fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 12 maj 2016 15:38

Strategija i taktika (feljton): 13. Marksistički metod

  Džon Ris
Strategija i taktika (feljton): 13. Marksistički metod

Kako levica može da se organizuje da bi pobedila? Šta su revolucionarna strategija i taktika? Kako bi na bazi više decenija praktičnog iskustva i teorijskog rada dao odgovor na ova pitanja, vodeći marksista i antiratni aktivista u Britaniji, Džon Ris, je napisao knjigu koju će Marks21 izdati u vidu feljtona. Objavljivaćemo po jedno poglavlje svakog četvrtka. Kada izađe cela knjiga, moći ćete i da je skinete u PDF formatu ili naručite u štampanoj formi. Original na engleskom možete naći na ovom linku. Sledi poslednje, trinaesto poglavlje. Od idućeg četvrtka, pratite naš sledeći feljton „Marks: Vodič za buntovnike“.

Linkovi ka ostalim poglavljima: 123456789101112 i 13.

Preveo Pavle Ilić.

13. Marksistički metod

U našem društvu je prisutna predrasuda o intelektualnoj misli, koju reprodukuje i akademija, o tome da se najveći uspesi teorijske misli nalaze najdalje od političke prakse. Bilo da se radi o filozofskim pitanjima o prirodi ljudskog postojanja i izvorima etičkog izbora, ili prirodnjačkim teorijama o nastanku univerzuma, ili strukturi atoma, sva ona deluju jako udaljeno od svakodnevnih dilema oko toga šta dalje da radimo.

Međutim, za marksizam, istina je dijametralno suprotna. Pitanje „šta da se radi?“ je usko povezano sa pitanjima vezanim za marksistički metod analize – drugim rečima, sa pitanjima marksističke filozofije.

Zbog čega je to tako? Ne možemo li se snaći uz pomoć ideja o strategiji i taktici o kojima smo već pisali u ovom pamfletu – ujedinjeni front, sektaštvo, ultralevičarenje, i tako dalje? Očigledno je da su ovi koncepti ključni, ali kako da znamo kada je pravo vreme da koristimo određenu taktiku? Kao što smo mogli da vidimo, boljševici su umalo propustili priliku za revoluciju u oktobru 1917. godine. Isto tako, videli smo da se poziv nemačke Komunističke partije na revoluciju u martu 1921. godine katastrofalno završio.

Loša vest je ta da ne postoje garancije uspeha. Dobra vest je ta da postoje dve vrste iskustava koja olakšavaju revolucionarnoj organizaciji da donese ispravnu odluku u skladu sa tačnom procenom.

Prva vrsta iskustva je sama borba. Mreža koja spaja veliki broj članova i članica, koji su duboko usađeni u borbe radničke klase, u prošlosti je sigurno često morala da donosi ovakve odluke i da pravi procene, pa makar i na manjem nivou i oko manje ozbiljnih situacija. Ljudi koji je čine su naučili kako da procene raspoloženje u klasi, karakteristike radničkih vođa, prirodu policije i medija, i tako dalje.

Ti „terenci“ bi trebalo da obaveštavaju partiju o najhitnijim pitanjima koja muče radnike, i akcijama koje se već sprovode vezano za ta pitanja; te informacije mogu činiti osnovu procene toga kako treba reagovati. Međutim, ovaj vid iskustva nije dovoljan sam po sebi.

Nijedna situacija nikad nije potpuna repriza prošlosti: uvek postoji nešto novo. Takođe, nijedna situacija ne interpretira samu sebe; uvek se mora obaviti određeni intelektualni rad kako bi se ona objasnila. Bez obzira na uvreženu izreku, činjenice nikad ne govore same za sebe – njih je uvek nužno protumačiti. Parafrazirajmo Marksa, rekavši da ne bi bilo potrebe za naukom kada bi pojavni oblik stvari odgovarao njihovoj stvarnosti.

