fblogo   twlogo   ytlogo


utorak, 15 maj 2012 17:01

Evropske integracije: Permanentni državni udar protiv demokratije

 
Evropske integracije: Permanentni državni udar protiv demokratije

Suočene s rastom narodnog otpora dužničkom ropstvu – od generalnih štrajkova u Grčkoj, Portugalu, Španiji, Francuskoj i Rumuniji, do okupacija trgova širom Evrope – evropske vladajuće klase odgovaraju napadom na demokratska prava na svim nivoima.

Tehnokratske vlade uzurpirale su parlamente u Grčkoj i Italiji, dok se moć koncentriše u rukama međunarodne birokratije – Trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF) – koja služi interesima evropskih banaka.

U evrozoni, spasavanje banaka nakon septembra 2008. nije rešilo dužničku krizu, nego ju je samo prebacilo na teret njenih država članica, čime je ta kriza postala kriza javnog duga. Zbog tog nesrećnog defekta da narodu s vremena na vreme daje priliku da na izborima menja svoje predstavnike, evropska elita parlamentarnu demokratiju u sve većoj meri posmatra kao prepreku nametanju mera štednje narodima Evrope.

Zato, da bi osigurale da će vlade vratiti dugove bankama, Nemačka i Francuska nametnule su novi „fiskalni pakt" unutar EU, koji propisuje stroge kazne državama članicama čiji budžetski deficit pređe 0.5% BDP-a. To znači da će se građani sada oporezivati, ali ih niko neće predstavljati. Ovo je istorijska regresija, povratak u period pre uspona moderne reprezentativne vlasti tokom Engleske i Američke revolucije iz sedamnaestog i osamnaestog veka. Predstavnici naroda sada će samo formalno vršiti vlast – prava moć biće u rukama banaka.

Permanentni mehanizam neoliberalnog pritiska na plate i socijalna davanja biće uklesan u samu nacionalnu politiku. Nadzor nad nacionalnim budžetom sada prelazi iz ruku izabranih predstavnika u ruke EU komisije, koja se već koristi svojim diktatorskim ovlašćenjima u Mađarskoj, Španiji i Holandiji. Čitava armija zvaničnika Evropske unije biće poslata u Grčku da nadgleda bejlaut, dok će se ustav izmeniti tako da onemogući trošenje zajmova na potrebe grčkog naroda.

Celokupan razvoj ustanova EU tokom proteklih četvrt veka predstavlja permanentni državni udar, jer korak po korak zamenjuje suverenitet i odgovornost nacionalnih parlamenata u oblasti monetarne i kamatne politike, a sada i poreza i potrošnje, za vlast neizabrane birokratije državnih i EU zvaničnika. Cilj ovog državnog udara je lišavanje demokratskih struktura na nacionalnom nivou bilo kakve sadržine, kako bi se diktat kapitala našao izvan dometa demokratskog nadzora ili pritiska odozdo. Otud je problem nedostatka demokratije unutar EU posledica nedostatka istinske demokratije unutar savremene nacionalne države.

Marks je u Prilogu jevrejskom pitanju glavni problem liberalne demokratije definisao kao razdvajanje na „buržuja i građanina" – na privatnog, egoističnog pojedinca „građanskog društva" i na učesnika u apstraktnoj političkoj zajednici – državi. Sâmo odvajanje zasebne oblasti zakonskih prava i političkih sloboda temelji se na strukturnom razdvajanju političkog od ekonomskog i društvenog života uopšte. Ukidanje kmetstva i odvajanje zemlje od seljaka radnika su dvostruko oslobodili – od političke potčinjenosti, ali isto tako i od sredstava za preživljavanje, čime je primoran da prodaje svoju radnu snagu da bi proizvodio profit za kapitalistu. Formalna jednakost građana zamagljuje vlast buržuja. Stvarne podele u građanskom društvu premeštaju se u imaginarno i apstraktno jedinstvo države. Međutim, državom koja teži da u sukobima građanskog društva posreduje unutar izdvojenog političkog domena istovremeno vlada ekonomska snaga buržoazije.

