Dugo najavljivani izlazak Borislava „Borka“ Stefanovića iz Demokratske stranke napokon je realnost. Mi pozdravljamo njegovu odluku i spremni smo na saradnju po konkretnim pitanjima, ali ne planiramo pridruživanje novoj partiji koju osniva, uprkos njenom levičarskom prefiksu. Ovde ukratko obrazlažemo i zašto.
Početkom februara stigao nam je zanimljiv menšn na Tviteru. Potpredsednik Demokratske stranke i šef njene poslaničke grupe u Skupštini tvitovao je da bi voleo da se vidi i porazgovara sa nama. Tih dana cela Evropa je bila na nogama. Samo nedelju dana ranije, koalicija radikalne levice, Siriza, pobedila je na parlamentarnim izborima u Grčkoj, uz obećanje da će zaustaviti diktat Trojke i preokrenuti neoliberalne kontra-reforme koje su u proteklih pet godina zemlju gurnule na rub humanitarne katastrofe.
Mi smo jedna od malobrojnih političkih organizacija koje su u Srbiji na takav razvoj gledale sa odobravanjem i optimizmom. Nedeljama smo prevodili izveštaje sa terena i izbornih jedinica, a godinama unazad govorili o potrebi za stvaranjem koalicija reformističkih i revolucionarnih organizacija koje bi zaustavile rušilačku politiku Evropske unije i međunarodnih finansijskih institucija i promenile odnos snaga u korist radnog naroda.
Ipak, Stefanovićev poziv bio je iznenađenje. Ne samo za nas – tabloidi su danima brujali o tome da terminalno dementni „žuti“ prave koaliciju sa revolucionarnom levicom. Drugi su to dočekali kao konačnu potvrdu toga da će oni na revolucionarnoj levici koji „pričaju o partiji“ prihvatiti prvu priliku da se uvale u skupštinske fotelje.
Postalo je očito da se politička scena uskomešala. Neke ankete su pokazivale da bi Sirizina politika u Srbiji pokupila 30% na izborima; Vučić je tvrdio da je Cipras jedini političar koji je popularniji od njega u Srbiji; Vulin se iz ministarske fotelje hvalio svojim prijateljstvom sa liderom Sirize. Borko je skinuo kravatu i dosadašnju karijeru, koju su karakterisali strogo diplomatski, administrativni govor i poslušnost nadređenima, stavio na kocku zagovaranjem potrebe za partijom „demokratskog socijalizma“ i zaustavljanjem „mera štednje“ – korak koji ga je udaljio od struktura Demokratske stranke.
Ne treba biti cinik da bi se Stefanovićeva medijska kandidatura za „srpskog Ciprasa“ na prvu loptu shvatila kao puki PR uperen na pridobijanje glasova žrtava „štednje“ i „tranzicije“. Naša iskustva sa onima kojima su, poput Stefanovićevog nekadašnjeg šefa Borisa Tadića, puna usta socijalne pravde, a džepovi provizija od privatizacija – pozivaju na oprez i nepoverenje. Ipak, dok Tadić pravi koaliciju sa neoliberalnim fundamentalistima iz LDP-a, leva retorika koju Stefanović već godinu dana koristi u medijima ubrizgala je dašak politike u odavno depolitizovani politički mejnstrim. Šta da očekujemo?
Surf po evropskoj levici
Na prvi pogled, Stefanovićeva odluka mogla bi da nas podseti na slične poteze velikana novije levice u Evropi – na Oskara Lanfontena koji je napustio Socijaldemokratsku partiju Nemačke, ili Žana-Lika Melonšona koji je izašao iz francuske Socijalističke partije. Ti bivši ministri i poslanici levog centra potom su osnovali nove partije, levlje od onih koje su napustili.
Te dve partije do sada su dosledno odbijale da uđu u savez sa socijal-liberalnim partijama, tj. sa partijama tzv. trećeg puta, koje smatraju da moderna levica treba da se prilagođava tržištu, a svoj maksimalni domet u politici vidi u stvaranju „jednakih šansi“ za sve koji na njemu učestvuju. Doduše, uspeh Leve partije (Die Linke) u Nemačkoj i Leve partije (Parti de gauche) u Francuskoj nije uporediv sa „uspesima“ Sirize. Te partije ostale su male partije opozicije.
Međutim, ostati u opoziciji i ne prodati se kapitalu takođe je uspeh. Setimo se kako je prošla italijanska Rifondazione Comunista, koja se nakon ulaska u vladu sredinom dvehiljaditih kompromitovala podržavanjem neoliberalnih zakona i imperijalističkog rata. Celokupna levica u Italiji i dalje se nije oporavila od njene brze propasti. Setimo se i kako je Ciprasova Siriza, nakon preuzimanja vlasti, pristala na sprovođenje „mera štednje“ po diktatu međunarodnih kreditora, predvođenih Evropskom unijom.