Zato je neophodna druga vrsta iskustva: teorijsko iskustvo. Ova vrsta iskustva nam daje metod, koji nam omogućuje da protumačimo borbu. Početna tačka bilo kakve analize je razumevanje protivrečne prirode društva u kojem živimo. Na početku pamfleta smo videli kako potreba za avangardnom organizacijom nastaje iz postojanja kontradiktorne svesti među radništvom. Takođe, videli smo da ta kontradiktorna svest nastaje iz sukoba ugnjetenosti i pobune, koji su prirodno stanje najamnog rada pod kapitalizmom. Taj sukob zasnovan je na temeljnoj protivrečnosti kapitalističkog društva – toga da mu je neophodan kolektivni rad radnika i radnica kako bi proizvodio bogatstvo, ali da to bogatstvo prisvajaju kapitalisti jednom kada se ono proizvede.

Na osnovu ovog pojednostavljenog primera možemo videti niz povezanih protivrečnosti, koje se oslanjaju jedna na drugu i koje teku od temeljne ekonomske strukture kapitalizma, preko svesti radnika i radnica, sve do načina organizovanja koji su najefikasniji za delovanje u okviru tih protivrečnosti. Međutim, pomenuti niz protivrečnosti opisuje samo najopštije i, stoga, relativno nepromenljive aspekte sistema.

Ako želimo da analiziramo novonastalu stratešku i taktičku situaciju, trebala bi nam mnogo podrobnija i pažljivija analiza. Međutim, pristup bi ostao isti: pre svega, analizirati najopštije objektivne ekonomske, socijalne i političke protivrečnosti. Potom, ispitati protivrečne oblike svesti i organizacije koji nastaju iz dotičnih protivrečnosti. Zatim pažljivo navesti formu organizovanja, slogane, zahteve i tome slično, za koje se smatra da će najbolje iskoristiti sve pomenute protivrečnosti i unaprediti borbu. Na kraju, razviti organizacione kanale preko kojih se može ostvariti ova taktika.

Lenjin je insistirao na tome da samo konkretna analiza konkretne situacije može biti vodilja za akciju. Kada je kritikovao analizu mogućnosti za revoluciju u Kini boljševika Nikolaja Buharina, napisao je sledeće:

Ja ne znam skoro ništa o pobunjenicima i revolucionarima u južnoj Kini [ali]… budući da ustanci postoje, ne bi bilo nemoguće zamisliti neslaganje između Kineza 1, koji tvrdi da je ustanak proizvod najakutnije klasne borbe u celoj državi, i Kineza 2, koji kaže da je ustanak umetnost. To je sve što mi je potrebno kako bih napisao buharinovsku tezu: „S jedne strane [...] s druge strane.“ Jedan nije uspeo da se pozabavi „faktorom“ umetnosti, dok drugom izmiče „faktor“ akutnosti, itd. Iz razloga što ne postoji nikakvo konkretno proučavanje ovog konkretnog neslaganja, pitanja, pristupa, itd., rezultat je mrtvi, prazni eklekticizam.

Lenjin je tvrdio da je istina uvek konkretna. U svakom slučaju, generalizovanja mogu, a ne moraju biti primenjiva, ali će ih sigurno biti i kombinovaće se na jedinstvene načine. Zbog toga je uvek nužno imati konkretnu analizu.

U trenutku kada su revolucionari odlučili da pokrenu Stop the War koaliciju 2001. godine, pratili smo analizu poput ove. Već nam je bila jasna priroda novog imperijalizma na osnovu teorijskog rada s kraja Hladnog rata, kao i tokom Zalivskog rata i rata na Balkanu. Razumeli smo protivrečnost između širenja američke vojne moći i njihovog relativnog ekonomskog nazadovanja. Na osnovu prethodnog iskustva u antiglobalističkom pokretu, procenili smo da postoji raspoloženje za otpor i da levica možda neće biti podeljena, kao što je to bio slučaj za vreme Hladnog rata.

