fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 16 februar 2017 17:19

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 9a. Da li je marksizam oblik ekonomskog determinizma?

  Džon Molinju
Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 9a. Da li je marksizam oblik ekonomskog determinizma?

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Zbog preobimnosti devetog poglavlja pod nazivom Da li je marksizam oblik ekonomskog determinizma? odlučili smo da ga podelimo na dva dela. Pred vama se nalazi prvi deo devetog poglavlja.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P123a3b3c45a5b678, 9a9b1011a, 11b, 12a, 12b, 12c...

Prevela Jovana Ristić.

Koliko je optužba da marksizam zanemaruje ljudsku prirodu najučestalija svakodnevna tvrdnja, toliko je najučestalija teorijska/akademska kritika marksizma da je ništa do grub ekonomski determinizam, odnosno mehanički materijalizam, ili da greškom sve forme opresije redukuje na klasnu – sve su ovo varijacije na istu temu.

Ekonomski determinizam

Kritika marksizma da „pridaje previše značaja ekonomskom faktoru“ toliko je popularna među profesionalnim sociolozima, istoričarima, političkim filozofima i njima sličnima jer se savršeno uklapa sa potrebama koje proizvodi njihov društveni položaj. Akademski radnici su ljudi koji zarađuju za život, ili vole da misle kako zarađuju za život, na osnovu svojih ideja. Instinktivno ih odbija teorija koja naizgled umanjuje značaj ideja kroz istoriju, pa samim tim umanjuje ulogu ljudi poput njih. Profesionalni ideolozi su, prirodno, privučeni teorijama koje tvrde da je moć ideja ta koja u krajnjoj liniji ima odlučujuću ulogu u oblikovanju sveta.

Unutar ovog [narativa] je uži, karijeristički interes za teorije koje su „sofisticiranije“ i „kompleksnije“ i za pitanja o kojima je „potrebno još istraživati i razvijati [ideje]“ – toliko prilika za finansiranje istraživanja i publikacija – a tu su i izrazite predrasude prema konačnim odgovorima bilo kog tipa. „Komunizam je“, kako je Marks u mladosti napisao, „rešenje zagonetke istorije, i zna da je on to rešenje.“ Ovakva izjava bi, međutim, prestravila tipičnog akademskog radnika, koji bi bio sretniji ukoliko bi zagonetka ostala nerešena.

No, ako ovo i objašnjava popularnost primedbe, ne objašnjava njenu (ne)istinitost – što se toga tiče, najpre bih rekao da su sve priče o marksizmu koji sve svodi na „ekonomiju“ netačne. Marksova teorija istorije, kao što to Nemačka ideologija razjašnjava, ne počinje s „ekonomijom“ ili „ekonomskim motivima“, već sa ljudskim potrebama – kako onim biološki determinisanim, tako i onim istorijski razvijenim – te sa organizovanjem proizvodnje shodno tim potrebama.

„Prva pretpostavka cele ljudske istorije je, naravno, postojanje živih ljudskih individua. Prema tome, prva konkretna stvar koju treba utvrditi je telesna organizacija tih individua i njihov time uslovljen odnos prema ostaloj prirodi. [...] Svaka istoriografija mora poći od tih prirodnih osnova i modifikacija kroz koje one prolaze u toku istorije zahvaljujući delatnosti ljudi.“[1]

Marks ne tvrdi ni da organizacija proizvodnje određuje sve u istoriji, već da postavlja osnovu, odnosno bazu, na kojoj se sve drugo u istoriji gradi.

Je li ovo zaobilazni način da kažemo kako se sve svodi na ekonomiju? Nije. Ljudske potrebe o kojima govorimo imaju raspon od vrlo bazične i apsolutne potrebe za vazduhom, preko jedva primetno manje krucijalnih potreba za pićem, hranom, odećom, skloništem, do potreba za društvenom interakcijom (negom, jezikom, socijalizacijom itd.), kako bi novorođenčad odrasla u društvena bića, potreba za ljubavlju i seksom (koje se mogu sagledati i kao strogo individualne potrebe, i kao potrebe nužne za opstanak ljudske vrste), te „spiritualnih“ potreba: za slikarstvom, muzikom itd. Koja od ovih potreba se može nazvati „ekonomskom“? U određenom smislu, nijedna – je li potreba za vazduhom „ekonomska“ potreba? Istovremeno, bez ekonomije – odnosno bez društvene organizacije proizvodnje, nijedna od ovih potreba, izuzev vazduha (a i to može postati problematično), ne može se rešiti bez održive osnove.

