fblogo   twlogo   ytlogo


subota, 08 oktobar 2016 22:30

Šta marksizam objašnjava?

  Ben Hilijer
Šta marksizam objašnjava?

Objavljujemo tekst Ben-a Hillier-a iz australijske SA, koji je preveo Marko Šupić. Tekst je pristupačan i relevantan uvod u Marksove ideje za današnji dan.

„Novci vrše sve“, Solomon je sardonično rekao u „Knjizi propovednikovoj“. Ova stara mudrost se čini očigledno istinitom. Naša mogućnost da učestvujemo u društvu zavisi od mogućnosti da kupujemo stvari. Stoga imamo konstantnu potrebu za kešom ili kreditima, čak i kad se radi o relativno skromnoj sumi novca. Nedostatak novca znači siromaštvo, ali predstavlja i najkvarniji uticaj. Novcem se političari potkupljuju, biznismenima nedostaje bilo kakav moralni kodeks nevezan za njega, a okolina pati jer je manje važna od novca. Ratovi se naizgled započinju da bi se na njima moglo zaraditi.

Moć novca se svuda izražava robom koja se njime može kupiti. Ljudima privlače pažnju skupo odelo, Ferari ili nakit. Svi oni su znak moći nad novcem njihovih vlasnica/ka. Sem toga, tržišni proizvodi postaju sredstvo preko kojeg se pojedinac samoizražava. Otvorite najnoviji broj modnog časopisa i saznaćete da „kratka kosa izražava stav i samopouzdanje“. Danas morate platiti frizera da bi vam se unutrašnji stav materijalizovao u obrazac koji se može konzumirati tuđim pogledom.

Uticaj novca je sveprisutan; niko ne može pobeći od njega. Činjenica da potrebe čovečanstva i planete uvek padaju na drugo mesto u odnosu na jurnjavu za novcem predstavlja jednu od velikih mrlja na kapitalističkom društvu. Novac nije išta drugo do tapija na proizvode nečijeg rada. Kako onda neki ljudi poseduju toliko tapija? I zbog čega te tapije imaju toliku moć nad nama?

Da bismo odgovorili na ta pitanja, marksisti tvrde da moramo početi od analize samih uslova rada.

Rad i život

„Svako dete zna“, pisao je Karl Marks jednom od svojih savremenika „da bi zemlja koja je prestala da radi, neću reci za godinu dana – već za nekoliko meseci, umrla“. To je najprostija poenta, i zato je vredna ponavljanja. Pre nego što ljudsko biće može išta uraditi, mora se obući, jesti, piti i spavati.

Dok to radimo, naša neposredna iskustva često deluju kao da su individualna. Ali kada ih preispitamo, ispada da nikad nismo zaista sami. Svaki naš trenutak života bukvalno pokreću milioni radnica/ka. Naviknuti smo da ne mislimo o njima ili ih ne primećujemo. Ipak, oni nas nikada ne napuštaju.

Na primer, svaki put kada se primi poziv na mobilnom, oživi se rad nebrojenih radnica/ka – programera u SAD, tehničara u Kini, kamiondžija i pilota po raznim kontinentima, naftaša na Bliskom Istoku, mehaničara, rudara, električara, manuelnih radnika, prodavaca, operatera u elektranama. Naizgled beskrajni nizovi radnica/ka s cele planete su doprineli da se taj poziv ostvari, ili kroz svoju ulogu u proizvodnji telefona, ili pak u održavanju sistema telekomunikacije i struje.

Ponizan je osećaj stati za par trenutaka, pokupiti bilo koju stvar u bližoj okolini i probati da zabeležiš svaku vezu, svaki čin ljudskog rada koji ju je doveo u postojanje. I prosta kopča na kaišu će nas odvesti na putovanje koje otkriva živopisan i šaren mozaik strukture i odnosa globalne radne snage.

U svojoj mašti možemo oživeti stvarne logističke veze između rada više miliona ljudi, jer njihov kolektivni trud stvara naš svet. Ipak, taj mozaik nas ne može odvesti dalje od toga. U svakom društvu postoji rad, ali društva su se menjala kroz vekove. Proizvodnja i potrošnja stvari uvek uključuju određen raspored društvenih odnosa – poseban način života za celo društvo. Dakle, kakav je tačno način života u kapitalizmu?

