fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 02 jun 2016 10:36

Marks: Vodič za buntovnike (feljton) – 3. Deset dana koji su potresli svet

  Majk Gonzalez
Marks: Vodič za buntovnike (feljton) – 3. Deset dana koji su potresli svet

Rast globalnog pokreta za pravdu u poslednjih nekoliko godina je doveo do povećanog interesovanja za radikalne kritike kapitalizma kakve je izneo Karl Marks. Ovaj koncizan i konkretan vodič nudi kratak, pristupačan uvod u razvoj Marksovih ideja, od njegove analize toga šta pokreće korporativnu globalizaciju, do diskusije da li je i kako moguće postići ljudsko oslobođenje. Original je pisao Majk Gonzalez za Bookmarks, 2006. godine, pod naslovom „A Rebel’s Guide to Marx“. Pročitajte ovde trećepoglavlje novog feljtona Marks21. Izlaziće, sada već tradicionalno, svakog četvrtka.

Linkovi ka ostalim poglavljima: 12, 345678910.

3. Deset dana koji su potresli svet*

Godine 1844, Marks i njegov veliki saradnik Engels su se sreli po prvi put**. Engels je, kao sin industrijalca, već proveo neko vreme u fabrici svoga oca u Mančesteru, u severnoj Engleskoj, i tamo bio svedok „stanju radničke klase“ – nemaštini i izrabljivanju u novim fabrikama, bedi onih koji su pokretali proizvodnu mašinu kapitalizma. Engels je takođe bio u bliskom dodiru sa sve snažnijim masovnim pokretom – čartizmom[1] – koji je krenuo da organizuje radnički otpor prema užasima novog društva.

Dva mladića (Engels je bio tri godine mlađi od Marksa) već su poznavala spise onog drugog i pre svog avgustovskog susreta u Parizu. Stoga, bio je ovo susret umova, sastanak dvojice revolucionara koji su delili ubeđenje da je njihov zadatak ležao u razvijanju novog komunističkog pogleda na svet koji bi mogao oživotvoriti revolucionarnu borbu radničke klase.

Ipak, najpre je trebalo dobiti bitku unutar radničkog pokreta, posebno protiv onih koji su i dalje imali nekog uticaja na nemačke radnike. Sveta porodica je duga i ponekad nejasna rasprava usmerena protiv mladohegelovaca koji su bili sa Marksom u njegovom ranijem razvoju. Sada su se Marks i Engels odredili svojim odbijanjem da raspravljaju o idejama, osim u političkom kontekstu.

„Ideje ne mogu izvesti baš ništa. Da bi se ideje ostvarile, neophodni su ljudi koji mogu koristiti praktičnu silu“ (citirano prema Nimtz, August, Marx and Engels: Their Contribution to the Democratic Breakthrough, Albany, 2000, str.1[2]).

Od sada pa nadalje, Marks i Engels su otpočeli izgradnju organizacije koja bi mogla da pomogne u pripremanju revolucije, onoga što je Engels nazivao „otvoreni rat siromašnih protiv bogatih“. Njihove aktivnosti nisu mogle promaći budnom oku državnih agenata, što u Francuskoj, gde je Marks još uvek živeo, što u Nemačkoj, gde je Engels govorio na političkim i radničkim skupovima. Pred kraj 1844, francuske vlasti su zabranile Napred (Vörwarts), nemačke novine za koje je Marks pisao; nekoliko nedelja kasnije, u februaru 1845, Marks je proteran iz Francuske pod pritiskom nemačke države. Engels je napustio Nemačku dva meseca posle toga, ubeđen da nalog za njegovim proterivanjem samo što nije stigao.

Dva revolucionara su se ponovo srela u Briselu, u Belgiji, gde je održavan kakav-takav nivo političke tolerancije, iako uvek pod prismotrom političke policije. Marks je već pravio skice za svoje Teze o Fojerbahu i Nemačku ideologiju. Revolucije su izvodili stvarni radnici u konkretnim okolnostima – a Engels je mogao da pruži živi dokaz i radničkih borbi i materijalnih uslova koje je Marks već uopšteno opisao u Rukopisima. Filozofija – pristupanje svetu putem ideja – zamenjena je revolucionarnom praksom, osmišljavanjem oruđa koja bi mogla ukinuti kapitalizam i otuđenje. Marksizam je trebalo da postane teorija i praksa radničke revolucije.

