Nakon farsične i sramotne posete premijera Srbije Aleksandra Vučića Srebrenici prošlog meseca, dočekali smo još jednu farsičnu i sramotnu proslavu ratnog zločina u Hrvatskoj, vojnu paradu na dvadesetu godišnjicu etničkog čišćenja do 200,000 hrvatskih Srba iz Krajine.
Taj najveći čin etničkog čišćenja u jugoslovenskim ratovima iz devedesetih zapadne sile proslavile su kao čin sprečavanja druge Srebrenice u Bihaću. Kako je Piter Galbrajt, prvi ambasador SAD u Zagrebu, 2012. godine izjavio za Nedeljnik: „Evo, sada vam kažem, da Ratko Mladić, taj brutalni koljač, taj bezobzirni, ludi ubica, da on nije naredio Srebrenicu, mi ne bismo dozvolili pad Krajine. Ne bismo dali zeleno svetlo Hrvatima za Operaciju ’Oluja’…“
Nije se naravno radilo ni o kakvoj Srebrenici. Zapadne sile su bile spremne da „predaju“ Srebrenicu srpskim snagama u pokušaju da iznude razmenu teritorija oko Sarajeva i okončaju rat. Prema Sendiju Veršbou, savetniku Bila Klintona, „već u junu [1995], sudbina Srebrenice je bila mračna. Mi smo već tada razmišljali da bi neka vrsta razmene nekih od istočnih enklava zarad više teritorije u centralnoj Bosni bila mudra.“ I zaista, Sarajevo je cinično naredilo snagama Nasera Orića da se povuku iz Srebrenice, ostavivši time grad otvoren za napad. Protumačivši to kao deo dogovora, Beograd je pustio svoje zveri sa lanca.
Štaviše, još pre zločinačkog masakra u Srebrenici, SAD su spremale ofanzivu hrvatsko-bošnjačkih snaga na srpske snage u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Još su u martu 1994. godine SAD naterale Franju Tuđmana da zaboravi na podelu BiH sa Slobodanom Miloševićem i da se okrene bošnjačko-hrvatskom savezništvu u BiH. Privatna američka najamnička kompanija, Military Professional Resources Inc, trenirala je novu hrvatsku vojsku u mesecima pred Oluju. Američke službe su neposredno pomagale hrvatsku vojsku pre i tokom same Oluje.
Maja 1995. godine, kada je hrvatska vojska u operaciji Bljesak za manje od dva dana uspostavila kontrolu nad zapadnom Slavonijom, odnos snaga se promenio na štetu srpskih snaga. U tom ključu su zapadne sile ponudile autonomiju Srbima u Krajini, koju su i Milošević i Tuđman prihvatili, ali koju je vođstvo tzv. „Republike Srpske Krajine“ odbilo. Njene snage su se u očaju i ludilu nakon masakra u Srebrenici pridružile Mladiću u pokušaju preuzimanja Bihaća. U tom kontekstu došlo je i do neposredne američke intervencije u BiH protiv srpskih snaga i do vojne operacije Oluja.
Dok se operacija odvijala, beogradski mediji su prenosili festival u Monte Karlu i izveštavali o tome da se tzv. „VRSK“ povukla na rezervni položaj. Milošević je uverio tajnog Tuđmanovog izaslanika, Hrvoja Šarinića, da Beograd neće pomoći tzv. „RSK“, što nije učinilo ni vođstvo tzv. „Republike Srpske“ u BiH. Nakon godina pomoći paravojskama srpskih paradržava i huškanja na bratoubilačke ratove, Beograd se odlučio na povlačenje u Hrvatskoj u zamenu za prestanak zapadnih sankcija i podelu BiH. Miloševiću je to bilo neophodno kako bi mogao da zaustavi ekonomski sunovrat kod kuće i slomi kičmu nacionalističkim monstrumima koje je stvorio i koji su pretili njegovoj vlasti.
Danas Beograd cinično roni krokodilske suze zbog srpskih žrtava Oluje, kada ih je upravo on početkom devedesetih izložio opasnosti huškanjem protiv Zagreba i Sarajeva. Setimo se Vučićeve izjave: „ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana“. Isti taj Vučić bio je na vlasti sa Miloševićem u drugoj polovini devedesetih. Nije mu se gadilo da deli vlast sa onima koje je tada prozivao za izdaju. Beograd već dve decenije sve te izbeglice cinično drži bez krova nad glavom i nikada se nije ozbiljno založio za njihov povratak na vekovna ognjišta u Hrvatskoj.
Ni Zagreb ni tzv. „međunarodna zajednica“ ne pozivaju na povratak Srba u Hrvatsku. Ti veliki pobornici „ljudskih prava“ podsećaju samo na zločine svojih protivnika. Njihovi mediji ćute na godišnjicu Oluje, kako nisu ćutali na godišnjicu Srebrenice. Ukoliko se oglašavaju, relativizuju taj zločin objašnjenjem da do njega ne bi došlo da nije bilo potrebno sprečavati „drugu Srebrenicu“. Kako bi dali legitimitet sopstvenim zločinima, zloupotrebljavaju žrtve zločina koje su počinile srpske snage. Na proslavu Oluje u Kninu su se pojavile i Majke Srebrenice, uz izjavu: „Da nije bilo Oluje možda bi bio i drugi genocid u BiH“.
Tako se kroje različita tumačenja u svim balkanskim državama, ali uz jednu zajedničku notu. Svaka država svoju naciju predstavlja isključivo kao žrtvu. Svaka država tako umanjuje svoj učinak u ratovima devedesetih, krije svoj nedostatak brige prema sopstvenim građanima, diže međunarodne tenzije kako bi skrenula pažnju sa dugogodišnjeg srozavanja životnog standarda koji je osetan u svim bivšim republikama Jugoslavije, i predstavlja se kao branitelj nacije dok domaćim tajkunima i međunarodnim kapitalistima u bescenje prodaje narodno bogatstvo i predaje suverenitet ulaskom u evroatlantske strukture.
Borba za istinu o ratovima devedesetih godina je zato pravi udarac protiv onih koji u svim bivšim republikama Jugoslavije nastavljaju da pljačkaju i obmanjuju narod zarad sopstvene koristi, uz pomoć svojih sponzora među velikim silama. Ne treba gajiti iluzije. Borba za istinu mora da se suoči sa svim aparatima laži i represije koji održavaju taj šljam na pozicijama vlasti. Ta borba zato nije samo na nivou ideja, već je stvarna, društvena i beskompromisna borba za uspostvljanje radničke vlasti, kao jedine garancije za trajni mir na celom Balkanu.