fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 25 avgust 2016 08:31

Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Treće poglavlje

 
Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Treće poglavlje

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi se vraća na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast  stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti je uzdrmalo redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sandersu je prvi put stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak anti-imperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: PU12, 3 i Z.

Levica gleda ka Istoku: obnova levog reformizma istočno od Rajha?

Iako je podeljena, Evropska levica polako počinje da osmišlja strategiju za Istočnu Evropu. To uključuje stvaranje levih partija u Istočnoj Evropi, taman na vreme za sledeće evropske izbore. Ovo direktno proističe iz iskustva nemačke partije Die Linke, koja je nastala spajanjem partije s Istoka i ogranka koji se otcepio od socijaldemokrata na Zapadu. Ulivanjem velikih svota novca u ovaj poduhvat, putem Fondacije „Roza Luksemburg“ ( Rosa Luxemburg Stiftung, RLS), koju finansiraju nemački poreski obveznici i obveznice srazmerno zastupljenosti Die Linke-a u parlamentu, izgrađena je takva infrastruktura za levicu u Istočnoj Evropi kakva nije viđena još od pada Istočnog bloka. Po prvi put, pojavljuju se klasno zasnovani politički projekti kroz različite NVO-ove koje u Rusiji, Poljskoj i Srbiji finansira RLS, tako, pak, pokrivajući veći deo bivše Jugoslavije i nekadašnjeg Sovjetskog bloka.

Ukoliko se usredsredimo na Jugoistočnu Evropu kao reprezentativan primer, možemo razaznati obrazac. Strategija se čini jednostavnom: stvoriti nove grupe civilnog društva, koje najvećma sačinjavaju nezaposleni intelektualni krugovi – ljudi tek izašli sa univerziteta, bez posla ali iz već postojećih NVO projekata kojima je potreban novac kako bi očuvali progresivno društvenopolitičko delanje; organizovati glasila, publikacije i inicijative koji mogu da artikulišu klasno zasnovan otpor merama „štednje“; finalno, spojiti ova dva kako bi se oformile političke grupacije koje potom mogu da se samostalno nadmeću na izborima i osvajaju poslaničke mandate.

Najspektakularniji uspeh postignut je na prostoru bivše Jugoslavije, u Sloveniji, korišćenjem Radničko-pankerskog univerziteta kako bi se, nakon obimnog treninga i finansijske pomoći, zasnovala politička grupacija, i to u naročito pogodnom momentu – nakon aktivnosti pokreta za zauzimanje trgova u Mariboru, inspirisanog „arapskim prolećem“ i usponom Sirize. [1] Nastanak Inicijative za demokratski socijalizam, njeno zbijanje redova sa drugim levičarskim grupacijama kako bi se oformila koaliciona Združena levica, te proboj na evropskim i nacionalnim izborima, igranjem na kartu protivljenja merama „štednje“, pokazali su se kao recept za druge slične eksperimente. [2] Razlike u postojećim okolnostima značile su da je vrlo mali broj primera mogao predstavljati pandan slovenačkom, s obzirom na relativno pozitivno nasleđe partizanskog pokreta u Sloveniji, snagu radništva potkraj titoističke ere, kratak rat za nezavisnost, vrlo zakasnelu ekonomsku krizu i živu intelektualnu i kulturnu levu scenu. [3] Štaviše, Združena levica trenutno se suočava s problemom kako da što je više moguće smanji karijerizam i poveća svoj uticaj izvan formalnopolitičke sfere.

U drugim balkanskim zemljama u međuvremenu počinje da se pomalja nova levica, ali bez istog uspeha. Igor Štiks je zgodno mapirao neke od preovlađujućih problema i oblika borbe u pogledu kojih se angažuje nova levica u bivšoj Jugoslaviji. To su: studentski protesti, građanske borbe koje se tiču odbrane javnih dobara, protesti radnika i radnica protiv privatizacije i, s vremena na vreme, za združeno vlasništvo, pojedini sindikalni otpori novim zakonima o radu, nove online medijske inicijative i pojedine, premda neuspešne, izborne intervencije. [4] Skromnost sprečava Štiksa da pomene jedan od najvećih političkih festivala koji se održavaju na Balkanu i u Evropi, a to je zagrebački Subverziv, u čijoj je koorganizaciji imao ključnu ulogu tokom više godina. Pa ipak, nova levica ostaje slaba. Skromniji početni uslovi, kao što su onemoćalo civilno društvo i sindikati, manje povoljna slika levice, kao i snažniji nacionalistički takmaci za preuzimanje uloge oponenata sistemu postavili su kako objektivne, tako i subjektivne prepreke na put stvaranja levih političkih platformi i postizanja uspeha na izborima.

