fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 05 maj 2016 08:00

Strategija i taktika (feljton): 12. Radnički sindikati

  Džon Ris
Strategija i taktika (feljton): 12. Radnički sindikati

Kako levica može da se organizuje da bi pobedila? Šta su revolucionarna strategija i taktika? Kako bi na bazi više decenija praktičnog iskustva i teorijskog rada dao odgovor na ova pitanja, vodeći marksista i antiratni aktivista u Britaniji, Džon Ris, je napisao knjigu koju će Marks21 izdati u vidu feljtona. Objavljivaćemo po jedno poglavlje svakog četvrtka. Kada izađe cela knjiga, moći ćete i da je skinete u PDF formatu ili naručite u štampanoj formi. Original na engleskom možete naći na ovom linku. Sledi dvanaesto poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: 1234567891011, 12 i 13.

Preveo Pavle Ilić.

12. Marksizam i radnički sindikati

Radnički sindikati su osnovni odbrambeni mehanizmi radničke klase. Nastali su kako bi se radnici u proizvodnji, odbranili od napada poslodavaca na nadnice i uslove rada. Sindikati najbolje rade kada organizuju najšire moguće slojeve radničke klase, bez obzira na političke, religijske, etničke ili kakve druge razlike. Slogani starih sindikata su, u tom smislu, velike istine radničkog pokreta: zajedno smo jači; solidarnost je naša snaga.

Iz ovih razloga, prvi i osnovni zadatak svih socijalista i socijalistkinja je da stvaraju i ojačavaju sindikalne organizacije na svojim radnim mestima, kad god da je to moguće. Međutim, ovo je samo vrh ledenog brega.

Upravo zbog toga što se sindikati organizuju oko najosnovnijih ekonomskih razloga i toga što ciljaju na to da organizuju sve radnike - od politički najosvešćenijih do najreakcionarnijih - postavlja se pitanje odnosa, između politički najsvesnijeg radništva i ostalih članova i članica sindikatâ.

Ako se sada vratimo Trockijevoj metafori o petorici radnika sa različitim svetonazorima (to jest nejednake svesti), u ovom slučaju, možemo zaključiti da su sva petorica članovi istog sindikata. Pored toga, budući da radnički sindikati postoje u okvirima kapitalizma, kako bi uticali na uslove pod kojima se rad eksploatiše - a ne kako bi ukinuli kapitalizam i eksploataciju - oni nužno postoje u stanju kompromisa sa sistemom. Čak i najborbeniji, i najuspešniji štrajkovi završavaju se značajnim poboljšanjem položaja radnika i radnica, ali u postojećem, kapitalističkom sistemu. I mnogi štrajkovi se okončaju nakon ostvarenja kompromisa, koji su daleko nepovoljniji za radništvo.

Može se, stoga, zaključiti da su sindikati pod dvostrukim pritiskom. Sa jedne strane, uvek postoji težnja ka organizovanju i akciji, koja je izazivana pokušajima poslodavaca da pogoršaju uslove, produže radno vreme, povećaju opterećenje i spuste plate. Nasuprot tome, neophodna organizacija sindikata koja podrazumeva najšire moguće članstvo u okviru klase, dovodi do pojave konzervatizma, i pošto je nemoguće izbeći kompromise u sindikalnim borbama, konzervativno članstvo će biti spremnije da ranije prihvata kompromis, tako se zadovoljavajući ispunjavanjem manjih zahteva.

Štaviše, što duže sindikati postoje i što su stabilniji, veća je verovatnoća da će se u okviru sindikata pojaviti konzervativni sloj – profesionalno zaposlenih sindikalnih zvaničnika. Taj sloj, a pogotovo oni u njemu koji su bliži vrhu sindikalne hijerarhije, ne oseća svakodnevne pritiske na način na koji to osećaju oni koji su zaposleni kod kapitalista-poslodavaca. Oni će češće biti bolje plaćeni i raditi u povoljnijim uslovima od većine članova i članica sindikata koje zastupaju. Takođe, oni se sastaju sa poslodavcima i ministrima u vladi mnogo češće nego što je to slučaj za bilo koga iz baze sindikata.