Kakva je onda veza između ekonomske baze organizovane proizvodnje i onoga što Marks naziva „nadgradnjom“, u vidu politike, zakona, filozofije, religije, umetnosti itd.? Kao što smo videli, ekonomija jeste neophodan uslov svega ostalog, ali da li ih određuje u nekom mehaničkom ili apsolutnom smislu? Sudeći po Marksu, koji mahom govori o oblikovanju ili uslovljavanju, pre nego striktnom određivanju – ne: „Način proizvodnje materijalnog života uslovljava proces društvenog, političkog i intelektualnog života kao celine“ (moj kurziv – prim. aut.). Ili, po Engelsu, koji je posvećeno insistirao:

„Prema materijalističkom shvatanju, istoriju u krajnjoj liniji određuju proizvodnja i reprodukcija života. Ni Marks ni ja nikada nismo tvrdili nešto više od toga. Stoga onaj ko ovo izvrne rekavši da je ekonomski element jedini određujuć pretvara ovu tvrdnju u besmislenu, apstraktnu, nerazumnu frazu. Ekonomska situacija predstavlja bazu, ali različiti elementi nadgradnje – politički oblici klasne borbe i njeni ishodi, naime: ustavi koje nakon uspešne borbe donosi pobednička klasa, pravni oblici itd., čak i odrazi svih tih aktuelnih borbi u glavama učesnika, političke, pravne, filozofske teorije, religijska viđenja i njihov dalji razvoj u dogmatske sisteme – [svi ti elementi] takođe ostvaruju svoj uticaj na tok istorijskih borbi i u mnogim slučajevima odsudno određuju njihov oblik.“[2]

Po mom mišljenju, uslovljavanje nadgradnje bazom najjasnije se razume kao kombinacija ograničenja i impulsa.

Prvo, ekonomski nivo društva ograničava, odnosno postavlja brane onome što je moguće na ideološkom iliti nivou nadgradnje. Primera radi, moderna umetnost i moderna kultura, generalno uzete, očigledno su nemoguće na feudalnoj ili srednjovekovnoj ekonomskoj bazi. Podjednako nemoguće bilo je dostići modernu političku demokratiju – parlamentarnu vladavinu, univerzalno pravo glasa itd., bez razvoja kapitalizma, njegovih gradova i radničke klase.

Drugo, razvoj ekonomske baze stvorio je moćne impulse promene. Na primer, razvoj industrijskog kapitalizma u monopolski kapitalizam stvorio je veoma moćan impuls ka imperijalizmu i podeli sveta između velikih sila, što je zauzvrat vodilo stvaranju ogromnog pritiska ka ratu. Tako Prvi svetski rat nije bio nesreća istorije ili naprosto posledica ideologije – upravo suprotno, imao je temeljne „ekonomske“ razloge, tačnije uzroke locirane u razvoju snaga i odnosa proizvodnje. Istovremeno, to što je svetski rat počeo u avgustu 1914, nakon Sarajevskog atentata, nije ni na koji način bilo ekonomski determinisano.

Na sličan način je i pobeda nacizma u Nemačkoj rezultat moćnih „ekonomskih“ impulsa, konkretno: žestoke krize kapitalizma i potrebe nemačke kapitalističke klase da iz krize izađe slamanjem radničke klase i uništavanjem svih njenih nezavisnih organizacija – a ne, kako dva najpopularnija „mejnstrim“ objašnjenja tvrde, rezultat nemačkog nacionalnog karaktera ili Hitlerovog demonskog govorništva. Međutim, ovi ekonomski činioci nisu neizbežno vodili Hitlerovoj pobedi. Upravo suprotno, politički faktori odigrali su ključnu ulogu, konkretno: neuspeh dveju glavnih partija radničke klase – socijaldemokrata i komunista – da se zajedno organizuju protiv fašista, što je potonjima omogućilo dolazak na vlast bez značajnijeg otpora. Radovi Trockog iz tog vremena nude sjajnu marksističku analizu toga kako i zašto je došlo do ovakvog razvoja (npr. „Fašizam, staljinizam i jedinstveni front“).

