Svaki socijalista i socijalistkinja koji su aktivni u klasnoj borbi moraju raditi na obavljanju dva široka zadatka. Jedan je podučavanje, a drugi je organizovanje. Podučavanje znači dovoditi u vezu sakupljeno istorijsko i teorijsko iskustvo radničke borbe sa savremenom politikom. Kako možemo analizirati recesiju ili savremeni imperijalizam ako ne shvatamo marksističku ekonomiju ili teoriju imperijalizma?
Međutim, ovo razumevanje ne može biti tek lično intelektualno postignuće onih koji već jesu u revolucionarnoj organizaciji. Ono se mora širiti što je šire moguće u radničkom pokretu.
Izraz „propaganda“ ima veoma pežorativno značenje u svakodnevnom govoru. Najčešće se dovodi u vezu sa krivljenjem istine koje su sprovodili aparatčici nacističkih ili staljinističkih režima. No, postoji i njegovo pozitivno značenje koje se odnosi na skup relativno kompleksnih ideja – poput onih u okviru marksističke teorije – koje neko pokušava da proširi.
Kada danas govorimo o tome kako nam recesija pokazuje da je tržište samo po sebi podložno periodičnim krizama, da je kapitalistički sistem zasnovan na eksploataciji i da nam to ukazuje na potrebu za novim društvom koje se zasniva na zajedničkom vlasništvu nad ekonomijom, mi se bavimo propagandom. Mi, doduše, ne sugerišemo da je moguće direktno delati na osnovu ovih ideja. Odnosno, nemoguće je baciti se istog trenutka na ukidanje tržišta i izgradnju socijalizma.
Ovo, doduše, ne umanjuje važnost zadatka širenja ovih ideja u radničkom pokretu. Ali ako govorimo o onome što možemo da uradimo ovog trenutka, na primer, u vezi sa finansijskom krizom, potrebne su nam druge, jednostavnije, direktnije ideje. Takve ideje su agitacioni slogani.
Oni se odnose na trenutnu akciju. „U štrajk protiv zamrzavanja plata“ je agitacioni slogan, pogotovo u onim sindikatima gde se raspravlja o akciji protiv smanjenja plata. „U marš protiv slanja trupa“ je direktan poziv na akciju za antiratni pokret. Objektivno, obe ove stvari (štrajk ili demonstracija) se mogu raditi i trebalo bi da se rade istog trenutka. Da li će do njih doći ili ne zavisi od subjektivnih argumenata u pokretu. One mogu i ne moraju da se odigraju, ali, za razliku od ukidanja tržišta, postoje realne političke snage koje ih mogu sprovesti u delo u ovom trenutku ukoliko socijalistkinje, socijalisti i ostali koji ih zagovaraju uspeju da ubede one oko sebe u njihovu ispravnost.
Postoji još jedan vid zahteva, koji leži između ekstrema propagande i agitacije: konkretna propaganda. Pod ovime se podrazumeva zahtev koji većina radnika i radnica smatra izvodivim i poželjnim, ali koji oni sami nemaju snage da sprovedu. Oni smatraju da bi neko drugi – vlada ili sindikalne vođe – trebalo da ispuni te zahteve.
Zahtev za povećanjem poreza na dobit je dobar primer. Pokret u začetku može da se mobiliše oko ovih zahteva, da bi potom, ukoliko dovoljno ojača, oni eventualno postali i direktno agitacione prirode. Na primer, ako se razvije pokret oko toga da se penzionerima ne naplaćuje grejanje, a vlada odbije da sprovede takvu odluku, penzioneri mogu početi sa kampanjom bojkota plaćanja. Ovako nešto desilo se u Britaniji pod Margaret Tačer, kada se zahtev za ukidanjem poreza po glavi stanovnika razvio u kampanju bojkota.
Ruski marksista Georgij Plehanov, od kojeg je Lenjin dosta učio u svojoj mladosti, daje nam korisnu definiciju koja nam može pomoći u razjašnjavanju ove teme.
„Sektu“, pisao je Plehanov, „može zadovoljiti propagandni rad u užem smislu te reči. To nikad ne sme biti slučaj sa političkom partijom. […] Propagandista prenosi mnogo ideja malom broju ljudi, dok agitator daje jednu ili samo nekolicinu ideja masama ljudi. […] Ipak, istoriju prave mase.“
Neophodno je imati stvarno iskustvo kako bi se znalo kada nastupati sa kojim oblikom propagande i agitacije. Slušanje onoga što radnici i radnice govore, razumevanje onoga što oni smatraju mogućim, procenjivanje onoga što su voljni da urade – sve ovo utiče na to koju vrstu propagande i kakve agitacione zahteve treba ispostavljati u datom trenutku.
Postoji (levičarska) sekta na britanskoj levici koja već decenijama zagovara slogan „Generalni štrajk odmah!“ kao odgovor na svaki industrijski spor bilo koje veličine. U skoro svakoj situaciji, ovaj slogan nije imao odjeka čak ni među najnaprednijim slojevima radništva. Ne radi se o tome da je ovo loša ideja u apstraktnom smislu (kao što ni socijalistička revolucija nije loša ideja), već o tome da ovaj slogan nema kapacitet da izazove akciju.
Pa ipak, u određenim trenucima tokom velikog štrajka rudara u Britaniji 1984–85. godine, kada je klasni bes bio veoma izražen, a želja da se pomogne rudarima veoma jaka, poziv sindikalnim vođama da organizuju generalni štrajk bio je prijemčiv velikom broju aktivista i aktivistkinja.
Ovaj primer nam ukazuje na to da naš sud o potrebnim oblicima propagande i agitacije zavisi od prethodne procene uslova u kojima se klasna borba nalazi. Kakav je odnos snaga između radništva, poslodavaca i vlade? Koji su najveći problemi kojima su zaokupljeni radnici i radnice? Šta su ključni argumenti u pokretu? Sve su ovo pitanja kojima se mora pozabaviti kada se raspravlja o fokusu partijske propagande i agitacije.
Kao što je Lenjin rekao i o agitaciji i o propagandi: „A da bi stvarno čitava klasa, da bi stvarno široke mase trudbenika i od kapitala ugnjetenih došle do takve pozicije – za tu stvar je sama propaganda, sama agitacija: malo. Za tu stvar je potrebno vlastito političko iskustvo tih masa…“
Samo ukoliko sakupljaju to iskustvo kao deo radničke klase i iz njega uče u interakciji sa radničkom klasom, revolucionari i revolucionarke mogu formulisati prikladnu propagandu i agitaciju.
Štaviše, oni moraju stalno prilagođavati svoj ideološki i politički stav u skladu sa time kako su njihove ideje prihvaćene u klasi i kako se na osnovu njih dela.