Predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), Konfederacije slobodnih sindikata, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, (ASNS) Udruženog sindikata Srbije Sloga i Industrijskog sindikata Srbije najavili su za jesen zajedničke proteste zbog nepovoljnih odredbi predloženog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (PIO).

Posledice svetske ekonomske krize, najveće recesije od Velike depresije s početka tridesetih godina prošlog veka, širom sveta su dovele do (pre)zaduživanja čitavih država, krahova banaka, bankrota velikih kao i malih preduzeća i društvenih potresa poput onih u Grčkoj. Radništvo i najugroženiji društveni slojevi suočeni su sa surovim rezanjem budžetske potrošnje, koja je temelj socijalnih usluga i beneficija, masovnim otpuštanjima i padom prihoda koji su i u „normalnim vremenima“ pod pritiskom.

Demonstranti su bacali kamenice, palili automobilske gume po ulicama i pljačkali radnje. Policija je odgovorila otvaranjem vatre sa bojevom municijom. Među desetoro mrtvih nalazi se najmanje dvoje dece.
Većina Mozambičana troši oko tri četvrtine svog kućnog budžeta na hranu, tako da su im ova poskupljenja potpuno neprihvatljiva.

Štrajk u IP „Prosveta“, o kome smo u Solidarnosti izveštavali i ranije, traje već više od šest meseci, a da na vidiku nema znakova da će se situacija zaposlenih u ovom preduzeću uskoro razrešiti. Radnici i radnice „Prosvete“ su, nakon katastrofalne privatizacije, nepoštovanja ugovora i neispunjenja obaveza polsodavca prema zaposlenima, rešili da stupanjem u štrajk odbrane svoje preduzeće i svoja radna mesta. Ostati tako dugo dosledni cilju svoje borbe nije lako, kažu Ljubica Stjepanović Muhić i Mirjana Nardin, liderke štrajka.

U inboks nam je stiglo pismo radnika „Delta holdinga“, u kom opisuje strahovladu unutar Miškovićeve imperije. Pismo objavljujemo u celosti, izuzev potpisa autora koji je zamolio da ostane anoniman.

Ako smo pre godinu dana mogli da s pravom tvrdimo kako je obrazovni sistem u rasulu i kako se više ne zna ko koliko pije, ali se itekako zna ko plaća, onda danas možemo samo da dodamo da su država i uprave univerziteta i fakulteta, u zanosu bahatosti i nemara izgubile svaki kompas osim onog jednog – a taj se odnosi na, što posrednu, što neposrednu, krađu novca iz naših džepova. Nove izmene zakona o visokom obrazovanju i ovogodišnje cene studiranja govore dovoljno.

Ekonomska kriza poprima sve dramatičnije oblike. Uprkos rastućoj nezaposlenosti, zamrznutim platama i povećanju poreza, tržišni lek ne funkcioniše. Dug nastavlja da raste. Ukoliko ne bude isplaćen, MMF će nam zalupiti vrata. Seča ne može još dugo da se odlaže.

Bilten Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, 1921.

Političari, bankari i šefovi će, po povratku s letovanja, naići na obilje dokaza da ključne grane svetske ekonomije sve više slabe.

Umesto da se stanje tokom leta poboljšalo, mogućnost kraha ponovo lebdi u vazduhu – čak i pre nego što su se posledice sinhronizovane politike štednje pojavile.

Vodič za štrajk je dragocena brošura za nastajući radnički pokret u našoj zemlji. Izašao je na leto 2010. i izdat je u Novom Sadu. Posebno vredi istaći da su ovu knjižicu od sedamdeset i četiri strane sastavile žene. Budući da su žene radnice dvostruko potlačene, eksploatisane kao radnice i tlačene kao žene, hrabrost autorki treba da posluži kao primer i inspiracija svim radnicama i radnicima da i oni mogu da pruže otpor tiraniji kapitala na radnom mestu. Knjiga, zaista, nije posvećena samo zaslužnim ženama borcima, već svim zaposlenima „koji više ne mogu da trpe tlačenje, diskriminaciju i eksploataciju“.

Mnogi aktivisti sa kojima sarađujemo u raznim pokretima saglasni su sa nama oko većine osnovnih stvari. Oni se slažu da levičari moraju da se suprotstave svakoj vrsti ugnjetavanja. Slažu se i da svaki pokret protiv kapitalizma mora da u sebi sabere inicijativu, energiju i maštu miliona organizovanih radnica i radnika. Saglasni su i da protiv fašista moramo da ujedinimo najšire društvene snage. Oni se u potpunosti protive desničarima i ne veruju liberalnim demokratama. Uglavnom su svesni i da socijaldemokrate ne nude put napretka.

AFŽ Jugoslavije i Vojvodine je bila masovna ženska organizacija koja je skupila i kanalisala žensku energiju za unapređenje položaja žena u društvu. Organizacija je formalno osnovana 1942, u toku Narodnooslobodilačke borbe tokom koje je probuđena do tada neiskorišćena energija žena. Masovni priliv žena doprineo je da brzo formiraju, pored zemaljske, republičke, pokrajinske, sreske, opštinske gradske i mesne organizacije AFŽ-a. Horizontalne veze između organizacija su bile vrlo čvste, ali je bilo i regionalnih osobenosti u radu. U Vojvodini je to bio aktivan odnos na uključenju žena svih etničkih zajednica, veliki obim kolonizacije i otkupa poljoprivrednih proizvoda.

Tekst Milana Radanovića je nastavak serije o fašizmu, koju smo započeli nakon zabranjivanja prošlogodišnje Povorke ponosa. Glavna nit članaka koji su se u ovoj seriji pojavili jeste povezanost krize kapitalizma, rasta državne represije i jačanja desnog ekstremizma na političkoj sceni. Bilo nam je bitno da što širi krug ljudi iz radničkog i antifašističkog pokreta doprinese ovoj diskusiji. Uredništvo nije nužno saglasno sa svim tezama iznetim u ovim člancima. Ipak, smatramo da je svaki doprinos stvaranju kritičke svesti o autoritarnom pravcu našeg društva korak napred za odbranu demokratskih prava i stvaranje nove antikapitalističke i internacionalističke levice u Srbiji.

Od kada je prošle godine najavljeno održavanje Parade ponosa LGBT osoba, u našem društvu je otpočeo proces zauzimanja stava po ovom pitanju. Ovaj tekst ima za cilj da ukaže na neke od najuobičajenijih predrasuda prema LGBT populaciji i pokaže ih u njihovom pravom svetlu – kao segmente anti-radničke politike vladajuće klase.