Mehanički materijalizam

Ekonomski determinizam primer je mehaničkog materijalizma – no, moguće je odbaciti ekonomski determinizam, a zadržati mehaničko shvatanje materijalizma. Tako ljudska bića mogu biti shvaćena kao u potpunosti oblikovana i određena društvenim uslovima, ne nužno samo ekonomskim, čime je uloga aktivne ljudske intervencije kroz istoriju svedena na minimum ili u celosti nestaje. Ova vrsta mehaničkog determinizma može se naći u raznim periodima: od sedamnaestovekovnog holandskog filozofa Spinoze, preko francuskih materijalista osamnaestog veka (poput Holbaha i Didroa), do marksista Druge internacionale, poput Karla Kauckog i Georgija Plehanova, te takozvanih „dijalektičkih materijalista“ staljinizma.

Nema, međutim, opravdanja za pripisivanje mehaničkog materijalizma Marksu ili Engelsu. Jedan od Marksovih najranijih i najvažnijih filozofskih radova, Teze o Fojerbahu (1845), koji je Engels nazvao „prvim dokumentom u kome je pohranjena briljantna klica novog pogleda na svet“[3], počinje upravo kritikom takvog materijalizma:

„Glavni je nedostatak sveg dosadašnjeg materijalizma (uključujući i Feuerbachov), što predmet, stvarnost, osjetilnost shvaća samo u obliku objekta ili opažanja a ne kao osjetilnu ljudsku djelatnost, praksu, ne subjektivno. Stoga je djelatnu stranu, nasuprot materijalizmu, apstraktno izveo idealizam, koji naravno ne zna za stvarnu, osjetilnu delatnost kao takvu.“[4]

„Idealizam“ se ovde odnosi konkretno na Hegela. A Marks se vraća pitanju u trećoj tezi:

„Materijalističko učenje o mijenjanju okolnosti i odgoju zaboravlja da ljudi mijenjaju okolnosti i da sam odgajatelj mora biti odgajan. Stoga ono mora dijeliti društvo na dva dijela – od kojih je jedan iznad društva.

Podudarnost mijenjanja okolnosti i ljudske dijelatnosti ili samopromjene može se shvatiti i racionalno razumeti samo kao revolucionarna praksa.“[5]

Ovo isticanje aktivne uloge ljudskih bića u menjanju vlastite istorije, koje se ujedno suprotstavlja i mehaničkom materijalizmu i idealizmu, prožima sve radove Marksa i Engelsa. U Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844. godine, Marks piše da je „cela takozvana istorija sveta ništa drugo do postajanje čovekom kroz rad“, a u Svetoj porodici Marks i Engels insistiraju:

Istorija ne čini ništa, ona 'ne poseduje nikakvo ogromno bogatstvo', 'ne bije nikakve bitke'. Ne istorija, već je čovek, stvaran, živi čovek taj koji sve to radi, koji poseduje i koji se bori; 'istorija' nije takoreći osoba za sebe, koja koristi čoveka kao sredstvo da postigne svoje sopstvene ciljeve; istorija nije ništa drugo do delatnost čoveka koji teži sopstvenim ciljevima.“[6]

U Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte, Marks navodi da „ljudi prave svoju vlastitu istoriju, ali je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene“.[7] A 1876. godine, u članku Uloga rada pri pretvaranju majmuna u čoveka, stariji Engels obezbeđuje istorijsku podršku izjavi mladog Marksa da je istorija sveta samoostvarivanje ljudi kroz rad.

Materijalizam osamnaestog veka ispunjava filozofske zahteve buržoazije u usponu, sadržane u njenoj potrebi da razvije prirodnu nauku koja će obezbediti industrijski napredak i u borbi protiv aristokratije i savezničke Katoličke crkve. Međutim, materijalizam je ostao „mehanički“ zato što je odgovarao „mehaničkom“ stanju prirodnih nauka tog doba i zato što je klasna pozicija navela buržoaziju da na „mase“ gleda kao na pasivne instrumente proizvodnje, nesposobne za istorijsku inicijativu i nezavisnu akciju.[8]

Kasniji mehanički materijalizam odgovarao je potrebama reformističkih sindikata i parlamentarne birokratije Druge internacionale, koji su se nadali i očekivali da će „objektivne istorijske snage“ dostaviti moć njima u ruke, ali su odbijali masovne revolucionarne borbe odozdo. Nalik tome, ovakav materijalizam bio je izrazito povoljan po staljinističku birokratiju, koja je sebe (partiju) videla kao instrument istorijskih procesa, a radničke mase kao zupčanike u mašini (državnokapitalističke) akumulacije.