Potrebno je, ipak, više pažnje posvetiti subjektivnim greškama, s obzirom na to da je primetan nedostatak drugarske kritike u diskusiji među „novim levičarima/kama“. Jedna epizoda kroz koju se mogu istaći neke od glavnih slabosti ima veze sa možda najznačajnijim događajem za „novu levicu“ na Balkanu još od 1989. Spektakularni ustanak radnika i radnica u Bosni i Hercegovini s početka 2014. istakao je činjenicu da je industrijska radnička klasa u regionu kontinuirano jaka. Ustanak je propao, te usled toga nije zadobio pažnju koju zaslužuje. Nažalost, Bosna i Hercegovina i dalje je pod prismotrom imperijalističkih sila, e klase u regionu pod pritiskom susednih zemalja, pod vlašću šovinističkih oligarha, dok radnička klasa ostaje podeljena duž nacionalnih granica. Ovo su problemi o kojima nova levica upadljivo nije sposobna ili nema volje da raspravlja, i to ne samo u Bosni i Hercegovini. [5]

Ustanak u Bosni i Hercegovini istakao je još jednu slabost velikog dela „nove levice“. Vidljiv je, naime, politički napredak, ali i slabost u prihvatanju horizontalnih oblika demokratije od strane mnoštva pokretâ; ove forme se često nazivaju „plenumima“ i najveći uticaj ostvarile su u Bosni i Hercegovini. Plenumi iskazuju zdravu želju da se prevaziđe liberalna demokratija, koja neizbežno ostaje ograničen oblik demokratije sve dok je kapitalizam dominantan društvenoekonomski sistem i sve dok bogati nastavljaju da dominiraju političkim životom. Pa ipak, nedostatak reprezentativnog karaktera takvih plenuma, koji nikada nisu razvili sistem delegiranja koji bi uključio šire društvo i razvio se kao protivteža zvaničnom sistemu, sa sve svojim apolitičnim insistiranjem na „tehničkoj“ upravi, značili su da se pokret, rečima Tonija Klifa, „uzneo poput rakete i sunovratio poput kamena“. Mreža NVO-ova koju finansira Zapad polako je počela da dominira plenumima, s ponovnom pojavom neformalnih hijerarhija koje su veliki deo energije pokreta, barem nakratko, usmerile u bezazlenijem pravcu nego što je onaj koji pikira na imperijalističke i buržoaske sile. U tom smislu se slabosti uočene na zapadnoj levici na dramatičan način preslikavaju na Istoku.

Pojava mreža NVO-ova finansiranih od strane RLS-a je, sveukupno gledano, imala kontradiktoran efekat. Na mnoge načine bila je pozitivna. Ovaj fenomen je, i pored svih svojih slabosti, levicu generalno stavio u prvi plan, čineći klasno zasnovanu politiku pristupačnijom i vidljivijom u Istočnoj Evropi više nego ikada nakon kraha birokratskog državnog kapitalizma 1989–1991. U regiji razorenoj nezaposlenošću i ekonomskim migracijama, obezbedio je poslove mladima koji su želeli da ostanu u zemlji i politički se angažuju. Maksimalan budžet od 60 000 evra godišnje za organizacije sa svega nekoliko stalno zaposlenih, u regiji gde se prosečna mesečna primanja kreću u rasponu od 300 do 800 evra, značio je efektivno ili posredno zaposlenje za desetine njih u svakoj balkanskoj zemlji. Neposredni uspesi, kao što je portal Bilten, koji na hrvatsko-srpskom deli vesti iz regiona i dobija hiljade pregleda dnevno, objavljujući podrobne izveštaje i povremene analize događaja – pri čemu se svaki tekst plaća 150 evra (često nešto manje, nakon odbijanja poreza), izmenio je medijski pejzaž za informisane učenike/ce i mlade.

