Inspirativno pismo studentkinje Beogradskog Univerziteta upućeno radnicima
U Srbiji, u proteklih godinu dana, svedoci smo sve češćih pobuna radnika prema svojim poslodavcima. Iako su one brojne, u većini slučajeva ta brojna pojava nije srazmerna masovnosti samih protesta, ali bez obzira na to, građani ove zemlje ih osećaju i svesni su njihovog postojanja.
Nakon blokiranja pruge kod Lapova, jedan deo Srbije revoltiran oko metoda borbe ipak nije bio u tolikoj meri protiv validnosti samih zahteva. O tome naročito svedoči skorašnji čin solidarnosti u Kuršumliji, kada su se sa „državnim“ radnicima solidarisali „privatnici“, ali i đaci.
To je jasan pokazatelj da kapitalističke reforme koje sadašnja vlada uporno pokušava da progura pozivajući se sa jedne strane na izlečenje svetske ekonomske krize, a sa druge na ugovor sa MMF-om, više nisu delotvorne ni za onu grupaciju radnika koja je glorifikovana i gurana u prvi plan nakon 5. oktobra.
Privatizacija kao neupitni simbol evro-atlantskih integracija, kao zvezda vodilja „demokratske vlade“ sada je samo otkrila već znanu istinu, da ona jednostavno ne može biti progresivna snaga jednog društva. U suprotnom, ona ne bi izazvala radnike koji leže po prugama, koji gladuju, koji iz krajnjeg očaja (jer više nemaju šta da izgube) vrše atak na svoja tela.
Da je istinita predstava o privatnoj svojini koju nam konstantno nameću, radnici bi sada bili u farbrikama i njihov dohodak bi odgovarao vrednosti rada koji su uložili u stvaranje proizvoda.
Kako je privatna svojina kapital u njegovom osnovnom obliku, logično je i pojedince ili grupe u čijim se rukama nalazi nazvati kapitalistima. Ono što je opšte prihvaćena činjenica je da kapitalista zarad ostvarenja profita radnike plaća manje nego što vredi njihov rad. Tu činjenicu prihvataju i oni koji njenu posledičnu situaciju opravdavaju i oni koji joj se protive.
Ono što se može čuti među nekim intelektualcima, a upućeno je studentskoj populaciji ove zemlje, je to da danas više ne postoji taj odnos između radnika i kapitaliste, jer je ovo era velikih korporacija, međusobno umreženih na globalnom nivou.
Ali šta je korporacija nego samo uvećana radno-izrabljivačka jedinica, u kojoj je samo uvećan broj pojedinaca u ovakvom odnosu? I dalje su to hijerarhijski organizovane strukture u kojima oni na vrhu određuju dohodak onima na dnu, nužno niži od realne vrednosti uloženog rada. Samim tim, na globalnom nivou trenutno može postojati samo eksploataciona umreženost.
Osim evidentnog izrabljivanja, multinacionalne korporacije su mnogo opasnije od nekadašnjih „običnih“ kapitalista, jer su one u stanju da pored potpune manipulacije cenama, kontrolišu i manji ili veći deo politike nacionalih država.
Osnova odnosa prema radnicima i radnicama, bilo da se nalaze u Srbiji, Francuskoj, Kongu, Japanu, Brazilu, ostala je identična. Ali ako je eksploatacija zahvatila globalne razmere, logična posledica je i da radnički otpor takođe ne sme poimati granice.
Osim toga, ti isti intelektualci pokušavaju da stvore razdor između radnika u privatnom i državnom sektoru, naglašavajući lenji karakter ovih drugih kao osnovni razlog njihovog nimalo zavidnog socijalnog statusa.
Takvi „lenji“ radnici koji žele da im se njihov „nerad“ i njihov doprinos nelikvidnosti preduzeća isplate, blokirajući saobraćajne puteve sprečavaju one „druge“ radnike u njihovoj nameri da rade i prehrane porodicu.
