Šetam gradom i pitam se da li su se ikada desile tamo neke feminističke borbe za emancipaciju i prava žena o kojima sam čitala ili smo to samo ishalucinirali. Na svakom ćošku plakati i grafiti protiv abortusa (i mnogih drugih stvari kad smo već kod toga – poruke mržnje usmerene ka Romima, Albancima, Hrvatima, gejevima, levičarima itd), mizogine reklame za paštetu i pivo koje ženu predstavljaju ili kao ukras/trofej ili prosto kao suvišnu smaračicu.
Bilborde krase gola objektifikovana ženska tela – bilo to neko bujno žensko poprsje na reklami za ledeni čaj, bile to ženske guze bez celulita koje nam se smeše sa ogromnih bilborda i poručuju da ako ne izgledamo IDEALNO po ovoj vrućini bolje da nas nije – o kupaćem ni da ne razmišljamo osim ukoliko brže bolje ne potrošimo hrpu novca na preskupe kozmetičke tretmane. Da ne pričam o seksualizaciji svih mogućih sadržaja koji nas bombarduju iz javnog prostora.
Izgleda kao da je čitav svet uređen prema potrebama dečaka u pubertetu i na taj način tretira žene, a one su očigledno navikle, jer su u milionima svakodnevno izložene takvom tretmanu, a reakcije nema. I ne samo da su navikle, žene (posebno mlade devojke) reprodukuju seksizam, tretiraju druge žene kao što muškarci tretiraju njih, smatraju da je vrednost žene u izgledu i poslušnosti, da je njen zadatak da bude pronađena od strane svog muškarca i da ga onda zadovolji.
Potrebno je da pod hitno nešto uradimo u vezi sa ovim jer položaj žena ne samo što je zabrinjavajući, već se i svakim danom sve više pogoršava.
Žene u krizi i povratak u kuhinju
U situaciji krize, gde levica skoro da ne postoji, a desnica jača, drastično se ugrožavaju prava za koja su se žene do sada izborile (naravno, ovo se ne odnosi samo na prava žena, već i na sva ostala, poput prava na protest).
Razne protofašističke organizacije uz svesrdnu podršku Srpske pravoslavne crkve smatraju da je abortus ubistvo i zahtevaju ukidanje prava ženama na to da same odlučuju šta će raditi sa svojim telom. Ove godine je na izbore prvi put izašao pokret Dveri sa svojim viđenjem žene kao majke i domaćice, čiji bi jedini i najviši cilj trebalo da bude da osigura opstanak srpske nacije rađanjem troje ili više dece.
Zbog krize i prevelikih dugovanja naše države, uskoro ćemo se susresti sa drastičnim merama štednje, a usled seče javnog budžeta koju one podrazumevaju najpre će biti otpuštane žene, kao što se već desilo u Grčkoj. Poziv da se žene vrate u kuhinje s radnih mesta, stoga, nije ništa više nego legitimacija tih poteza i u celosti je u interesu krupnog kapitala, a nikako građana i posebno ne građanki Srbije.
Normalizacija mizoginog diskursa dovela je do toga da nije ni malo čudno među pripadnicima mlađih generacija čuti viceve poput: „Ako drvo padne na ženu, šta drvo radi u kuhinji?” Čitava situacija neodoljivo podseća na pedesete godine u SAD-u, na kampanje i plakate koje prikazuju srećne i prelepe domaćice u kuhinji, podstičući ih da napuste radna mesta kako bi ih preuzeli muškarci koji su se vratili iz rata. To je ideal i uloga žene kojoj ponovo počinje da se teži.
Žensko pitanje i levica
Levica kod nas je poprilično konfuzna što se tiče ženskog pitanja. Ne postoji jasno formulisana linija, što se može videti kroz diskusije. Na primer, pojedinci s levice smatraju da je opravdano udariti ženu ukoliko ona „provocira” i da se na taj način prema toj ženi ophodi kao prema ravnopravnoj.
Nepostojanje jasne leve formulacije ideje kojoj treba stremiti kako bi žene bile ravnopravne sa muškarcima dovodi do suštinski antiženskog stava da je odmeravanje fizičke snage (koja je skoro uvek na strani muškarca) najiskreniji pokazatelj jednakosti polova. To nije tretman koji nam je potreban, ni na koji način nam ne ide u korist niti utiče na ravnopravnost koju zahtevamo.