Država je kapitalistička država – Marksovim rečima, ona je „izvršni odbor buržoazije". Kao takva, ona mora da se uzdigne iznad sukoba unutar kapitalističkog društva, upravo kako bi sačuvala celinu sistema. Ona mora da se predstavi kao neutralni sudija. Pa ipak, neutralnost je samo alibi za nezavisnost sopstvene izvršne moći od bilo kakvog mešanja naroda ili zakonskih promena. Tako se razvija, kako bi Marks rekao, „izvršna vlast sa svojom ogromnom birokratskom i vojnom organizacijom, svojom razgranatom i složenom državnom mašinerijom, taj strahoviti parazitski organizam koji se kao neka mrežasta opna obavija oko tela... društva i začepljuje mu sve pore..."

Za Marksa se uspon predstavničke demokratije temelji na protivrečnosti.

S jedne strane, uzevši u obzir ogromnu ekonomsku moć kapitala, politička jednakost građana je puka formalnost. Iako možemo da glasamo o raspodeli jednog dela društvenog bogatstva (porezi na plate i profite), pred fabričkom kapijom demokratija prestaje da važi. Raspoređivanje resursa odvija se u posebnoj oblasti, na tržištu, i prati sopstvenu logiku profitabilnosti, logiku koja proizvodi ogromno bogatstvo za manjinu i bedu za većinu.

S druge strane, protivrečnost između moderne ideje slobode i njenog istorijskog ograničenja u okvirima kapitalističke demokratije je, za Marksa, potencijalno razorna. Premeštanje sukoba sa kapitalističkog društva na državu, zapravo, vodi nas u političku borbu između klasa oko pitanja državne vlasti. Nove grupe, radništvo, kolonijalizovani narodi, žene, etničke i verske manjine, LGBT zajednica – svi se bacaju u borbu za promenu ograničenih zakonskih prava i sloboda u stvarnu i univerzalnu slobodu i jednakost. Savremena demokratija je oduvek bila nestabilni kompromis između borbe eksploatisanih i potlačenih za slobodu i jednakost, i načina na koji kapitalistička država zauzdava i kontroliše ovaj revolucionarni izazov.

Naziv koji je ovoj kontrarevoluciji dao Marks je „bonapartizam", po Luju Bonaparti III, koji je na vlast došao na talasu revolucionarne francuske republike iz 1848. Marksistička tradicija bonapartistički režim označava kao onaj koji nastaje u vreme intenzivnih socijalnih i političkih sukoba u kojima nijedna od klasa nije u stanju da na duže staze nametne svoju političku vlast. Iako se čini kao da stoji iznad klasa, takav režim je u stvari kontrarevolucionarna vlada neposredne vlasti „izvršnog komiteta buržoazije". Kao u Francuskoj posle 1848, buržoazija je politički abdicirala da bi očuvala svoju društvenu i ekonomsku moć.

Zato, na primer, današnje tehnokratske vlade u Grčkoj i Italiji predstavljaju bonapartistički državni udar EU birokratije (Komisija i ECB) i nemačkih državnih zvaničnika (kancelarka Angela Merkel i ministar finansija Volfgang Šojble). Međutim, ono što se očigledno desilo je to da je buržoazija politički abdicirala u korist nacionalnih i EU državnih zvaničnika, kako bi očuvala svoju ekonomsku moć od narodne revolucije – u slučaju Grčke – ili usled nedostatka političke doslednosti ili legitimiteta za nametanje kapitalističkih mera štednje narodu – u slučaju Italije. Odricanjem od vlasti u korist državne birokratije, buržoazija pokušava ne samo da pomiri narod sa interesima kapitalizma, već i interese evropskih banaka sa interesima grčkog i italijanskog kapitalizma.

Međutim, ovde nam fali najbitniji sastojak. Luj Bonaparta ne samo što je na vlast došao na osnovu opšteg prava glasa, već je u tim okvirima i nastavio da vlada neposredno se koristeći državnom izvršnom vlašću. Jednako su i grčki i italijanski državni udari izvedeni pomoću mehanizma predsedničkog preimućstva, na koje su se pozivali narodni poslanici u parlamentu. Jednako je i vlast birokratije državnih i EU zvaničnika – bonapartistički režim – u okvirima EU integracija nastala kao prirodni izdanak preimućstva nacionalnih izvršnih vlasti unutar parlamentarne demokratije i političke abdikcije buržoazije u korist državne i EU birokratije koja može da neposredno sprovodi diktaturu kapitala nad stanovništvom. I grčka i italijanska tehnokratska vlada i EU birokratija predstavljaju, u nedostatku bolje reči, „meke" bonapartističke režime. Državna izvršna vlast vlada neposredno, ali kroz mehanizme parlamentarne demokratije.