Marks i Engels su izrazili ovo novo viđenje u Nemačkoj ideologiji, u kojoj je komunizam definisan kao „učenje o uslovima oslobođenja radničke klase“. Teze o Fojerbahu su, na samo tri stranice i kroz jedanaest jasnih definicija, sa uzbudljivom jasnoćom izražavale izvanredni proboj koji je ovaj dvojac pravio. Mladohegelovci su tvrdili da ideje i svest rađaju dela: prezreli su štrajk šleskih tkača jer nisu bili „dovoljno svesni“. Isto tako s prezirom, Marks je uzvratio tvrdnjom da u menjanju sveta ljudska bića menjaju svoju misao. Istorijski proces je, kako je govorio, „podudaranje promene sebe i promene uslovâ“.

„Ne određuje svijest život, nego život određuje svijest“ (Marks, K., Engels, F., Rani radovi, „Njemačka ideologija“, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 371).

Ovaj uvid je takođe omogućio Marksu i Engelsu da shvate kako se ideje koriste radi održavanja klasnog poretka. Kako kažu u Nemačkoj ideologiji:

„Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva, istovremeno je njegova vladajuća duhovna sila“ (Rani radovi, str. 393).

Marks je ideologijom nazivao ono što se predstavlja kao zdravorazumska, univerzalna i opšta istina – drugim rečima, način viđenja i nalaženja smisla u svetu sa stanovišta jedne klase. A ta klasa ne samo što upravlja sredstvima proizvodnje, već velikim delom i sredstvima predstavljanja i tumačenja sveta oko nas. Tako nam, na primer, nacionalizam poručuje da svi u Srbiji imaju zajednički interes, dok to zapravo služi prikrivanju duboko ukorenjenih klasnih sukoba u srži društva. Ideologija u najvećem broju slučajeva održava društveno jedinstvo u interesu vladarâ – skrivajući te interese iza maske istine.

Ipak, to se ne događa bez redovnog ojačavanja. Svakodnevno iskustvo neprestano podseća ljude da žive u podeljenom svetu, svetu nejednakosti i nepravde. Tamo gde je crkva nekada propagirala i podržavala vladajuću ideologiju u našem društvu, širenje i jačanje takvih ideja vrši se, s jedne strane, u obrazovanju, a sa druge u masovnoj kulturi. Upravo sukob iskustava koja izrabljivana većina proživljava i vladajuće ideologije, dozvoljava radikalnim idejama da steknu pristalice. Kada su radnici u otvorenom buntu prema sistemu, milioni se mogu prikloniti novim idejama koje su odraz njihovih istinskih interesa.

Tako je Marks izveo svoj slavni zaključak na kraju Teza o Fojerbahu, po kom filozofi moraju više nego samo učestvovati u razumevanju sveta – oni moraju aktivno učestvovati u borbama za njegovu promenu[3]. Ovo je bila zamisao kojoj su Marks i Engels posvetili svoj život i svoje snage.

1845. godine, Marks je otišao sa Engelsom u Englesku, gde se sreo sa vođama čartista i drugima. Na njihovo insistiranje je kasnije iste godine održan sastanak socijalista u Londonu; iako ni Marks ni Engels nisu mogli da prisustvuju, sastanak je bio nagoveštaj onoga što će nastupiti. Obojica su naglašavali međunarodnu prirodu kapitalizma i tvrdili da radnički odgovor mora biti isto tako sposoban da prelazi granice. Po povratku u Brisel, osnovali su Komitete za komunističku korespondenciju, prethodnicu Internacionale. Svrha ovih komiteta bila je u otpočinjanju procesa „pridobijanja evropskog proletarijata za naša ubeđenja“.