Klasa

Najvažnija stvar kod kapitalizma je ta da je u pitanju klasno društvo. Razmislite o sledećem razgovoru između dve osobe, gde jedna govori o svojoj vezi: „Naređuje mi šta da obučem. Kaže mi kada mogu da se zaustavim. Govori mi kada smem da jedem. Ako moram do toaleta, moram da ga pitam za dozvolu. Kaže mi da ne smem da se svađam sa njim – i da moram da se osmehujem. Ako odbijem išta od onoga što mi traži, preti mi da će udesiti tako da ne budem u stanju da platim račune ili kiriju.“

Kad bismo od druga/rice ćuli nešto slično, bili bismo zgroženi. Verovatno bismo probali da prekinemo tu vezu. Ipak, većina ljudi koji naporno rade na proizvodnji stvari potrebnih svetu nalazi se u sličnom odnosu, iako tačni uslovi zavise od slučaja do slučaja. Oni koji nisu u ovakvom odnosu ga traže. To je odnos između radnika/ce i gazde . Kapitalizam je zasnovan na ovoj, najodvratnijoj vezi.

Ovakva veza nije nešto prirodno. Ona je proizvod nejednake raspodele društvenih resursa. „Oxfam“-ov članak „Working for the few“ procenjuje da 85 najbogatijih ljudi poseduje više od siromašnije polovine svetskog stanovništva zajedno. U Australiji, široko smatranoj za jednu od najegalitarnijih država na svetu, procene Biroa za statistiku prikazuju da najbogatijih 20% stanovništva kontroliše više od 60% bogatstva, dok najsiromašnijih 60% kontroliše manje od 20%.

Nejednakost se svodi na mnogo više od samog novca. Kapitalističku vladajuću klasu određuje njena kontrola nad nečim važnijim: sredstvima za proizvodnju ključnim za funkcionisanje društva – fabrikama, rudnicima, farmama, telekomunikacijskom i transportnom infrastrukturom i mašinerijom, poslovnim prostorima, i tako dalje. Kontrola nad ovim sredstvima znači da oni imaju moć da odlučuju kako će se resursi koristiti – šta se proizvodi, gde se proizvodi, koliko ljudi će biti zaposleno.

S druge strane, definišuća karakteristika radničke klase u kapitalizmu nije beda (iako je jako prisutna). Zapravo, to je činjenica da radništvo ne poseduje i ne kontroliše stvari potrebne za funkcionisanje društva. Zbog toga, kada se suoči sa gore opisanom vezom, radništvo nema izbora sem da je prihvati u zamenu za novac. Ne postoji drugačiji način da se preživi. Pod ovakvim uslovima, većina stanovništva je svedeno na samo još jednu sirovinu koju treba iskoristiti za proizvodni proces.

Sem toga, radnice/i ne poseduju i ne kontrolišu proizvode koje sami naprave. Novac je tapija na određeni deo proizvoda rada, ali radnice/i nisu plaćene/i proporcionalno uloženom radu. Privrednici mogu da upravljaju uslovima ovog odnosa. Plaćaju radnike samo onoliko koliko je dovoljno da bi osigurali da će se vraćati i nastavljati da rade iz dana u dan, iz godine u godinu.

Naviknuti smo da mislimo o eksploataciji u moralnom smislu, ali ona je u osnovi svakog radnog mesta: šta god proizvedemo, šef će nam platiti samo deo te vrednosti. Tako da ako proizvedemo 200$ vrednosti robe u jednom danu, on će uzeti 50$ za sebe i platiti nam ostatak. Što više radnica/ka on ima, to je veći višak vrednosti koji akumulira. Tako se čini velika pljačka, u kojoj sićušna manjina akumulira veliki deo prihoda dobijenih tuđim radom.

Tržište

Druga važna stvar kod prirode sistema je ta da se proizvodnja sprovodi radi profita. Govore nam da kompanije proizvode stvari da bi ispunile neku potrebu koja se uviđa. Trebaju nam patike, imamo kompanije koje prave patike. Treba nam nameštaj, pa imamo kompanije koje prave nameštaj. Čini se kao da ima smisla. Ali probaj da ušetaš bos/a u prodavnicu obuće i pitaš menadžera „treba mi par cipela, mogu li da uzmem ove?“ Unapred znamo šta će nam na to reći. Vraćamo se na pitanje novca.

