Upliv neoliberalnih mera štednje u sferu obrazovanja vodiće daljem zaoštravanju situacije i daljim nametima na studente, kako na nivou odluka Vlade i Ministarstva prosvete, tako i na nivou uprava fakulteta. Podeljeni, učaureni, na sopstvene probleme usmereni, pojedinačni pokreti neće moći da promene ništa. Iluzorno je verovati i da studenti, kao jedan društveni sloj, pa makar i dostigli najveći stepen jedinstva i kohezije mogu išta sami da urade u ovoj borbi, bez šire društvene solidarnosti i međusobne povezanosti različitih socijalnih protesta, a time je još beznadežnija slika koju nudi jedan atomizovani i podeljeni studentski pokret.
Radikalnost studentske borbe proteklih dana na Fakultetu političkih nauka iznenadila je mnoge, stoga je potrebno osvrnuti se na uzroke ovakvog razvoja situacije, konkretnih faktora koji su na borbu uticali kao i na značaj lekcija i pouka koje možemo iz ove blokade izvući.
Izolacija
Neuspeh opštih protesta, a i onih konkretno održanih ispred zgrade FPN-a, 7. oktobra, kao i kontinuirana odlučnost uprave da ne sasluša studentske zahteve primorala je formalne studentske predstavnike na radikalnije metode borbe, ali istovremeno i podstakla širenje mikroperspektive i izolacionizma među studentima ovog fakulteta. Osećaj da su ostavljeni samima sebi i da svoje probleme moraju rešavati samostalno, pojačala je sramna izdaja studentskih interesa koju je SKONUS počinio postigavši „dogovor“ sa Vladom. Dodatnom zatvaranju pokreta unutar okvira samog fakulteta doprinela je i specifičnost problema sa kojima se studenti FPN-a suočavaju, odnosno, stavljanje akcenta i formulisanje samofinansiranja kao ključnog zahteva za čije se ostvarenje valja izboriti.
Naime, već godinama unazad veliki broj ljudi koji ostvari preko 48 bodova ostaje van budžeta, prošle generacije su svojim borbama uspele da ostvare oslobađanje od školarine studenata koji se nađu u ovakvoj situaciji, ali su se i, iz godine u godinu, susretale sa rezanjem ovog izborenog prava. Prvo uspostavljanjem dve kategorije, onih od 48 do 53 i od 53 do 60 ESPB, i njihovim razdvajanjem u vidu razlike u procentualnom delu školarine kojeg bi bili oslobođeni plaćanja, a zatim i kasnijim uspostavljanjem granice proseka koji bi bio potreban za ostvarivanje prava na sufinansiranje. Uprava je, smatrajući da ne treba da ruši dobru tradiciju ofanzive na prava studenata, ove godine objavila kako nema novca u budžetu za „finansiranje studenata“, pod izgovorom da je taj novac potreban kako bi se u delo sproveli projekti rekonstrukcije zgrade fakulteta i finansirali studenti pogođeni poplavama, kao i oni koji podležu afirmativnoj akciji. Laž je više nego providna, studenti od uprave i nisu tražili nikakav novac, tražili su samo da budu oslobođeni dela školarina, odnosno, sledstveno tome, da se fakultet odrekne dela projektovanih priliva za sledeću budžetsku godinu. Važno je napomenuti i to da je fakultet proteklih godina, dok je sufinansiranje bilo na snazi, poslovao stabilno i sa dobitkom, dakle, bilo kakvi izgovori uprave FPN-a o neodrživosti ovakvog sistema bili su čista farsa i demagogija.
Uzevši sve navedeno u obzir, blokada je bila logična reakcija studenata. Sa jedne strane, blokadu je uzrokovalo osorno i nepopustljivo ponašanje uprave koje je razbesnelo studente i pobudilo u njima želju za radikalizacijom pokreta, probudilo u njima nužnu dozu želje za otporom i buntom. Deo ove atmosfere našao je izraza na zborovima na kojima je i odlučeno o radikalizaciji borbe. Drugi uzrok može se naći u prethodno pomenutoj orijentaciji samo na specifično svoje probleme, kao i uverenju da su studenti FPN-a u svojoj borbi ostali sami, izdani od krovnog predstavničkog tela studenata, SKONUS-a. Stoga, blokada kao vid borbe koja će se voditi isključivo na, i u okvirima fakulteta, a odlikuje je dovoljna mera radikalnosti, bila je jedino prihvatljivo rešenje za studente FPN-a. Izolacija je mogla da počne.
Antiblokada
Ovogodišnji studentski pokret, ako ništa drugo, biće upamćen po svojoj neumornoj želji da se ogradi od bilo kakvih potencijalnih političkih sadržaja, odnosno, po upinjanju iz petnih žila da se dokaže u svojoj apolitičnosti. Granice do kojih se išlo u ovoj težnji su zapanjujuće. Ništa drugačije od toga se nije desilo ni na blokadi FPN-a. Stroga orijentacija na borbu za zadovoljavanje konkretnih i jasno formulisanih zahteva koja se, vremenom, pretvorila u borbu za samo jedan, ključni, zahtev – sufinansiranje, vodila je ograđivanju pokreta od širih tendencija i isključivala sa blokade bilo kakve sadržaje koji bi mogli podstaknuti sagledavanje situacije u širem kontekstu studentskih i socijalnih borbi. Pokret je dostigao najvišu tačku političkog steriliteta, ali, budući da je potreba animiranja studenata u svrhu mobilizacije i podsticanja istrajnosti u blokadi shvaćena, mogli smo da posvedočimo raznoraznim aktivnostima isplaniranim u tu svrhu, ispražnjenim svakog sadržaja, služeći da se samo nekako, bilo kako, potroši silno vreme koje se odjednom našlo na raspolaganju.