U mnogim slučajevima, sindikalni zvaničnici će i sami biti članovi neke partije. Ovo samo ojačava njihove konzervativne težnje, budući da sve partije na domaćoj sceni zagovaraju nekakve reforme, a samim time i kompromise sa kapitalističkim sistemom. Ukoliko je partija čiji

su član slučajno na vlasti u nekom trenutku, pritisak na njih da pristaju na kompromise je još veći. [1]

Pod ovakvim uslovima, sindikalni zvaničnici se često suočavaju sa silama, koje ih navode na to da prestanu da zastupaju interese sindikalnog članstva pred vladom i poslodavcima, i da počnu da zastupaju interese vlasti i poslodavaca pred sopstvenim članovima i članicama.

Kako bi se ove sile neutralisale, ključno je organizovati sindikalnu bazu, gde god da je to moguće. Organizacije baze sindikata zbližuju obične radnike i radnice sa njihovim neposrednim predstavnicima (delegatima i predstavnicima radnih mesta) u telima sindikata, na lokalnom ili republičkom nivou, u kojima oni mogu predstavljati protivtežu konzervativnom pritisku profesionalnih zvaničnika i odakle mogu predvoditi ostatak radnika i radnica.

Takve organizacije u bazi, putem sastanaka i publikacija nastoje da što više ojačaju borbeni impuls radništva da se odbrani i da smanji uticaj zvaničnika, koji nastoje da ublaže borbu.

Međutim, neophodno je da revolucionarna organizacija zadrži sopstveni identitet, kako na nivou čitavog sindikata, tako i u organizacijama baze pri čijoj izgradnji može biti od pomoći. Organizaciona i politička nezavisnost najnaprednije manjine je od suštinske važnosti u sindikatima, upravo zato što u njima direktni mehanizmi prenošenja stavova poslodavaca i vlade, i pritiska konzervativnih radnika i radnica, mogu najviše da ometaju akcije radničke klase.

Mnoge se važne lekcije mogu naučiti iz iskustva Velikog generalnog štrajka u Velikoj Britaniji iz 1926. godine. Na jednu od njih je ukazao Trocki - radi se o načinu na koji se pritisak vladajuće klase prenosi na radnički pokret.

Trocki je smatrao da vlada nije prosto „vojnički“ pobedila štrajk, niti je ona vršila isključivo direktan ideološki pritisak na radnički pokret. Taj pritisak je pre tekao preko posredničkih slojeva u radničkom pokretu, prvenstveno preko njegovih vođâ. Ali, konačni uspeh ovog pritiska zavisio je od političke slabosti levice koja se nalazila na kraju lanca uticaja.

Trocki je video da je vlada pritisla vođe Laburističke partije, koji su pritisli Kongres sindikata (Trade Union Congress - TUC). Desno krilo TUC-a je potom pritislo levo krilo, koje je pritislo Manjinski pokret - organizaciju baze sindikalnih delegata koju je oformila Komunistička partija. Na kraju je sam Manjinski pokret, koji je bio najbliskiji komunističkoj partiji izvršio pritisak na nju, i otpor koji su komunisti pružali pristanku na kompromis se urušio.