U kapitalizmu onaj živopisni mozaik rada prvenstveno proizvodi robu – stvari za prodaju. Gazdama nije važno da li nešto ima inherentnu korist ili vrednost. Pitanja poput toga da li je nešto živo ili neživo, da li može da sačuva živote ili ih uništi, su sporedna. Ako se ne može prodati, bezvredno je.

Još je gore od toga. Kapitalisti se međusobno takmiče u proizvodnji dobara i usluga za tržište. Nekakva opšta koordinacija među njima ne postoji. Tu su samo milioni kompanija koje proizvode robu, pa zatim pokušavaju da je uvale na tržištu. Niko ne može biti siguran da li se ono što se proizvede može i prodati.

Sve ovo objašnjava zašto je skoro milijarda ljudi širom sveta hronično neuhranjeno. Hrana se proizvodi u količinama koje bi svakoga nahranile, ali ne može se sve prodati uz profit. Mnogo hrane se čuva u zalihama, pokopava nazad u zemlju kao đubrivo, baca u okean ili ostavlja da istruli. Stav kapitalista prema poljoprivredi je: „Hrana se ne proizvodi da bi se jela. Ako ne možemo da zaradimo na njoj, ta hrana je bezvredna; ljudi će morati da gladuju“.

Ali nije reč samo o namerama pojedinih kapitalista. Oni sigurno ne žele masovnu bedu. Ali takmičenje između njih ih sve navodi na određeno ponašanje. Da bi im opstao biznis, svaki od njih mora da smanjuje troškove: da održava plate na sličnom ili nižem nivou u odnosu na svoju konkurenciju, proizvodi stvari što jeftinije (dakle, što nemarnije) moguće, prodaje što više artikala po manjoj ceni, ili što manje artikala po višoj ceni.

Pravljenje odluka koje nisu bazirane na prostoj dobiti može biti samoubilačko u poslovnom smislu, zato što će oni koji su najmanje konkurentni (odnosno, najmanje profitabilni) najverovatnije bankrotirati. U gore pomenutom primeru, po humanoj logici trebalo bi dati hranu gladnima. Ali po kapitalističkoj logici, rezultat toga bi bilo smanjenje cene hrane koja još uvek može da se proda, što bi dakle smanjilo ukupnu dobit.

Sem toga, tržište zamagljuje prave odnose između ljudi koji vrše rad. Van neposrednog odnosa između radnika i šefa, velika većina naših veza se stvaraju bezlično, kroz razmenu robe. Interakcija robe – da li je ili nije prodata – određuje i interakcije radnica/ka – da li će sledećeg meseca imati posao, hoće li moći da plate dugove, hoće li moći da prežive?

To je bolesno. Tržište sve svodi na novčane odnose, i time unižava ljudska bića. Naš položaj je sveden na nivo objekta – često i niže vrednosti – dok stvari koje sami pravimo dobijaju moć nad nama i protiv nas. U svakodnevnom životu ispadamo nemoćni nasuprot uticaja robe.

Prinuda i kontrola

Kao i tlačiteljski odnosi koji se njime proizvode, nejednak raspored resursa nije prirodno stanje. „Ako novac… „dolazi na svet sa urođenom mrljom od krvi na jednom obrazu“ “, pisao je Marks, „kapital dolazi kapljući krv i prljavštinu od glave do pete, iz svake pore“. Neverovatno nasilje je bilo potrebno da bi se uspostavio ovaj sistem – genocid nad domorodačkim stanovništvom, lomljenje seljaštva, formiranje policije radi razbijanja glava pobunjenim radnicama/ima, i novi industrijski zatvorski sistem za hapšenje političkih pobunjenika.

Kada bogatstvo u rukama nekolicine postoji paralelno uz bedu i glad većine ljudi, ogromna količina nasilja će uvek biti potrebna za održavanje stanja takvog kakvo je. Vladajuća klasa poseduje čitavu strukturu u vidu policije i pravnog sistema, koji su u obavezi da čuvaju „reda“ – odnosno, održavaju tlačenje i eksploataciju radništva.