Posredni uspesi, poput novog univerzitetskog sindikata u Hrvatskoj, u čijem su osnivanju učestvovali, među ostalim, i aktivisti i aktivistkinje NVO-ova koje finansira RLS, odaju počast preporođenoj levici u regionu. Sponzorisanje već postojećih događaja, poput Subverziv festivala – koji je okupio hiljade ljudi kako bi čuli istaknute javne ličnosti s levice, i koji je sadržao inicijative kao što su tzv. balkanski forumi, koji su povezivali aktiviste i aktivistkinje iz regiona (bilo da ih finansira RLS ili ne) – predstavljalo je kvalitativni pomak omogućen upravo RLS mrežom. Slični politički projekti, kao što je Levi samit Srbije, koji okuplja nekoliko desetina levičarskih i radničkih grupacija zarad diskusija, zajedničkih saopštenja i povremenih protesta, ne bi bili mogući da RLS ne pokriva troškove puta, iznajmljivanje prostora i govorništvo. Tamo gde su nekad postojale male, atomizovane inicijative, sada stoje mreže i infrastrukture. Pitanja poput mera „štednje“, istorijskog revizionizma i feminizma dobila su daleko više publiciteta u regionu zahvaljujući tome što je RLS pažljivo tempirao izdavanje publikacija, konferencije i događaje tako da se preklope sa datumima i pitanjima oko kojih bi se potencijalno mogla izgraditi kampanja. [6]

S druge strane, tako masivan poduhvat ne može proći bez određenih problema i ograničenja. Tako niz ovih novih organizacija neretko pati od istih boljki koje na ovaj ili onaj način more sve NVO projekte, što je dobro objasnio Čaj Unpakon na primeru iskustva koje su socijalisti i socijalistkinje imali radeći sa NVO-ovima na Tajlandu.[7] NVO-ovi su, u krajnjoj liniji, odgovorni svom spoljnom donatoru i za novac koji koriste i za aktivnosti kojima se bave.

Prvo, ovo vodi tome da je primarni fokus na javnim događajima i vidljivim učincima delanja, kakve su publikacije, a ne na kampanjama i njihovoj održivosti nezavisno od finansijskih pobuda. Drugo, može stvoriti hijerarhijske odnose između onih koji primaju plate i „običnih ljudi“ uključenih u projekte ili šire kampanje. Poslovi u NVO-ovima omogućuju aktivistima i aktivistkinjama da razviju raznolike veštine, kao što su govorništvo, pisanje i sposobnost dobre organizacije, što će nedostajati mnogim aktivistima i aktivistkinjama koji nisu u NVO-ovima. Dodatno, moć koja dolazi s mogućnošću da se određene osobe ili grupe (ne) pozovu na konferencije ili da učestvuju u publikacijama, predstavlja moć da se otvore ili zapreče prostori delanja. S vremena na vreme, ovo može poprimiti apsurdne razmere, kao kada se lični sukobi izražavaju putem zvaničnih kanala, ili između zvaničnih predstavnika/ca NVO-ova i autsajdera/ki.

Treći problem NVO-ova je taj što su oni zaposleni u njima kako funkcionalno, tako i u pogledu životnih uslova odvojeni od većine populacije, što otupljuje njihovu sposobnost da u potpunosti shvate većinsku populaciju – te i da budu od nje shvaćeni. Četvrto, NVO projekti imaju unapred utvrđene datume i rokove koji moraju biti ispoštovani, nezavisno od političkih zahteva svakodnevice. Finansiranje je ovisno o fiksnim programima, tako da neko mora unapred da isplanira naredne mesece, pa i godine, što ne dopušta fleksibilnu preraspodelu vremena i resursa u slučaju da se politička mapa zemlje značajno izmeni.

Peto, NVO-ovi se finansiraju iz inostranstva, ali podležu striktno domaćim zakonima, što ih stavlja u nezgodnu poziciju, posebno u autoritarn(ij)im režimima. Stoga je malo verovatno da će biti spremni da finansiraju otvoreno političke, radikalne aktivnosti. Ovo može (pre)oblikovati njihov pristup klasno zasnovanoj politici koja se protivi merama „štednje“, povijajući je u smeru umerenijih, institucionalnih ili akademskih kanala, pre nego onih radikalnih i klasno zasnovanih. Primera radi, dok se kritike na račun zakonodavstva mogu objavljivati, preporuke za štrajkove kojima se krše zakoni ili za masovne direktne akcije u Jugoistočnoj Evropi nisu potekle iz publikacija ili od grupa povezanih sa RLS-om.