Kako bismo objasnili na koji način sve ovo funkcioniše, moramo za početnu tačku uzeti sjajan uvid istoričara Lučijana Kanfore: „Bonaparta je buržoasku Evropu naučio da ne strahuje od opšteg prava glasa, već da ga pripitomi".1

Prvo, Bonaparta je izmislio moderni stil demokratske politike: „demagošku, zavodljivu, skoro neodoljivu klasnu inkluzivnost usmerenu na slabije politizovane mase, ali u isto vreme čvrsto ukotvljenu u odnos uzajamne pomoći sa posedničkim klasama". Drugo, ključni pronalazak Luja Napoleona bio je, prema Kanfori, metod manipulisanja opštim pravom glasa menjanjem granica izbornih okruga, nameštanjem preovladavanja izbornih jedinica sa samo jednim predstavnikom, selektivnom upotrebom referenduma i političkih pritisaka od strane državnih prefekata ili guvernera kako bi se obezbedio izbor lokalnih uglednih ličnosti. Tako uređeno, opšte pravo glasa moglo bi da vladavini imućnih pruži korisnu podršku.

Savremene liberalne demokratije su zapravo oligarhije; vlast manjine u korist manjine. Izbori služe da bi legitimisali oligarhijsku vlast, dok istovremeno ograničavaju antisistemske izazove koristeći se zakonski privilegovanom položaju izvršne vlasti; mehanizmima koji sistemskim partijama daju parlamentarnu većinu iako one nikada nemaju potpunu podršku većine (poput biranja na osnovu većine glasova i izbornih jedinica sa samo jednim predstavnikom); kontrolom medija i otvorenom prinudom.

To je ono što Marks naziva „prevarom u demokratiji", to je način na koji država potkopava sopstvena načela formalne jednakosti kako bi zaštitila vlast kapitalista. Sada polako shvatamo zašto je EU izdanak vlasti nacionalnih izvršnih vlasti nad njihovim pojedinačnim društvima i zbog čega u to mora biti uključeno i varanje demokratije.

EU je oduvek bila projekat državnih elita. Paradoks je u tome što su integracije proistekle iz dugotrajnog nasleđa geopolitičkih borbi između sukobljenih evropskih kapitalizama: francuski strah od Nemačke nakon Drugog svetskog rata; želja Zapadne Nemačke da se vrati u sistem velikih sila; i, iznad svega, američki pritisak da se stvori protivteža Sovjetskom Savezu. Ne samo što nije prevazišla nacionalne sukobe, EU im je dala novi oblik i udahnula novi život, pošto su beneficije od ekonomskih integracija omogućile „spasavanje nacionalnih država" (kako to kaže istoričar Alan Milvard) razorenih ratom ili okupacijom.

Ekonomska i monetarna unija (EMU) predstavlja prelazak zakonodavnih ovlašćenja sa nacionalnih parlamenata na bonapartistički režim državnih i EU birokrata. Samo bi režim izolovan od demokratske kontrole i nadzora parlamenta mogao da sprovede veliku transformaciju koja bi prevazišla slabosti pojedinačnih evropskih kapitala, u susret konkurenciji iz SAD i Japana. Samo bi takav režim bio u stanju da prevaziđe otpor naroda stezanju kaiša i privatizaciji države blagostanja, odnosno zahtevima evropskih kapitalista.

Kako je to učinjeno?

Pod jedan, pravo na štampanje novca oduzeto je od demokratski izabranih vlada i dodeljeno centralnoj banci, ECB. Pod dva, u svim zemljama je uveden strogi set kriterijuma konvergencije: javni dug ne sme preći 60%, javni deficit ne više od 3% BDP-a, inflacija do 1.5%, a kamate 2% u odnosu na tri vodeće zemlje Unije. Sve što preostaje nacionalnim parlamentima je da odluče na čemu će da štede i šta će da privatizuju.