Štetne političke posledice mehaničkog materijalizma viđene su u mnogim prilikama. Privrženost Plehanova i menjševika krutoj razvojnoj teoriji Ruske revolucije – prema kojoj najpre dolazi do buržoaske revolucije predvođene buržoazijom, a zatim do borbe za socijalizam predvođene radničkom klasom – rezultirala je najpre njihovim pokušajem da zauzdaju borbu radničke klase shodno interesima buržoazije, zatim nastojanjem da svojim prisustvom nadomeste odsustvo demokratske buržoazije 1917. godine, te podrškom kontrarevoluciji protiv „prevremenog“ preuzimanja moći boljševika nakon Oktobra. Ovu razvojnu teoriju preuzeo je i Staljin, suprotno Trockijevoj više dijalektičkoj teoriji permanentne revolucije; primenjena je u Kini u periodu 1925–1927, te u Španiji 1936. godine, sa poražavajućim efektima. Drugi značajni primeri obuhvataju postepeno (s)kretanje nemačkih socijaldemokrata ka parlamentarnom reformizmu pod plaštom Kauckijevog „ortodoksnog“ (tj. mehaničkog) marksizma, koje je kulminiralo podrškom nemačkoj državi u Prvom svetskom ratu, te katastrofalnu pasivnost italijanskih socijaldemokrata u „dve crvene godine“, 1919–1920, a zatim u susretu s narastajućim fašizmom.

Kao što primeri pokazuju, postojala je tendencija više varijanata „marksizma“ da skliznu u mehanički materijalizam, tendencija koja je navela Gramšija da primeti da su „deterministički, fatalistički i mehanicistički elementi direktna ideološka 'aroma' koja proizilazi iz filozofije prakse [marksizma], nalik religiji ili drogama“.[9] Po mom mišljenju, ovo je analogno tendenciji vođa pokreta radničke klase da se birokratizuju i stoga gledaju s visine na radničku klasu. A kako Gramši takođe primećuje, „kada je [mehanički materijalizam] usvojen kao promišljena i koherentna filozofija od strane intelektualaca, postaje uzrok pasivnosti, idiotske samodovoljnosti. Ovo se dešava kada ni ne očekuju da će podređeni [potlačeni] postati direktivni i odgovorni.“[10]

Ova tendencija ka mehaničkom materijalizmu ne može, pak, biti upotrebljena kao argument protiv marksizma: a) zato što je u konačnici samo odraz pritiska buržoaske ideologije i uslova na marksističke pokrete, te: b) zato što buržoaska misao, kako Lukač pokazuje u Istoriji i klasnoj svesti, kontinuirano oscilira između polova idealizma i mehaničkog materijalizma i samo je autentični marksizam, koji stoji na tlu rada i borbe radničke klase, sposoban da prevaziđe ovu suprotnost.



[1] Marks, K., Engels, F.: Nemačka ideologija.

[2] Engelsovo pismo J. Blohu iz septembra 1890. godine.

[3] Engels, F.: Ludvig Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije.

[4] Marks, K.: Teze o Fojerbahu.

[5] Isto.

[6] Marks, K., Engels, F.: Sveta porodica (engleski).

[7] Marks, K. (1960): Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, Kultura, Beograd.

[8] Engels, F.: Ludvig Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije.

[9] Gramši, A.: Zatvorske beleške.

[10] Isto.

Pročitano 888 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

Imperijalizam

Haos u Makedoniji: ima li nade za rešenje?

Vladimir Unkovski-Korica analizira skorašnja događanja u Makedoniji – napad u parlamentu, njegovu pozadinu i put izl...

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Toni Klif ili Kako je marksizam spašen od Hladnog rata

Pored istorijskog značaja Oktobarske revolucije čiju stogodišnjicu obeležavamo ove godine, na današnji dan se navrš...

Istorija

Put ka revolucionarnoj 1917. godini

U drugom delu feljtona o stogodišnjici Oktobra Šon Ledvit piše o tome na koji su način revolucionarni događaji iz 1905. ...

Istorija

1905: Uvod u Revoluciju

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode teksto...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.