Već i nova Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji priznaje da je stanje na univerzitetima očajno na svim nivoima. Hvala im, to znamo i iz ličnog iskustva. Školarinu je praktično nemoguće pokriti prosečnom platom, uz dodatno plaćanje prijava, skripti, knjiga i drugih taksi. A kvalitet? Evo, samo za te pare šta tačno dobijamo? Milion kreativnih objašnjenja za propalu „bolonjsku reformu", za lovačko-sakupljačko vucaranje sa semestra na semestar, u večnoj potrazi za dodatnim bodom.

Onda i ne čudi to što nemamo ni minimum moći odlučivanja na sopstvenim fakultetima. Umesto nas odlučuju samovoljne uprave, uz razne savete i veća, a otuđeni studentski parlamenti im uglavnom idu niz dlaku. Lihvarske cene za proizvodnju polu-priučenih mediokriteta – to je zlatni presek visokog obrazovanja u Srbiji danas.

Uostalom, da li nam bilo šta garantuje ne samo posao posle studija, nego i sam njihov završetak? Prema podacima Ministarstva prosvete, 2008. je samo 16.67% upisanih i diplomiralo, što govori da većina nas pre ili kasnije odustane od studija. To valjda jer smo „lenji i neozbiljni".

Otkud to?

Teško da bi se dalo izbrojati koliko su puta samo predstavnici vlasti ponovili priznanje da država „nema para za obrazovanje". Strategija predlaže povećanje budžetskih izdvajanja za visoko obrazovanje sa trenutnih 0.68% BDP na 0.9% 2014, a 1.25% do 2020. godine, što je prosek unutar EU.

Sve su prilike da će mere štednje smanjiti budžet, pa šestogodišnje trčkaranje za tzv. „evropskim prosekom" neće značiti i realno povećanje ulaganja u obrazovanje. Uz to, insistira se na tome da se novac mora ulagati prvenstveno u kvalitet, a ne dostupnost obrazovanja! Šta to znači? Da će bogati konačno moći da uče kako da vladaju nama ostalima koristeći se najsavremenijim sredstvima.

Sve to je direktna posledica neoliberalne politike srpske vladajuće klase – jedini novac koji ozbiljnije cirkuliše u srpskoj privredi su krediti (više čak nema ni stranih investicija). Država je zadužena, pre svega u odnosu na Međunarodni monetarni fond (MMF) i razne strane banke, i zbog toga je vraćanje tih dugova primarni cilj svake budžetske računice.

Krizne mere štednje, bauk koji već uveliko kruži Evropom, znače da će ulaganja u obrazovanje i ostale slične, narodu preko potrebne sektore (poput javnog zdravstva), u predstojećim godinama biti sve manje. To samo znači da ćemo mi biti ti koji će morati da izdvajaju još više novca kako bismo otplatili krizu bankara i bogataša i skrpili kraj s krajem.

Povrh svega, Strategija obrazovanja najavljuje da će nam država velikodušno omogućiti podizanje kredita kako bi nam pomogla da platimo studije i onda ceo život otplaćujemo kamatne stope tog luksuza studiranja.

Da li je besplatno obrazovanje onda uopšte moguće?

Često se navodi podatak da je u nekim zemljama EU obrazovanje besplatno. To dovoljno govori o tome da besplatno obrazovanje na svim nivoima nije nekakva „komunistička utopija" ili „nostalgija", kako to liberali pokušavaju da predstave.

Da vlade onih EU članica koje narodu ne naplaćuju školarine ne pokušavaju konstantno da ovu „privilegiju" ukinu, ili joj smanje kvalitet, ovo bi govorilo i u prilog evropskog raja. Studentkinje i studenti širom EU ovo opovrgavaju masovnim i militantnim mobilizacijama – protiv napada na univerzitet, ali i protiv anti-radničkih zakona o radu, za solidarnost sa potlačenim narodima širom sveta, sa generalnim štrajkovima itd.

Ovo, međutim, ujedno sugeriše i da nekog novca uvek ima, odnosno da bi budžetske prihode trebalo drugačije raspodeliti i stvar bi bila rešena – ali stvar je upravo u tome ko i u čijem interesu upravlja raspodelom novca. Vlast (mora da igra po pravilima i) sluša direktive MMF-a kako bi „izašla iz krize". Država obrazovanje zato vidi kao neracionalan teret.

Zato nije dovoljno samo reći da „novca ima" i apelovati na vlast da malo više prelije u obrazovni sektor, već se mora postaviti i pitanje ko će taj novac preraspodeliti, kako i za šta. Kraće: kako naterati vlast da sluša studente i narod, a ne MMF?

Don Kihot i vetrenjače?

Najbitnije pitanje je da li možemo da se sami, kao studenti, izborimo za to. Primeri ranijih studentskih pokreta govore nam da ne možemo. U Francuskoj su studentkinje i studenti 1968. bili katalizator najvećeg generalnog štrajka do tada, koji je pretio da zbaci De Golovu konzervativnu vladu.

1996/7 masovni studentski pokret nije uspeo da sruši Miloševićev režim, već se to desilo tek 5. oktobra, kada su se studentskim i građanskim protestima pridružili kolubarski rudari i za sobom povukli ostatak radništva.