Time se, pored potpuno iskrivljene slike prošlih, sadašnjih i budućih štrajkača, stvara i privid da ako ljudi u kapitalizmu više i duže rade, imaće i znatno veća primanja. Ali taj veći i duži rad može ići na ruku samo osobi ili grupi u čijim rukama se nalazi kapital, jer će rad radničke klase dovesti samo do rasta profita koji oni neće ni videti.
Ako istorijski utemeljen odnos između kapitaliste i radnika više ne postoji, kome da se radnici žale zbog neisplaćenih primanja? Kako nazvati one koji po sopstvenom nahođenju i na osnovu ličnog interesa određuju vrednost njhovog rada? Kako nazvati one koji radnicima onemogućuju da samostalno organizuju proizvodnju i na taj način ostvare svoj pun potencijal?
Zbog toga je neophodno prepoznavanje iste sudbine svih radnika, gde god radili, šta god radili jer se u konstantnoj kapitalističkoj trci za većim profitom njihovi položaji stavljaju sa strane i svaka „socijalno odgovorna vlada“ će u ovakvom uređenju isključivo da se bavi položajem manjinske političko-ekonomske elite. Nesigurnost zaposlenja lebdi nad glavama svih radnika i zbog toga radništvo nikako ne sme dozvoliti da se profiti privatizuju, a gubici socijalizuju.
Vlada sprovodi tzv. racionalizaciju koju osećaju isključivo radnički džepovi sa ciljem dodvoravanja MMF-u, koje dovodi samo do još veće zaduženosti ove države. Taj dug će vraćati isključivo radna snaga ove zemlje i tako tonuti još dublje u ponor siromaštva i beznađa.
Pozajmljivanje od Brisela ili Moskve sigurno neće dovesti do proširenja i stabilnosti domaće proizvodnje, već će samo održavati (koliko god to bude moguće) postojeći sistem koji je radnike i doveo do siromaštva.
Ono što meni, kao studentkinji, uliva neki tračak nade u čitavom tom osvešćivanju radnika je upravo na početku spomenuta solidarnost u Kuršumliji. Radnici moraju da se homogenizuju, jer rasparčani neće mnogo toga postići. Moraju se osloboditi samoproklamovanih „radničkih vođa“ koji sede u korumpiranim „žutim“ sindikatima, jer oni koji koketiraju sa organima vlasti nemaju isti cilj kao oni koji zbog sopstvene bede protiv tih istih organa ustaju.
Radnička klasa se mora samostalno povezivati i politizovati kako bi dosadašnji brojni protesti dobili i na svojoj svakodnevnoj masovnosti. Samo tako je moguće zadati odlučujući udarac postojećoj i svakoj budućoj neoliberalnoj vladi, jer su u njoj opozicija i vladajuća većina identične u svojoj aktivnosti zvanoj „krađa od radništva“.
Radnička klasa podršku može imati samo u drugim obespravljenim i osiromašenim društvenim grupacijama, kao što su nezaposleni, studenti, penzioneri…
Na toj podršci se konstantno mora raditi kako bi se front protiv neoliberalne elitne manjine dovoljno osnažio da zaista bude presudan faktor u menjanju postojećeg stanja (iako se reči o mogućoj alternativi neoliberalizmu u obrazovnim ustanova jedva i mogu čuti, što za posledicu ima samo dalje anesteziranje stanovništva) i kako bi bio imun na sve pokušaje da se verodostojnost njihovih zahteva minimalizuje pričama o nepostojanju kapilatističkih društveno-ekonomskih odnosa, pričama o suštinskim razlikama koje među njima postoje, pričama o krivici samih radnika za sopstveno stanje jer ne žele da rade, a žele da primaju platu.
Radnici mogu biti krivi samo za verovanje u njihove priče i za odlaganje homogenizacije sopstvenih snaga. U svemu ostalom, radnici su više nego u pravu.