Kako će Stefanović da se ponaša u budućnosti? Njegova prošlost svakako ne uliva poverenje. Kako verovati nekom čiji je posao bio da lobira kongresmene u SAD dok je bio u ambasadi SCG u Vašingtonu? Ili ko je bio na čelu pregovaračkog tima prilikom predaje NIS-a ruskom „Gazpromu“? Zašto poći za nekim ko je u najgorim godinama bio funkcioner DS-a, a nikada nije progovorio protiv vlasti?
No, ne treba se oslanjati samo na prošlost. Neki ljudi se menjaju. Pogledajmo zato Stefanovićeve izjave od kada je skrenuo „ulevo“. U Manifestu, objavljenom na njegovom sajtu, između ostalog piše i sledeće:
„Sa nosiocima i protagonistima ovakvih politika više ne želimo da imamo ništa! Demokratska stranka prihvatala je neoliberalnu politiku i u ovom trenutku od odlučujućeg je značaja da napustimo principe ekonomske politike između 2003. i 2012, svesni loših posledica koje su oni proizveli.“
Tu se vidi da Borko Stefanović ipak nije raskrstio sa neoliberalizmom. Zar je DS na neoliberalne ideje prešla tek 2003. godine? Nije li i Zoran Đinđić zagovarao privatizaciju, nije li on doneo prvi neoliberalni Zakon o radu i štrajku, nije li upravo on predvodio proces evropskih i atlantskih integracija?
Način na koji ocenjuje Ciprasovu kapitulaciju pred međunarodnim kreditorima još više govori:
„Očigledno je da je ovo jedna pauza i uzimanje vazduha za iskušenja koja predstoje, jer plan kreditora nije ostvariv na srednji rok i sve će se završiti značajnim otpisom grčkog duga i povratak na politiku protiv štednje koja je pogubna u celoj Evropi.“
Kao što smo već pisali, politika koju Siriza vodi od referenduma u Grčkoj je samo izgovor za odlaganje sprovođenja politike protiv „štednje“ u neku svetlu budućnost, dok u kratkom roku znači usvajanje i sprovođenje istih onih zakona i mera koje bi usvajale i socijal-liberalne, ili čak otvoreno desničarske partije.
Valjalo bi se osvrnuti i na Stefanovićevu „Poruku kapitalu Srbije“, u kojoj on ubeđuje domaće kapitaliste da imaju potpunu podršku njega i njegove partije sve dok operišu „pošteno“ i unutar granica zakona. Taj dosta čest mit o poštenom kapitalisti je nešto usko vezano za širu, suštinski socijal-liberalnu paradigmu o kapitalizmu kao sistemu koji u svom korenu nije nužno loš, već ga „prljaju“ ekscesi pojedinih predatorski nastrojenih kapitalista, što se vrlo lako da ispraviti uz određene restrikcije i dosledno poštovanje zakona. Ova „poruka“ još više dovodi u pitanje Stefanovićev potencijal za suštinski anti-sistemsku borbu, koji deluje vrlo ograničen čak i za jednog reformistu.
Nema mnogo smisla govoriti i o nekakvom sukobu između interesa domaćeg i stranog kapitala – procesi privatizacije i mera štednje jednako idu na ruku domaćim kao i stranim monopolistima, koji već odavno sklapaju međusobna partnerstva i saveze radi lakšeg pljačkanja. Saveznici u borbi protiv diktata Trojke se ne traže u kapitalu – koje god boje zastavu on nosio – već u masovnom narodnom pokretu na ulicama i na radnim mestima.
Evrointegracionizam ili internacionalizam
U jednom nedavnom intervjuu, Stefanović je izjavio da je u DS ušao jer mu se ta stranka činila najbližom „Tucovićevim idealima“. Najvažniji od svih „ideala“ tog pionira socijaldemokratije u Srbiji bila je zajednička borba balkanskih naroda protiv nacionalizma i imperijalizma – za socijalistički Balkan zasnovan na socijalnoj pravdi i nacionalnoj slobodi.
Dimitrije Tucović je zagovarao stvaranje Balkanske socijalističke federacije, kao regionalne alternative večitoj pokornosti imperijalnim blokovima Istoka i Zapada – naspram onih u radničkom pokretu koji su se zalagali samo za izvesnu autonomiju u okvirima Austrougarskog carstva. Kao istinski internacionalista, on se zalagao za demokratsko pravo na samoopredeljenje albanske većine na Kosovu. Znamo da DS zaista nema ama baš nikakve veze sa ovim idealima. Ima li Stefanović?
Uprkos tome što nema naznaka da će u iole skorije vreme unutar EU političku većinu činiti oni koji su okrenuti protiv „štednje“ (kamoli imperijalizma), Stefanović ostaje nepokolebljivi zagovornik evropskih integracija. Veći deo njegovog Programa insistira na raznim prilagođavanjima i usklađivanjima sa evropskim kriterijumima. Možemo samo da očekujemo da bi njegova politika protiv „štednje“ trajala sve dok… ne bi dobio priliku da nas uvede u Evropu!