Moglo bi se reći da je ovo bila klica nove političke partije koja bi bila sposobna da se neposredno poveže sa borbom radničke klase. Ma koliko se to činilo jednostavnim, vredi podsetiti se da nisu svi oni koji su sebe nazivali komunistima delili ubeđenje da revolucionari treba da rade unutar radničke klase i sa radničkom klasom čije je oslobođenje motor revolucije. Nikako!

Na ovom stupnju, iako Marks nije posustajao u svom surovom tempu pisanja, i on i Engels su se bavili pitanjima organizacije. Iako niko nije mogao nužno predvideti revolucionarna dešavanja 1848, već se osećala promena u vazduhu kada su se bacili na posao okupljanja vođa socijalizma u Evropi i objašnjavanja prirode njihovog odnosa sa radničkom klasom. To su postigli, kao što je to često bio slučaj, putem vatrenih rasprava sa drugim strujama unutar pokreta, čije bi ideje odvele vrlo drugačijoj organizacionoj strukturi.

Ideje Pjera-Žozefa Prudona, na primer, bile su izraz interesa zanatlija i kvalifikovanih radnika, zagovarajući stvaranje udruženja koja bi funkcionisala izvan kruga kapitala – ali, Prudon je bio neprijateljski raspoložen prema sindikatima i „protivio se revoluciji“[4]. Važnije su bile ideje drugih ljudi, poput radikalnog krojača Vilhelma Vajtlinga koji je, kao i Francuz Ogist Blanki, bio ubeđen da su radnici nespremni da sprovedu revoluciju. Dok ne budu bili spremni, zadatak će pasti na pleća malih zavereničkih grupa koje bi delovale u njihovo ime. Niko od njih nije izgledao osujećeno neuspehom svakog pokušaja od strane Blankija i njegovih sledbenika da dovedu do društvene promene.

Međutim, za Marksa i Engelsa su ove ideje bile značajna prepreka izgradnji revolucionarne organizacije po modelu čartizma – to jest, masovne radničke organizacije.

Kasne 1846. godine, njihove ideje su privukle nove sledbenike, posebno u londonskom ogranku Saveza pravednih[5], koji je bio otvoreniji uticaju čartizma nego ostali evropski ogranci. Postojala je sumnja u „kontinentalne intelektualce“ koji su izgledali dominantni u Evropi; ali za Marksa i Engelsa problem je bio u stvaranju „partije“, ili barem nekog zajedničkog oblika organizacije. To bi bio način na koje bi njihove ideje mogle biti prihvaćene. Iz Brisela su zagovarali redovne sastanke Komitetâ za korespondenciju i počeli su da raspravljaju o pitanjima strategije i taktike: na primer, kako da se nemački komunisti odnose prema liberalima. Ovaj čin je najupečatljiviji odgovor na prigovor da su Marks i Engels delovali samo kao intelektualci.

Pošto je atmosfera u Nemačkoj postajala sve napetija i čartistički pokret u Engleskoj nastavljao da raste, dvojac je postao zaokupljen pitanjima političke organizacije – i njihovi spisi su doprinos tom opštem zadatku.

Londonski ogranak Saveza pravednih je sada pozivao na međunarodni sastanak u Londonu 1. maja 1847. Marks i Engels se nisu pitali oko poziva, ali je izaslanik pristigao u Brisel da ih ubedi da pristupe Savezu i prisustvuju majskom skupu. Ovo je bio najjasniji dokaz njihovog rastućeg političkog autoriteta unutar pokreta.

Sastanak je održan početkom juna 1847; prerastao je u prvi Kongres tek stvorenog Saveza komunista, koji se u početnom obraćanju odredio „našim napadom na postojeći društveni poredak i privatnu svojinu, zahtevom za zajedničkom svojinom“. Takođe je usvojio i parolu „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“ Samo su Engels i njegov bliski saradnik Vilijem Volf mogli da prisustvuju sastanku; Marks je ostao u Briselu. Ipak, uticaj „Marks–Engels družine” već je bio očigledan, i bivao je sve veći kako se bližio drugi Kongres Saveza u novembru iste godine. Ciljevi Saveza su postajali sve jasniji. Kako je Engels to formulisao:

„Komunizam nije učenje, već pokret; on ne proističe iz principa, već iz činjenica. I ma koliko bio teorijski, on je teoretski izraz položaja proletarijata u ovoj borbi... i uslova njegovog oslobođenja“ (Nimc, str. 52).

