U susret novoj akademskoj godini većina studentkinja i studenata susrela se sa novim problemima i poteškoćama izazavanim izmenama zakona o visokom školstvu. Na većini fakulteta za upis naredne studijske godine na budžetu bilo je neophodno prikupiti 48 ESP bodova u toj školskoj godini. Ovaj nov način obračunavanja položenih ispita izazvao je svojevrsne paradokse i nedoslednosti koje studentsku populaciju nisu ostavile ravnodušnom.

Sve viši uslovi upisa, uz i dalje nereformisano gradivo, kao i neregulisano finansiranje master studija (Arhitektonski, Mašinski i Fakultet likovnih umetnosti) pokrenuli su lavinu studenstkog nezadovoljstva.

Pritisak na uprave fakulteta započeo je protestom na koji je pozvala nezavisna studentska inicijativa za besplatno obrazovanje Drugačiji univerzitet je moguć, a koji je pratio sednicu Senata Beogradskog Univerziteta 23. septembra. Glavni zahtevi studenata bili su zbirni upis tekuće godine studija, određivanje budžetske kvote za master studije, kao i sastavljanje komisije u kojoj bi učestvovali i studenti čiji bi zadatak bio revizija broja ESP bodova koje po bolonjskom principu nosi svaki predmet.

Ni nakon narednog protesta od 5. oktobra, kada je na ulicama Beograda bilo više od hiljadu studenata i u tom momentu blokirana tri fakulteta (Arhitektonski, DIF, FLU), pa sve do nekoliko sporadičnih protesta čiji smo svedoci bili proteklih nedelja, pregovori se u glavnoj tački zbirnog upisa nisu pomerili sa mrtve tačke. Mnogi fakulteti nisu dostavili potrebne podatke o prolaznosti studenata ni u drugom predviđenom roku, što je iskorišćeno kao izgovor da se rešavanje problema prolongira.

Univerzitet je ostao nezainteresovan da razreši ovu krizu, pa je i ovo pitanje u jednom trenutku prepustio komisiji ministarstva prosvete. Na poslednjoj sednici Senata Univerziteta, održanoj 4. novembra, svi studentski zahtevi bili su odbijeni.

Ove jeseni najjače se čuo glas onih studentkinja i studenata koji su odlučno istrajali u svojim zahtevima. Na Fakultetu likovnih umetnosti većina studenata je upisala master studije sa budžetskim statusom, nakon nepokolebane blokade fakulteta kojoj su se pridružili i njihovi profesori.

Arhitektonski fakultet je takođe dobio svoja budžetska master mesta u preraspodeli 2,701 besplatnih mastera koliko ih je odobreno na Senatu Univerziteta u Beogradu.

Ono što je, međutim, naša realnost jeste to da nas sledeće godine čekaju problemi sa mnogo većim brojem bolonjskih studenata stasalih za master, još višim uslovom za budžet (54 ESPB) i najverovatnije sa državom u naraslim dugovima, još uvek bez strategije za izlazak iz krize visokog obrazovanja.

Mnogobrojni izolovani pritisci, pregovori, analize, protesti i blokade još uvek nisu doveli do odustajanja od modela koji svojom nekonzistentnošću i nelogičnošću sigurno prevazilazi sve dosad poznate planove u visokom obrazovanju na ovim prostorima. Na tome verovatno možemo da zahvalimo samo činjenici da se fakulteti nadaju da će im ovaj pravac usmerenja doneti značajna novčana sredstva. Ona sredstva koja država tvrdoglavo i bahato krije. Sredstva koja su plod rada roditelja tih istih studentkinja i studenata i koja im se svakodnevno otuđuju.

Studenti se danas mogu postaviti na dva načina: mogu da čekaju rezultate nekih novih pregovora (ako do njih uopšte dođe) i jednostavno prihvate to što im bude ponuđeno, ili da dosadašnje izolovane proteste povežu u jedinstven studentski pokret i nastave borbu zajedničkim snagama.

U trenutku dok ovo pišemo, traje blokada Akademije primenjenih umetnosti zbog budžetskih kvoti i primene bolonjskog zakona. Organizovanje protesta solidarnosti sa njima, koji bi se obratio i svim onim studentkinjama i studentima koje su zvanični studentski predstavnici, na čelu sa vođstvom Parlamenta Beogradskog Univerziteta, ostavili na cedilu i koji nadležne nisu primorali da ispune studentske zahteve, moglo bi da studentsku borbu odvede na sledeći nivo. Ako mislimo da se izborimo za svoja prava, biće nam potrebno još mnogo blokada, ali koordinisanih – na taj način da kroz međusobnu komunikaciju i zajedničku borbu mogu da postave temelje autentčne mreže svih studenata u Srbiji kao jedinog delotvornog modela studentskog organizovanja.