Ovo može biti očiglednije u diktaturama u kojima pucaju na ljude na ulicama. Ali tačno je i u demokratskim zemljama. Primer je način na koji se policija mobiliše protiv sindikalnih i drugih protesta. Panduri se uvek pojave da bi poslali poruku kako otpor tlačenju i eksploataciji impliciraju kriminal. Nikada nećeš čuti kako policija dolazi na sastanke uprava velikih korporacija da bi uznemiravali direktore oko zdravstvenih i bezbednosnih standarda ili narušavanja životne sredine.

Ključni način na koji kapitalistička klasa održava kontrolu je, međutim, najmanje očigledan: pristanak. Ideološka kontrola je najvažniji stub vlasti bogatih. S jedne strane, to znači ubeđivanje nas ostalih da je njihova vlast legitimna. Što više legitimiteta mogu da održe, manje potrebe imaju za otvorenom silom i sistem im glatkije funkcioniše.

To se delimično svodi na prosto nasamarivanje da bismo verovali da imamo neki udeo u sistemu: da ćemo pomoću napornog rada „napredovati“, da nam bogati kroz investicije pružaju uslugu, i u krajnjoj liniji da sam sistem funkcioniše. U slučajevima kada ne funkcioniše, kada kontradikcije i anarhija tržišta naglo dovode do ekonomske krize, legitimitet se još uvek može održati pomoću ideje da su probleme prouzrokovali samo pojedinci.

U slučaju kada sumnjamo u ove „istine“, ključna potpora sistemu je vera da ipak ništa ne može da se promeni. Mnogi možda misle da je svet suštinski nepravedan, ali sležu ramenima i nerado to prihvataju. Ovde se ne radi samo o nasamarivanju. Većina ljudi je prisiljena da prihvati svoju bespomoćnost protiv sila tržišta.

Ali naša egzistencija je pocepana između sveta onakvog kako stvarno funkcioniše – kroz eksploataciju i pokoravanje bogatima – i lažnih opravdanja za takvo stanje. Dok mnogi mogu da prihvate ideju da je važno da korporacije uzimaju profit, istovremeno mogu i da reaguju sa velikom ozlojeđenošću kada se praktične posledice te ideje osete kroz otpuštanja i nepravedne zakone.

Kontradikcije u proživljenom iskustvu znače da uvek postoji mogućnost otpora, a s njime i preispitivanje zdravorazumskih ideja koje sistemu daju ideološku koheziju. U tim trenucima, često nije bitno do kojih ideja neko drži. Uvek se javljaju nepravde koje uskomešaju ljude dovoljno da požele da nešto urade povodom njih. U krajnjoj liniji, oni se suprotstavljaju sistemu ravnodušnom prema njihovom besu. To može predstavljati katalizator razvoju razumevanja prave dinamike sveta.

Borba, pa i manjeg obima, može početi da ruši osećaj nemoći i nedostatak samopouzdanja, koje sistem podstiče. Borba protiv bilo kog aspekta trenutne situacije je način da se uzdrmaju zdravorazumske ideje pokoravanja i prihvatanja. Kroz stvarnu, konkretnu borbu ostvarujemo veru u sami sebe i dobijamo utisak o našoj kolektivnoj snazi.

Naša snaga

Britanski istoričar Lord Akton je zapisao: „Svaka moć kvari; apsolutna moć kvari apsolutno“. Ali mi uviđamo da je pravi problem u nedostatku moći većine čovečanstva nad svetskom dinamikom.

I pored svih svojih mana, kapitalizam je, prvi put u istoriji, postavio temelje istinski demokratskoj zajednici. Svet već sad funkcioniše kroz združeni rad radničke klase. Radnice/ke životni uslovi guraju u borbu za svet u kome je njihov rad oslobođen od tlačiteljskih ograničenja koji je nametnuo kapitalizam. Konstantno se moraju ujedinjavati da bi branili svoju egzistenciju od napada kapitalista. Najveća snaga radništva upravo leži u kolektivnoj mogućnosti da obustavi svoj rad. Kad se on prekine, sijalice se ugase i telefoni ne rade. Najvažnije od svega, životno gorivo kapitalista, profit, je zakočeno.