Novembarski Kongres je okupio delegate iz nekoliko zemalja, koji su se raspravljali i prepirali deset dana oko toga kakvu vrstu pokreta treba da izgrade. I Marks i Engels su bili prisutni, a kada je dogovor konačno postignut, oni su bili zaduženi za pisanje manifesta nove organizacije. U Briselu se činilo da je Marks oklevao, ili barem odlagao pisanje – a čovek je mogao začas da napiše stotine stranica. Ipak, konačni rok iz Londona ga je podstakao na rad. Krajem februara 1848, Komunistički manifest, koji je većinom napisao Marks ali je nosio i Engelsovo ime, poslat je na štampu. Nekoliko dana kasnije, kada je stigao na ulice, Evropom je vladala pometnja.

 

* Frensis Vin dovitljivo upotrebljava naslov poznate knjige Džona Rida o Ruskoj revoluciji, opisujući prvi susret Marksa i Engelsa u avgustu 1844. (prim. aut.)

** Strogo govoreći, po drugi: putevi su im se nakratko ukrstili dve godine ranije, ali jedva da su razgovarali. (prim. aut.)

[1] Čartistički pokret u Engleskoj obuhvatio je u godinama 1830–1840. ogromnu većinu engleske radničke klase i bio je prvi samostalni politički pokret proletarijata. Svoj naziv dobio je po predstavci (karti – čarter) koju su 1839. radnici podneli parlamentu tražeći veća prava. Ove borbe je radnička klasa Engleske vodila tokom više godina peticijama, štrajkovima, demonstracijama i oružanim sukobima sa policijom.

[2] Kod nas nema prevoda ove knjige – stoga smo pribegli samostalnom prevodu i prenošenju originalnog engleskog izvora u prevod. Tako smo učinili i dalje u tekstu sa dotičnim izvorom, ostavljajući prezime autora.

[3] Izvorna formulacija glasi: „Filozofi su svijet samo različito interpretirali, radi se o tome da se izmijeni“ (Marks, K., Fridrih, E., Rani radovi, „Teze o Fojerbahu”, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 339).

[4] Prudon je smatrao da se novo društvo može ostvariti bez revolucionarnog prevrata, mirnim putem, uspostavljajući ugovorne odnose između „slobodnih individua“ čiji su interesi u međusobnoj harmoniji. Marks Prudona kritikuje u svom delu Beda filozofije, čiji je naziv inspirisan Prudonovom Filozofijom bede.

[5] Nemačka organizacija čiji je cilj bio „uspostavljanje Carstva Božjeg na zemlji, zasnovanog na idealima ljubavi prema bližnjem, jednakosti i pravde“. Moto Saveza pravednih je bio „Svi ljudi su braća“, a Savez pravednih se odvojio od šire organizacije (Savez prognanih) čiji je jedan od osnivača upravo pomenuti Vilhelm Vajtling. Kasnije se Savez pravednih odrekao utopističkih načela upravo pod uticajem Marksa i Engelsa.

Pročitano 1686 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

Imperijalizam

Haos u Makedoniji: ima li nade za rešenje?

Vladimir Unkovski-Korica analizira skorašnja događanja u Makedoniji – napad u parlamentu, njegovu pozadinu i put izl...

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Toni Klif ili Kako je marksizam spašen od Hladnog rata

Pored istorijskog značaja Oktobarske revolucije čiju stogodišnjicu obeležavamo ove godine, na današnji dan se navrš...

Istorija

Put ka revolucionarnoj 1917. godini

U drugom delu feljtona o stogodišnjici Oktobra Šon Ledvit piše o tome na koji su način revolucionarni događaji iz 1905. ...

Istorija

1905: Uvod u Revoluciju

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode teksto...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.