Studenti i mladi radnici su u Francuskoj 2006. uspeli da zajedničkim snagama zaustave novi zakon o radu koji bi mladima upropastio živote. Čileanski studenti su prve uspehe prošle godine postigli tek u savezu sa masovnim sindikatima, nakon meseci bezuspešne samostalne borbe.

Studenti imaju inovativnost i svežu energiju da povedu borbu, ali samo radnice i radnici imaju društvenu snagu da parališu sistem i nateraju vlast na pokornost. Nisu dovoljni samo okupirani amfiteatri, potrebna su nam i radna mesta, pre svega naših roditelja, u štrajku. Mi možemo da budemo inspiracija celom osiromašenom narodu.

Zvuči dobro, ali teško izvodljivo?

Zato savez studentskog i radničkog pokreta nije potreban „eto tako, jer je dobar", ili jer je neko to nekad rekao, već zato što nas pogađaju isti problemi: prvo, materijalna beda i sve veće siromaštvo; drugo, državna represija koja pogađa sve koji i pomišljaju da se organizuju za svoja prava; treće, kreditno ropstvo bankama – nama kroz studentske kredite, radnicama i radnicima kroz kreditiranje golog opstanka, da ne govorimo o kreditiranju na nivou države i posledicama koje ono ima po naš životni standard. To su pitanja na kojima moramo da gradimo svoju dalju strategiju – nasuprot njihovoj.

Nova strategija obrazovanja

Od svega četiri „javne" diskusije (prisustvo je moralo da se unapred rezerviše; nigde nije bilo objavljeno prijavljivanje) o novoj Strategiji obrazovanja – nijedna se neće održati u Beogradu.

Na preko 200 strana nakrcanih sumanutostima i izlivima nacionalnog ponosa, vladajuća klasa nam poručuje da će visoko obrazovanje još više vezati za „potrebe tržišta", da će se na fakultetima „uspostaviti korporativno upravljanje" i „usmereni ka preduzetništvu", da ćemo umesto plaćanja školarina imati divnu mogućnost podizanja kredita.

Pošto je i autorima Strategije jasno da ljudi više nemaju para za školarine, preporučeno je da svi podižu kredite kod banaka, sa novčanim učešćem od 5% do 95%, koji će se otplaćivati po završetku studija, odnosno sa prvim zaposlenjem – i to sve, po rečima rektora Branka Kovačevića, u ime „jednakosti" studenata, jer tako „svi plaćaju pomalo".

A šta ako, kao što će verovatno biti slučaj, ostanemo nezaposleni sa diplomom, i to u dugovima?

Drugim rečima, sve ono što je uništilo celu privredu Srbije će sada dokrajčiti i obrazovanje i otuđiti ga od dece radničke klase i svih osiromašenih!

Dizanjem glasa protiv Strategije mi dižemo glas za besplatno obrazovanje, za slobodni univerzitet i za život bez stega dugova.

Policija i studenti

Iako se vladajuće partije svojski trude da nam prikažu kako živimo u državi u kojoj državne službe i policija poštuju privatnost i sva prava građana, sve su češći primeri maltretiranja društvenih aktivista i predstavnika raznih grupa koje se bune protiv beznađa u koje nas vlast i sistem vuku. Od hapšenja kosovskih sindikalaca pod optužbom za špijunažu, preko ponovnog podizanja optužnica za šest anarhista koji su prethodno oslobođeni, do blindiranih kola zatamnjenih stakala iz kojih izlaze batinaši plaćeni da razbiju blokadu zemljoradnika iz udruženja „Paor". Jasno je da će se država sve žustrije i upotrebom sve direktnije policijske represije obračunavati sa svima onima koje percipira kao pretnju.

Našeg aktivistu policija je zaustavila dan nakon studetskog protesta u dva sata popodne za „rutinsku kontrolu" za vreme koje su mu kola ispretresana, a on sam je bio kinjen i ponižavan od strane policije koja mu je u jednom trenutku zabranila da gleda u pravcu kola dok su policajci vršili pretres. Nakon što su pronađeni panoi sa parolama sa studentskog protesta usledilo je još petnaest minuta potpuno neosnovanog i bespotrebnog ispitivanja uz opasku da će „sledeći put rutinska kontrola biti u mnogo opuštenijoj atmosferi".

A nekoliko dana pre toga, drugi naš aktivista upao je u verbalni sukob sa policajcem koji očigledno nije čuo ili mario za autonomiju univerziteta te je pokušao da u uniformi uđe u zgradu Filološkog fakulteta. Vidno iznerviran zbog toga što se njegova pojava ne uzima kao viši autoritet od zakona on je odbio da da na uvid broj značke već je uz šalu i upozoronje našem članu odmarširao od fakulteta.

Jasno je da će ovakvi incidenti biti sve učestaliji, a da će „snage reda" korisitit sve beskrupoloznije metode kako bi sprovodili interese svojih gospodara iz vlasti. U takvoj situaciji ključno je da se svi oni koje policija kinji ujedine i javno kažu da neće više „sisati pendrek"!