Dolazak do ove situacije nije automatski proces. Kad bi bio, kapitalizam bi odavno nestao. Radnice/i moraju ne samo da se kolektivno bore (ne možeš sam otići na štrajk), već moraju i izabrati da se bore. Za razliku od uglavnom nesvesne saradnje koja se sklapa u mozaiku globalnog rada, udruženo delovanje radnica/ka u borbi protiv sistema je nužno svestan i demokratski proces.

Dakle, radnička borba ima i pozitivan i negativan aspekt. Negativan u smislu da klasa može da parališe postojeći poredak samim tim što ne radi ništa. Pozitivan u smislu da pomoću toga stvara uslove za novo društvo zasnovano na demokratskoj kontroli radnih mesta. Samo radnička klasa može da oduzme ekonomsku moć kapitalističkoj klasi. Nijedna druga društvena snaga nema tu mogućnost.

Revolucija

Revolucije su proizvod sistema. One izbijaju u više navrata jer kapitalizam ne može da ispuni potrebe većine stanovništva. One su transformativni događaji koji nam daju uvid u sav ljudski potencijal zakopan pod težinom kapitalističkog jarma. Egipatska revolucija 2011-e nam daje jedan mali primer. Dok je revolucija bila u toku, hiljade ljudi je spontano počelo da briše ulice i čisti područje oko masovnih demonstracija. Jedna/an novinar/ka je primetila/o:

„Osećaj egipatskog ponosa je zarazan, kroz međusobno ohrabrivanje ljudi da izađu napolje sa metlama i kesama i dobrovoljno očiste ulice. Žene koriste igle kojima pričvršćavaju svoje marame da bi zakačile bedževe s natpisom „Očuvajmo Egipat čistim“ na košulje muškaraca; muškarci se nasmejani grle, puni nade i ljubavi prema očuvanju životne okoline svoje zemlje.“

Čišćenje ulica se može činiti kao nebitna zanimljivost. Ali ono ilustruje jedan širi fenomen. Masa stanovništva je želela da „očisti“ svoje društvo od korupcije i truleža diktature. Kad su postali svesni svoje snage, proces čišćenja je počeo da se širi svim životnim aspektima. Pojavio se novonastali osećaj vlasništva kod masa ljudi koji inače nisu imali pravo na učešće u odlučivanju kako će njihov sopstveni grad biti vođen. Ovo se prevelo u novonastali osećaj poštovanja prema samima sebi i prema sopstvenoj okolini. Ljudi su hteli da pokažu svojim komšijama – i celom svetu – da su u stanju da učine sopstveni grad i sopstveni život mnogo boljim ako poseduju pravu kontrolu.

Ovo je tip transformacije koji je Marks imao u vidu kad je napisao „Revolucija je neophodna ne samo zato što se vladajuća klasa ne može oboriti nikako drugačije, već i zbog toga što klasa koja je obara može jedino kroz revoluciju da se otarasi prljavštine prethodnih vekova i postane sposobna da uspostavi novo društvo“. Iskustvo revolucije i zajedničke borbe transformiše učesnike u njoj.

U tim trenucima uticaj novca i monotonija svakodnevnog života se lome. Ako se izazov pokaže dovoljno snažnim, može slomiti sve stubove vlasti kapitalista. Rad može biti oslobođen i od jarma vladajuće klase i od dominacije samih objekata rada. Kada se to dogodi, radnička klasa može da postavi sopstvenu tapiju nad svetom koji je stvorila sopstvenim radom.

Pročitano 2969 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

IMPERIJA I PODELA: NASILNI KRAJ BRITANSKOG RADŽA

Suprotno ružičastom pogledu na dekolonizaciju, kraj britanske vladavine u Indiji je bio obeležen nemarom i dvoličnoš...

Radnička borba

Masovni štrajk: šta je pisala Roza Luksemburg o radničkoj borbi?

Sto jedanaest godina nakon što je prvi primerak “Masovnog štrajka” nemačke revolucionarke poljskog porekla, Roze Luk...

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.