Međutim, postavlja se pitanje i da li studenti mogu sami da se izbore za svoja prava. Ako se prisetimo pokušaja privatizacije obrazovanja u Grčkoj ili čuvenih protesta od pre par godina protiv liberalizacije radnog zakonodavstva koja bi najviše pogodila studente u Francuskoj, možemo da zaključimo da su uspešne borbe studenti vodili jedino udruženim snagama sa drugim slojevima društva koji su takođe pod udarom neoliberalizma i trpe rezanje budžeta: npr. sa radnicima, prosvetarima, penzionerima...

Ovo je lekcija koju su naše koleginice i kolege u Austriji veoma brzo naučile, kada su pre dve nedelje nakon protesta od 45,000 ljudi, započele okupaciju Univerziteta umetnosti – koja se ubrzo proširila na čitavu zemlju. Nepunih tri dana kasnije, na zborovima od po preko 1,500 ljudi skandiralo se „internacionalna solidarnost“, kada su objavljivane vesti o solidarnim okupacijama univerziteta u Torinu, Rio de Žaneiru, Tokiju i drugde širom sveta. Katarina Litšauer, studentkinja iz Beča, rekla nam je:

„Vladu smo već primorali da obeća 40 miliona evra za univerzitete. Rekli smo im da je lepo videti da nas slušaju, ali da su nam potrebne milijarde, kao što su bile potrebne i bankarima pa su ih dobili. Ljudi osećaju da je njihovo mišljenje važno – i da sve što rade čini nekakvu promenu. Postalo nam je očigledno da je potrebno povezati se sa radnicima. Zamenik generalnog sekretara najvećeg sindikata je bio na okupaciji i izrazio svoju podršku. Rešeni smo da pobedimo.“

Borba za male ustupke i reforme svakako neće ništa suštinski rešiti, ali će svaki naredni uspeh dati novo samopouzdanje da se ide dalje. Što je još važnije, nedelju dana okupacija naučiće nas više nego meseci tumačenja zakonodavstva i traganja za greškama u zakonima i statutima. To ne znači da je ovo potonje nepotrebno, naprotiv, ali moramo u svakom trenutku biti svesni svojih metoda i ciljeva borbe.

U suprotnom, ovako planirane i sprovođene reforme nastaviće se već zacrtanim tokom, kriterijumi za upis samofinansirajućih studenata će se snižavati dok će kriterijumi upisa na teret budžeta, na kome će biti sve manje i manje mesta, rasti.

Ukoliko posustanemo, kolegijalnost će u potpunosti ustupiti mesto trci za bodovima, u kojoj će najbitnije biti da se što pre izađe na tržište rada, bez obzira na kvalitet dobijenog znanja.

Borba za bolje uslove studiranja, u krajnjem, borba za budućnost, mora se nastaviti i ovo je trenutak kada svi studenti, svih fakulteta i univerziteta moraju biti solidarni jedni sa drugima. U tome se moramo ugledati na studensku borbu iz 2006-7, a posebno na koleginice i kolege iz Hrvatske. Oni su proletos, zahtevajući besplatno obrazovanje, u jednom trenutku okupirali 20 fakulteta i univerziteta u osam gradova, sa blokadom Filozofskog fakulteta u Zagrebu koja je trajala više od mesec dana i na kojoj je na zborovima učestvovalo po više od hiljadu studenata i solidarnih sugrađana.

Široka, sveobuhvatna mreža kao i konačno ponovno pokretanje institucije studenskog zbora ključni su za postizanje rezultata. Za to je neophodno da se studenti oslone na sopstvene noge i čvršće međusobno povežu u samoorganizovanju.

Vremena za rešavanje problema koje su propale reforme donele sve je manje. Krajnji cilj studentske borbe mora biti besplatno i svima dostupno visoko obrazovanje, a sa svakim stepenikom ka tom cilju moramo sprečavati pokušaje dalje komercijalizacije znanja i urušavanja njegove neprocenjive vrednosti.