Takođe, s vremena na vreme susrećemo se sa seksističkim antifa parolama poput „pičke fašističke” ili jezivim mačističkim uvredama na račun devojaka iz pokreta kao što se do dešavalo na studentskim plenumima jesenas.
Problematično je i tumačenje zaostavštine trećeg talasa feminizma i seksualnog oslobođenja, po kojem mlade žene misle da ako se oblače izazovno, ističu svoje ženske atribute, gledaju porniće, otvoreno pričaju o seksu i tome slično to znači da su emancipovane, dok sa druge strane ne primećuju da takvi postupci nikako nisu u skladu sa glavnim idejama feminizma. Kao što je već napomenuto, problem je što levica nema artikulisan stav po ovom pitanju tim pre što postoji veliki broj aktivistkinja na levici – što se najbolje videlo tokom studentskih protesta.
Za vreme blokade Filološkog fakulteta, veliku većinu studenata koji su u njoj učestvovali činile su studentkinje. One, odnosno mi smo radile najrazličitije poslove, delale smo politički i bitno uticale na donošenje odluka direktno demokratskim putem, ali kada je rektor Univerziteta u javnosti izneo seksističke generalizacije kojima nas je sveo na „žene” koje ne umeju da misle svojom glavom, pa su nas izmanipulisali i iskoristili „muškarci” („pravi revolucionari”) sa Filozofskog, mi nismo organizovano reagovale.
Zato smatram da je neophodno da se ozbiljnije i jače organizujemo, da oformimo feministički front, da se pre svega edukujemo o ženskom pitanju i da delamo. Potrebno je da govorimo u svoje ime i da se pobunimo protiv nejednakog tretmana, predrasuda i svedenih tradicionalnih uloga koje nam se nameću, ne samo od strane države i društva već i od strane kolega sa levice. Neophodno je da definišemo svoje stavove po tom pitanju, autentičnu žensku politiku koja bi okupila sve feministkinje i aktivistkinje koje su svesne problema i osećaju potrebu za radom na njihovom rešavanju; da se razračunamo s kapitalizmom i utičemo na čitavu levicu i svaki pokret u kome budemo učestvovale da usvoji naše ženske zahteve.
O fenomenu diplomiranih domaćica
Žene danas, u Srbiji kao i u svetu, u praksi nemaju ista prava kao muškarci i svakodnevno bivaju diskriminisane. Statistički podaci iz 2011. godine pokazuju da žene u Srbiji, uprkos tome što su više obrazovane od muškaraca, teže dolaze do radnih mesta i na njima imaju manja primanja. Poslodavci i dalje izbegavaju da zapošljavaju mlade žene, zbog „opasnosti” da zatrudne, dok se kroz desničarski diskurs u javnosti konstantno plasira priča o beloj kugi i apeluje na žene da rađaju. Pored toga što su manje plaćene, žene u toku dana u proseku rade i do dva sata više na neplaćenim poslovima. Žene su daleko manje zastupljene na uticajnim položajima, u parlamentu i na bolje plaćenim mestima. Većina trajno nezaposlenih su žene i one čine čak 80% onih koji posao napuštaju iz porodičnih razloga!
Kako smo od zemlje (SFRJ) koja je i dan danas jedina država u istoriji u kojoj su od početka do kraja njenog postojanja žene imale jednaka primanja kao i muškarci na istim radnim mestima uspeli da se srozamo dovde!? Kako smo od tradicije ženske emancipatorske borbe AFŽ-ovki došli do raznih „srbskih narodnih pokreta i akcija” koji žele da ženu zauvek zatvore u tamnicu kuhinje i „majčinskih privilegija” neplaćenog kućnog rada?
Situacija je takva da su čak i gospođe političarke (ministarke i parlamentarke) odlučile da skrenu pažnju na ove probleme i objavile su da će formirati „kokus” – kao nekakav ženski kružok unutar našeg političkog vrha. Kao što naš predsednik Nikolić želi da bude „prvo predsednik svih građana pa onda partijski čovek”, tako su i one izjavile da će na prvom mestu biti žene, pa onda na partijskoj dužnosti. Ali svi znamo koliko ozbiljno treba da shvatimo njihove izjave i trabunjanja!