Sama blokada kao pojam je hirurški secirana, odvojivši i isključivši njen simbolički i jasan ideološki karakter, u upotrebi je ostao samo puki način borbe fizičkog zauzimanja prostorija fakulteta. Ako govorimo o blokadi kao o projektu samostalnog i kritičkog obrazovanja studenata, takva blokada je u potpunosti isključena. Apolitičnost, onako kako se percepira danas unutar studentskog pokreta, sprovedena je do svojih krajnosti. U tolikoj meri da se blokada FPN-a u potpunosti distancirala od blokade Filozofskog, ne želevši nikakav kontakt i izbegavajući čak i otvorenu upotrebu termina koji bi u sebi mogli da nose bilo kakvu konotaciju ili podsećanje na prirodu i ishodište studentske borbe.
Govoreći o pokretu, on je svoj vrhunac doživeo upravo činom stupanja u blokadu, kada je to entuzijastično i euforično objavljeno na zboru studenata. Sama struktura je brzo erodirala, a mobilizacijski momentum ekspresno izgubio na snazi. Bez inkluzije i široke participacije, svaki pokret je osuđen na lagano, ali sigurno odumiranje, a isti trend se očitovao na FPN-u. Radno telo, koje je trebalo da se sastoji od predstavnika svih smerova i godina, nije se ni sastajalo, njegov karakter je ostao čisto formalan. Zborovi nisu sazivani, sve do trenutka kad su se studentski predstavnici suočili sa predlogom uprave koji nije mogao zadovoljiti studente, a istovremeno i sa drastičnim opadanjem elana i brojnosti ljudstva na blokadi. Tada sazvani zbor obrnuo je negativni trend poslednjeg efektivnog dana blokade.
Kraj i pre kraja
Dogovor između uprave i studentskih predstavnika je postignut. Uprava fakulteta je odobrila 12 miliona dinara za sufinansiranje studenata (sredstva za nastavak dosadašnjeg programa sufinansiranja iznose oko 20 miliona), odnosno, dozvolila je studentima FPN-a da tih 12 miliona ne uplate na račun fakulteta. Još jednu godinu u nizu, nastavljeni su rezovi uprave i dalji napadi na mogućnost studenata da se obrazuju. Nedostatak sposobnosti ili volje da se sagleda šira slika stvarnosti koštao je studente ponovo i nije im omogućio da preokrenu smer u kojem se obrazovanje u Srbiji kreće. U tom pogledu upečatljiv je bio jedan od zahteva formulisanih na FPN-u za dalju i bolju implementaciju Bolonje. Dakle, za nastavak započetih reformi koje su i dovele dotle da studenti blokiraju fakultete time što su školarine studenata učinjene znatnim izvorom finansiranja fakulteta što je onda, shodno tome, dovelo do smanjenja broja budžetskih kvota i podizanja granica za iste, ne bi li se obezbedila što veća sredstva. Posledice takvih „reformi“ vidljive su jasno, naročito onim studentima FPN-a koji će, sa očišćenim godinama iza sebe, plaćati veliki deo školarine i biti izloženi i drugim brojnim troškovima koje studentski život podrazumeva.
Upliv neoliberalnih mera štednje u sferu obrazovanja vodiće daljem zaoštravanju situacije i daljim nametima na studente, kako na nivou odluka Vlade i Ministarstva prosvete, tako i na nivou uprava fakulteta. Podeljeni, učaureni, na sopstvene probleme usmereni, pojedinačni pokreti neće moći da promene ništa. Iluzorno je verovati i da studenti, kao jedan društveni sloj, pa makar i dostigli najveći stepen jedinstva i kohezije mogu išta sami da urade u ovoj borbi, bez šire društvene solidarnosti i međusobne povezanosti različitih socijalnih protesta, a time je još beznadežnija slika koju nudi jedan atomizovani i podeljeni studentski pokret.
Ovogodišnje iskustvo FPN-a nas uči velikom potencijalu koji studenti imaju i tamo gde se od njih to možda ne očekuje, a koji se ogleda u pritajenom i sublimiranom nezadovoljstvu akumuliranom godinama unazad. Uči nas i tome da nije mnogo potrebno da bi se taj potisnuti buntovnički potencijal realizovao i izrodio u vidu radikalnih protestnih metoda. Ipak, uči nas i neophodnosti prerastanja konkretnih, pojedinačnih okvira borbe i njihovog opštijeg formulisanja, postizanja jedinstva i koordinacije između studenata jer će u suprotnom svaka buduća borba u sebi nositi klicu poraza i novih ustupaka.