Štaviše, NVO forma sobom nosi neodgovorne ili nedemokratske hijerarhije, različite od onih u klasičnim reformističkim i sindikalnim organizacijama, koje su podložnije promenama u ravnoteži snaga i u svesti unutar klase. Budući da NVO model potiče „spolja“, dvojako je lišen demokratskog donošenja odluka. U konačnici je podložan arbitraži nemačkog izbornog sistema, čija je stvarnost daleko od svakodnevnog života u većini Istočne Evrope. Na primer, odgovor na pitanje da li je leva partija – i kakva leva partija – nužna na sadašnjim evropskim izborima, ili na onim za tri godine, nije određen potrebama pokreta u nekoj balkanskoj ili istočnoevropskoj zemlji, bilo sada bilo za tri godine, već odlukama koje su, nedemokratski, donesene negde drugde. Posmatrano na širem planu, slični problemi će verovatno iskrsnuti i u vezi sa krupnijim političkim pitanjima, često baš onim koja duboko dele partiju Die Linke, kao što je pitanje budućnosti EU.

Kako će se ovo odraziti na strateške debate koje se vode na balkanskoj levici, uvideće se tek kroz neko vreme. Situacija se zasad odvija povoljno, s obzirom na to da su lokalni akteri i akterke uspeli da artikulišu vlastite argumente, no, nije sasvim jasno da li je to zbog vođstva RLS-a u Beogradu ili zbog politike utvrđene u Berlinu. Na svakodnevnijem planu su neki oblici kontrole svakako bili evidentni. Produženi pokušaj lokalne, beogradske kancelarije RLS-a da razvije nove kadrove na račun postojećih grupa, doveo je do unapređenja vodećih članova/ica grupe bazirane na Beogradskom univerzitetu, Centra za društvenu analizu, koji je otvoreno koketirao sa nacionalističkim kulturnim i političkim ideologijama. Kasniji raspad ove grupe tokom studentskog protesta, kada su sarađivali sa krajnjom desnicom, srećom se odigrao onda kada su njeni istaknut(ij)i članovi i članice najvećma skinuti s platnog spiska RLS-a; pa ipak, ovo je pokazalo neke od mogućih opasnosti. Nadajmo se da su izvučene pouke iz ovakvih epizoda, kako od samog RLS-a, tako i od aktivista i aktivistkinja koji sarađuju sa NVO mrežama RLS-a. Bez obzira na to, za revolucionarne socijaliste i socijalistkinje i one posvećene aktiviste i aktivistkinje koji žele da postignu promenu radeći zajedno sa NVO mrežama, još odavno je postalo apsolutno nužno da detaljno govore o poukama kojima su ih ovakvi problemi naučili.



[3] Ponovo videti: Andreja Živković, ‘The future lasts a long time: a short history of European integration in the ex-Yugoslavia’ . Takođe videti: Marko Grdešić, ‘Mapping the Paths of the Yugoslav Model: Labour Strength and Weakness in Slovenia, Croatia and Serbia’, European Journal of Industrial Relations, 14 (2), 2008, 133–151.

[4] Igor Štiks, ‘”New Left” in the Post-Yugoslav Space: Issues, Sites, and Forms’, Socialism and Democracy, 29 (3), 2015, 135–146.

[6] Za više informacija, videti: http://www.rosalux.rs/en.

[7] Giles Ji Ungpakorn, ‘NGOs: enemies or allies?’, International Socialism, vol. 104 (2004).

Pročitano 1781 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

IMPERIJA I PODELA: NASILNI KRAJ BRITANSKOG RADŽA

Suprotno ružičastom pogledu na dekolonizaciju, kraj britanske vladavine u Indiji je bio obeležen nemarom i dvoličnoš...

Radnička borba

Masovni štrajk: šta je pisala Roza Luksemburg o radničkoj borbi?

Sto jedanaest godina nakon što je prvi primerak “Masovnog štrajka” nemačke revolucionarke poljskog porekla, Roze Luk...

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.