Mogli smo pogrešiti u proceni, analizi protivrečnosti ili određivanju klasne svesti, ali izveštaji aktivista i aktivistkinja sa radnih mesta u danima nakon napada na Svetski trgovinski centar su ukazivali na to da smo bili u pravu. Uspeh prvog Stop the War protesta u Londonu, samo deset dana nakon jedanaestog septembra, bio je dokaz u prilog našoj proceni. Da to nije bio slučaj, praksa bi zahtevala ponovno promatranje teorije.

Ono što je ključno za ovaj metod i što ga suštinski razlikuje od uobičajenog naučnog metoda jeste to da u sebi sadrži subjektivni element. I to ne prosto u spoljašnjem smislu, da zahteva sud o radničkoj svesti, već i utoliko da se mora izračunati uticaj nas, kao organizovanih revolucionara i revolucionarki, na objektivnu situaciju. Nije dovoljno utvrditi samo kako stvari stoje, već i kakve bi one mogle biti, ako delamo u objektivnoj situaciji na određeni način.

Kao što je Lenjin rekao:

Objektivista će pričati o neizbežnosti datog istorijskog procesa; materijalist će pružiti tačnu sliku date socio-ekonomske formacije i sukobljenih odnosa koje ona stvara. Kada ukazuje na nužnost datog niza činjenica, objektivista uvek može postati apologeta činjenica; materijalista otkriva klasne protivrečnosti i tako određuje svoju poziciju. [...] Materijalista se neće zadovoljiti navođenjem nepremostivih „istorijskih tendencija“, već će ukazati na postojanje određenih klasa, koje određuju sadržaj datog sistema i sprečavaju mogućnost bilo kakvog rešenja, sem onog koje donosi delanje samih proizvođača [...] Materijalizam uključuje pristrasnost, da se tako izrazimo, i spaja direktno i otvoreno usvajanje pozicije određene društvene grupe sa procenom događaja.

Kada je rezimirao Lenjinovu primenu marksističkog metoda u ovom polju i važnost izučavanja Lenjinove misli, Đerđ Lukač je napisao da komunisti:

[...] moraju [Lenjina] proučavati, da bi naučili da operišu dijalektičkim metodom; da bi naučili kako se konkretnom analizom konkretne situacije u onome što je opšte može naći ono što je posebno, a u posebnom ono što je opšte; u novitetu neke situacije, naći ono što je povezuje s prethodnim razvojem; u zakonitosti procesa istorije, nov element koji stalno nastaje; u celini deo i u delu celinu; u istorijskoj nužnosti – momenat aktivnog delanja, a u aktivnom delanju povezanost sa istorijskom nužnošću.

I Lukač zaključuje:

Lenjinizam označava dotle nedostignut stepen konkretnog mišljenja koje nije shematsko, nije mehaničko i usmereno je samo na praksu. Zadatak lenjinista je da to sačuvaju.

Dodatna literatura

Ukoliko vam je ovaj kratak uvod bio interesantan, preporučujemo vam da pročitate i sledeća dela:

Karl Marks i Fridrih Engels

Manifest komunističke partije

V. I. Lenjin

Šta da se radi?

Dečja bolest levičarenja u komunizmu

Lav Trocki

Lekcije oktobra

Borba protiv fašizma u Nemačkoj

Đerđ Lukač

Lenjin: Studija o povezanosti njegovih ideja

Toni Klif

Lenjin

4 toma, ali pre svega prvi deo – Izgradnja partije

Pročitano 1760 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Žensko oslobođenje

Jezik po meri žena

Debata o rodno senzitivnom jeziku ponovno je aktuelizovana u svetlu donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nekoliko g...

Politika i društvo

Čast Katalonije

Trenutno najusijanije evropsko pitanje jeste pitanje otcepljenja Katalonije od Španije. Sve uzdrmanija Evropska unija, k...

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.