Linke je doprineo osnivanju sličnih koalicija, poput Levog fronta u Francuskoj, i predvodio oporavak Evropske levice počev od sredine dvehiljaditih. Njegov uspeh je doprineo usponu Sirize u Grčkoj i jakim rezultatima Evropske levice u zemljama periferije, na izborima za Evropski parlament 2014. godine.

Ovo je ujedno pomoglo širenju talasa izbornih uspeha „levice“ u Istočnoj Evropi. Uz postojanu snagu komunista u Češkoj, 2014. je posvedočila i ulasku slovenačke Združene levice u Evropski parlament, a zatim i u nacionalni parlament. Štaviše, neka nesumnjivo „leva“ cepanja socijalista u Bugarskoj i demokrata u Srbiji 2015. godine direktno su se pozivala na uspon zapadnoevropske levice kao na objašnjenje svoje političke putanje. Stoga pojačana aktivnost Evropske levice u nekadašnjoj Istočnoj Evropi zaslužuje pažnju. Ključno je to da sve neumornije debate o postojanoj strateškoj važnosti pitanja kao što su „reforma ili revolucija“, „jedinstveni front“ i „široka partija ili revolucionarna partija“, nastavljaju da iznova i iznova iskrsavaju u različitim oblicima što duže traje svetska kriza kapitalizma – čak i tamo gde je levica tek u začetku, kao u Istočnoj Evropi. Stare teme imperijalizma i nacionalnog pitanja takođe se javljaju u novim oblicima, naročito na Balkanu – bilo da je reč o krahu Jugoslavije, uplitanju Zapada u ratove za nezavisnost bivših jugoslovenskih država ili o pitanjima koja se tiču evropskih integracija. [11] Ovde je zapadna levica značajna ne samo u pogledu onoga što pokazuje u vezi sa starim debatama, već i u pogledu toga na koji način utiče na konkretnu situaciju koja pogađa Istočnu Evropu i Balkan. Iz ovog razloga je bitno bolje razumeti uspon Evropske levice – kako njegove uspehe, tako i njegova ograničenja – ukoliko će se levica u Istočnoj Evropi razvijati u tandemu sa zapadnom levicom i, nadajmo se, biti nešto više od njenog pukog produžetka.



[1] Za više informacija pogledati: Alex Callinicos, Against the Third Way: An Anti-Capitalist Critique, Polity, 2001. Takođe pogledati: Oliver Nachtwey, ‘Die Linke and the crisis of class representation’.

[2] Chris Harman, Class Struggles in Eastern Europe, 1945–83, Bookmarks; 3rd Revised edition, 1988. Takođe videti: Andreja Živković, ‘The future lasts a long time: a short history of European integration in the ex-Yugoslavia’ .

[3] Mike Haynes, ‘Class, crisis and the transition in Eastern Europe’ in J. Rees et al., Marxism and the New Imperialism, Bookmarks, 1994, pp. 124–186.

[4] D. Blackie, ‘Yugoslavia’s Road to Hell’, International Socialism, vol. 53 (1991). Prevod Blekijevog članka možete pročitati na sajtu Marks21 preko sledećih linkova: http://www.marks21.info/novine/20.pdf (str. 16–22) i http://www.marks21.info/novine/21.pdf (str. 18–24).

[5] Mike Haynes, ‘Globalisation in Eastern European and the Former Soviet Union’, in E. Bircham & J. Charlton eds., Anti-Capitalism, A Guide to the Movement, Bookmarks, London, 2001.

[6] Gareth Dale, First the Transition, then the Crash: Eastern Europe in the 2000s. London: Pluto Press, 2011.

[8] M. Haynes and R. Husan, ‘Whether by Visible or Invisible Hand: the intractable problem of Russian and East European Catch-up’, Competition and Change, vol. 6 no. 3, 2002, pp. 269–287.

[9] Videti opet: Gareth Dale, First the Transition, then the Crash: Eastern Europe in the 2000s. London: Pluto Press, 2011.

[11] Andreja Živković and Matija Medenica, ‘Balkans for the peoples of the Balkans’.

Pročitano 1419 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Žensko oslobođenje

Jezik po meri žena

Debata o rodno senzitivnom jeziku ponovno je aktuelizovana u svetlu donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nekoliko g...

Politika i društvo

Čast Katalonije

Trenutno najusijanije evropsko pitanje jeste pitanje otcepljenja Katalonije od Španije. Sve uzdrmanija Evropska unija, k...

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.