Pod tri, kako bi bes naroda skrenuli sa mera štednje, predaja moći nad donošenjem ekonomskih odluka neizabranoj centralnoj banci predstavljena je kao blagoslov, pošto je glavna tvrdnja bila ta da će politiku ubuduće krojiti neutralna, stručna vlast koja prati racionalne tržišne kriterijume. Hans Titmejer je, predsedavajući Bundesbankom, sa iznenađujućom iskrenošću nezavisnost centralne banke svečano proglasio pobedom „permanentnog referenduma svetskih tržišta" nad „izbornim referendumom... monetarnih eksperata" nad glasačima koji su po prirodi za takve stvari nekompetentni.

Pod četiri, neoliberalna ideologija tržišne liberalizacije univerzalno je obnarodovana, kako bi se odomaćila diktatura tržišta, a politika svela na niz tehničkih odluka. Pod pet, ova maska birokratske efikasnosti i nepristrasnosti omogućava bonapartističkoj oligarhiji da iza zatvorenih vrata vodi sopstvene borbe za prevlast; tu Nemačka dominira celokupnom EMU, a posebno politikom ECB.

S ustavne tačke gledišta EU je karikatura demokratske federacije, budući da njen parlament i dalje nema nikakvu pokretačku snagu. Evropski parlament podseća na parlamente austrijske i nemačke imperije neposredno pred 1914. godinu: birani na osnovu opšteg prava glasa, ali impotentni, po ustavu odgovorni carskoj izvršnoj vlasti, koja se jedina pitala o spoljnoj politici i vojnim poslovima.

Sramotno prekršivši ustavni princip podele vlasti, Evropska komisija, tj. neizabrani izvršni odbor EU, ima puno pravo da predlaže zakone o kojima posle raspravlja Savet šefova država. Zakonodavna inicijativa sklonjena je daleko van dometa nacionalnih parlamenata i poverena klasi službenika potopljenih u sirup neoliberalne ideologije, kojima manipulišu najjače nacije Evropske unije.

Ovo se vidi i ako samo bacimo pogled na trenutnu krizu evrozone. Osovina Merkel-Sarkozi izdaje direktive, dok je na Barozu (predsednik Komisije) i Dragiju (šef ECB) da vanredni režim evropskih banaka učine stalnim, tj. da ga pretvore u upotrebljiv EU zakon.

Bonapartističko premeštanje vlasti sa nacionalnih predstavničkih mehanizama uglavnom je skriveno od očiju javnosti. Samim središtem EU proteže se lavirint u kom se zakonodavne strukture Saveta i Komisije susreću u zajedničkim odborima KOREPER-a. Tu se, iza zatvorenih vrata, kroje zakonski obavezujuće EU direktive. KOREPER je mehanizam pomoću kog najveće evropske države i kapitali vladaju Komisijom, iza maske njenih zakonodavnih povlastica.

Uporedo sa dvoglavom izvršnom vlašću (Komisijom i Savetom) postoji i formalno nezavisno pravosuđe, Evropski sud, koje ima mandat da obara nacionalne zakone. Ali koje zakone? Odgovor je, naravno, bilo koje zakone koji protivreče tržištu. Sud je postao udarna pesnica nametanja konkurencije među evropskim radništvom. Nizom presuda bez presedana, zabranjeni su štrajkovi protiv izmeštanja poslovanja u zemlje bivšeg Istočnog bloka sa slabo plaćenom radnom snagom; preduzeća su izuzeta iz kolektivnih ugovora drugih zemalja u kojima posluju; i ukinuta su prava na određivanje nacionalnog nivoa zarada.

Alarm za evakuaciju predstavničke demokratije bio je upravo onaj trenutak u kom je bonapartistički režim odlučio da svoju vlast osvešta ustavom. Evropski ustav je 2003. uvećao moć četiri najveće države Unije – Nemačke, Francuske, Britanije i Italije – na uštrb ostalih i postavio „izuzetno konkurentno tržište" „bez deformacija" kao temeljni zakonski princip Unije, van dometa volje naroda.

Nakon što je ustav oboren na uzastopnim narodnim referendumima (Francuska i Holandija 2005, Irska 2008), evro-oligarhija jednostavno je zaobišla demokratski dogovor. Nakon izvesnih kozmetičkih promena, poput zakopavanja poziva na nesputanu konkurenciju u jedan od aneksa, isti taj Ustav preimenovan je u Lisabonski sporazum, pa je uz nemi pristanak većine usvojen u nacionalnim parlamentima.

Ima li boljeg primera suštinski nedemokratske prirode EU i ciničnosti njenih vođa?