Manjinski pokret . koji je okupljao skoro milion radnika je mnogo obećavao, međutim on je nosio klicu sopstvenog uništenja. Mase su kao vođe pokreta prepoznavale samo [sindikalne vođe] Parsela, Hiksa i Kuka za koje je, štaviše, Moskva garantovala. Kada su stavljeni na ozbiljan test, ovi „levi“ prijatelji su sramno izdali proletarijat. Revolucionarni radnici i radnice potpuno zbunjeni, zapali su u apatiju, i razočaranje prirodno proširili i na Komunističku partiju koja je prosto bila pasivan deo čitavog perfidnog mehanizma izdaje. Manjinski pokret sravnjen je sa zemljom; Komunistička partija vratila se svom bivsvovanju u vidu zanemarive sekte. Na ovaj način, zahvaljujući radikalno pogrešnoj koncepciji partije, najveličanstveniji pokret u istoriji engleskoj proletarijata, koji je doveo do generalnog strajka, ne samo da nije protresao aparat reakcionarne birokratije, već ga je zapravo ojačao, i kompromitovao komunizam u Britaniji za dugo vremena.

U ovom slučaju, objašnjava Trocki, krucijalna slabost ubačena je u politiku Komunističke partije, putem pritiska staljinističke birokratije iz Moskve. Staljinu su bili potrebni strani saveznici i on je ublažavao (zaslužene) kritike britanskih sindikalnih vođâ, kako bi ih privoleo na svoju stranu.

Ali na sve ovo treba obraćati pažnju i bez specifičnosti Staljinovog uticaja. Država će uvek nastojati da vrši uticaj preko sindikalne birokratije. A reformistička politika te sindikalne birokratije će uvek dovesti do toga da sindikalni zvanični pokušaju da prebace pritisak države na bazu, uz pomoć saveznika sa leva koji nisu dovoljno jaki da im se suprotstave.

Ovim se podvlači značaj političke i organizacione nezavisnosti revolucionarne manjine. Ako - a takve situacije treba izbegavati, ukoliko je to moguće - dojučerašnji saveznici postanu nosioci kompromisa, partija mora naglasiti svoju nezavisnost čak i od najbliskijih prijatelja.

Jedanaest godina pre Velikog generalnog štrajka (dakle, 1915. godine), Radnički komitet Klajda [2] je sažeo ispravan stav koji treba zauzeti prema vođama sindikata:

Podržavaćemo zvaničnike sve dotle, dok oni dobro zastupaju radnike, ali radićemo nezavisno čim se desi da ih oni loše predstavljaju.

Trocki je samo parafrazirao ovu poziciju kada je napisao:

Uz mase - uvek; uz prevrtljive vođe - ponekad, ali samo onda kada predvode mase. Neophodno je iskoristiti kolebljive vođe dokle ih mase guraju napred, ne prestajući ni na minut sa kritikom tih vođa.



[1] U originalnom tekstu umesto neodređene partije pomenuta je Laburistička partija u Britaniji, za koju se, donekle, još uvek može reći da je prepoznata kao masovna radnička partija socijaldemokratskog tipa. Budući da na našim prostorima ne postoji ni jedna partija koja je prepoznata kao radnička, te da su sindikalni zvaničnici različitih sindikata često i funkcioneri različitih partija, prevod ovog paragrafa je prilagođen situaciji sa kojom će čitaoci i čitateljke moći lakše da se poistovete. (Op. prev.)

[2] Ime dobio po mestu Klajdsajd (Clydeside) u kojem je pokret, oko kojeg je komitet bio organizovan bio najjači, i u kojem su organizacije baze sindikata imale mnogo veći uticaj od sindikalnog vođstva. (Op. prev.)

Pročitano 1673 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

Imperijalizam

Haos u Makedoniji: ima li nade za rešenje?

Vladimir Unkovski-Korica analizira skorašnja događanja u Makedoniji – napad u parlamentu, njegovu pozadinu i put izl...

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Toni Klif ili Kako je marksizam spašen od Hladnog rata

Pored istorijskog značaja Oktobarske revolucije čiju stogodišnjicu obeležavamo ove godine, na današnji dan se navrš...

Istorija

Put ka revolucionarnoj 1917. godini

U drugom delu feljtona o stogodišnjici Oktobra Šon Ledvit piše o tome na koji su način revolucionarni događaji iz 1905. ...

Istorija

1905: Uvod u Revoluciju

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode teksto...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.