Štaviše, on čak i ideju Balkanske (kon)federacije smešta u kontekst što bržeg ulaska Srbije u EU. Umesto slobode, zadovoljimo se time da nam Balkanska federacija pruži nešto bolju pregovaračku poziciju za pristup EU i njenim fondovima. I to Balkanska federacija sa Kosovom unutar Srbije – uz punu implementaciju imperijalističkog Briselskog sporazuma (tačka 16 Programa). Teško da Stefanović zaista ne razume da, kao i u slučaju DS-a, ni ovakvi stavovi blage veze nemaju sa anti-imperijalizmom i internacionalizmom.
Postoji naravno i drugo lice Borka Stefanovića. Borko je antifašista, sekularista i deklarativno levičar koji se protivi ulasku Srbije u NATO. Već na početku 1. tačke Programa, on nas obaveštava da je u pitanju dokument partije koja je „načelno antikapitalistička“. Često se poziva na vodeće ljude na evropskoj levici, uključujući i novog šefa laburista, Džeremija Korbina. Nedavno je u Skupštini podneo predlog zakona kojim bi se zabranila rehabilitacija Milana Nedića i Dimitrija Ljotića (nije dobio podršku većine). Stefanović je neosporno dao novi značaj levoj retorici u Srbiji i doprineo da se bar donekle otvori decenijama zatvoreni prostor za razgovor.
Zato sve ovo ne pišemo sa nipodaštavanjem. Mi jednostavno ne verujemo u to da je Stefanović novi Lanfonten ili Melonšon. Levičar se postaje dokazanom predanošću klasnoj borbi, a on takvu borbu do sada nije vodio i, ukoliko u nju ne uđe, ne može da predstavlja autentičnu levicu. Sve govori u prilog tome da on takvu borbu neće dosledno voditi, a posebno ukoliko u novu partiju primi razne predstavnike socijal-liberalizma, pa čak i desnijih političkih opcija, koji sa radničkom klasom nemaju ni najmanji zajednički interes.
Ipak, ne treba unapred zatvarati vrata za saradnju po konkretnim pitanjima. Svakome ko je antifašista biće drago ako nova partija Borka Stefanovića bude mobilizovala za šire akcije protiv radikalne desnice, ili ako na terenu i u Skupštini bude pružala legitimitet štrajkačima koji uđu u borbu sa poslodavcem i pritom prekrše Vučićeve represivne zakone.
Marks21 je od svog nastanka dosledno radio na izgradnji klasnog jedinstva. Raspolažemo skromnim resursima u epohi u kojoj se revolucionarna levica gradi od nule, tako da je logično da naš glas nije nikada mogao da bude presudan na širem planu. No, i pored toga, mi smo podržavali svaki studentski protest, svaki štrajk i svaku borbu za jednakost kada god smo bili u prilici da to uradimo. U svakoj borbi smo isticali potrebu da se ona vodi odozdo i da se povezuje sa sličnim borbama: jer je solidarnost snaga eksploatisanih i potlačenih.
Mi smo ponosni što na ovaj ili onaj način sarađujemo sa raznim snagama na političkoj sceni, pa između ostalih i sa Fondacijom Roza Luksemburg, ispostavom nemačke Leve partije u Srbiji. Zajedno sa mnogim drugima učestvujemo u izgradnji Levog samita Srbije, u kom su istinski levi program i konkretna borba za radničku klasu uvek bili naš minimalni preduslov za zajednički rad. Smatramo da je, uprkos svim nedostacima, LSS još uvek jedini takav pokušaj u Srbiji. Zato ostajemo privrženi njegovoj izgradnji, u nadi da će jednog dana okupiti šire snage radničke klase. U takvim pokušajima akcionog i političkog jedinstva uvek smo predstavljali nezavisnu i beskompromisnu kritiku društvene stvarnosti.
Zato, iako pozdravljamo svaki Borkov korak ulevo i iako se nadamo da će njegova buduća partija biti drugačija od postojećih pa da ćemo stoga po konkretnim pitanjima imati priliku da zajedno branimo interese eksploatisanih i potlačenih, mi nećemo trčati po člansku kartu. Uprkos relativnom proboju levice u poslaničkim klupama nekolicine evropskih zemalja, naš prioritet ostaje izgradnja snažne, masovne i klasi odgovorne revolucionarne partije na terenu i u pokretima, a ne poslaničkog kluba levolikih poslanika, ionako odanih evropskoj ideologiji i „srpskom državnom interesu“, koji su proteklih godina umesto organskih odnosa sa klasom razvijali sopstvene karijere. To je ujedno i razlog zbog kog nastavljamo da gradimo Marks21, ne kao inicijativu za partiju levlju od socijaldemokratije, već kao inicijativu za revolucionarnu, i praktično i načelno antikapitalističku partiju – i pozivamo sve da nam se u tom zadatku pridruže.