Danas, kada dužnička kriza države prerasta u političku krizu demokratije, kada nacionalni predstavnički sistemi polako posustaju pod pritiskom rastućeg narodnog otpora ili nedostatka unutrašnjeg sklada ili legitimiteta potrebnog za nametanje desetogodišnjih mera štednje, bonapartistički režim u Evropi direktno postavlja tehnokratske vlade u najslabijim evropskim državama – Grčkoj i Italiji.

Time bonapartistički režim otkriva ne samo svoju pravu prirodu, već i prevaru sprovedenu u srcu kapitalističke demokratije. Jer, do državnog udara u Italiji i Grčkoj došlo je uz pomoć mehanizama predsedničkog preimućstva, isto kao što su kralj Viktor Emanuel III i predsednik Hindenburg legalno postavili Musolinija i Hitlera na pozicije premijera i kancelara. Ipak, razotkrivanjem stvarnog manjka demokratije, bonapartistički režim se otvara revolucionarnim izazovima u ime demokratije koji dolaze odozdo.

Upravo je takva sudbina zadesila Luja Napoleona III, izabranog cara, čiji je režim pao usled rata, pokrenuvši tako revoluciju koja će uspostaviti prvu radničku državu i prvu istinski narodnu demokratiju – Parisku komunu. Za Marksa, njena glavna pouka bila je da „radnička klasa ne može jednostavno prisvojiti gotovu državnu mašinu i staviti je u pokret za svoje vlastite ciljeve". Komuna je prevazišla podelu na buržuja i građanina, na društvo i državu, tj. ono što je Marks video kao uzrok čudovišnog rasta državnog aparata. Komuna je bila država u procesu nestajanja:

„Komuna je imala da bude ne parlamentarno, nego radno telo, izvršno i zakonodavno u isto vreme... Dok je čisto ugnjetačke organe stare državne vlasti trebalo odseći, njene opravdane funkcije trebalo je oteti od takve vlasti koja prisvaja sebi pravo da stoji iznad društva i vratiti ih odgovornim službenicima društva."

Put ka istinskoj demokratiji u Srbiji, kao i u ostatku Evrope, počinje raskrinkavanjem naše sopstvene demokratske prevare. Politika je u doba pristupanja EU svedena na biranje najboljeg tima menadžera koji će primenjivati direktive neizabranih izvora moći u Briselu, Bonu i Berlinu.

Bonapartistička vlada neposredno služi interesima naših tajkuna, pokušavajući da režim, koji nameće mere štednje narodu kako bi platio za njihove dugove, preobuče u neutralnu vlast „stručnjaka" usklađenih sa EU zakonodavstvom.

Štaviše, takav režim održava zabludu o ustavom definisanoj podeli vlasti: režim državne represije, koji lomi sve koji protestuju protiv dužničkog ropstva, predstavlja se kao sprovođenje vladavine zakona putem policije i pravosuđa, te kao da mu je i samo postojanje izmešteno u drugačiju oblast od one u kojoj imamo tehnokratski režim koji je izabrala zakonodavna grana vlasti.

Otuda je borba za istinsku demokratiju u Srbiji nerazdvojna od borbe protiv EU i dužničkog ropstva. Obrnuto, da bismo se izborili protiv EU imperije, pre svega moramo pobediti lokalne snage državne represije koje joj služe. Pravo na protest mora biti borbeni poklič svih koji drže do jednakosti i slobode. Na taj način progresivne snage mogu da prošire prostor za demokratsku akciju i političko organizovanje protiv tajkunskog režima. To je osnov za veliku borbu naroda Balkana, predvođenih radničkom klasom i omladinom, za narodnu demokratiju u kojoj će svi ugnjeteni i poniženi moći da ostvare svoje jednako pravo na slobodu.

 


 

1. Luciano Canfora, La Démocratie. Histoire d’une idéologie, Pariz, 2006.

Pročitano 13530 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

IMPERIJA I PODELA: NASILNI KRAJ BRITANSKOG RADŽA

Suprotno ružičastom pogledu na dekolonizaciju, kraj britanske vladavine u Indiji je bio obeležen nemarom i dvoličnoš...

Radnička borba

Masovni štrajk: šta je pisala Roza Luksemburg o radničkoj borbi?

Sto jedanaest godina nakon što je prvi primerak “Masovnog štrajka” nemačke revolucionarke poljskog porekla, Roze Luk...

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.