Nakon što su poljoprivrednici prošle godine dobili subvencije za kupovinu materijala, goriva, semena i drugih potrepština, Vlada Srbije im je obećala i subvencije za ovu godinu. Prihvativši Vladino obećanje, poljoprivrednici su unapred uzeli kredite za poljoprivredne materijale, očekujući da će ih ovogodišnjim subvencijama otplatiti.

Međutim, ministarstvo poljoprivrede, od nedavno pod upravom potpredsednika Demokratske stranke Dušana Petrovića, odlučilo je da smanji broj subvencionisanih poljoprivrednika, te mnogi od njih sada neće imati od čega da vrate kredite. U priču se uključio i predsednik Tadić, rekavši da „para u budžetu nema". Poljoprivrednici su odlučili da se ne povlače, te su ovom trenutku blokirani putevi iz gradova Vojvodine ka Beogradu.

Ovakav potez države upućuje samo na jednu stvar – Vlada Srbije nastavlja sa rigoroznom politikom seče budžeta, što je pokušaj da se teret svetske ekonomske krize koju su izazvali bankari i finansijeri svali na pleća naroda.

Srbija je dužnička ekonomija, te se za finansiranje troškova i investicija i održanje kakve-takve makroekonomske stabilnosti oslanja prvenstveno na kreditni stend-baj aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF). Međutim, jedan od uslova za dobijanje kredita jeste upravo smanjivanje javne potrošnje i seča budžeta uopšte, što najviše pogađa one koji nisu krivi za krizu – studente, radnike i seljake. Sada su na direktnom udaru poljoprivrednici.

Njihov protest je još jedan u nizu protesta protiv ove katastrofalne anti-narodne politike Vlade. Nezadovoljstvo izbija u različitim prilikama – bili to studentski protesti, razni štrajkovi, na čelu sa nedavnim masovnim štrajkom prosvetara, a sada kragujevačkih oružara itd.

Međutim, ovo nije samo ekonomsko, već i političko pitanje. Država je odlučila da otpor svojim merama ili uguši represijom, ili da ga eventualno stiša potezima poput tempiranog hapšenja Ratka Mladića, taman pred izbore. Vladajuća koalicija, da bi opstala na vlasti, mora da uguši mogući otpor naroda, a istovremeno zadovolji zahteve svojih sponzora, na prvom mestu iz redova MMF-a i Evropske unije.

Borba poljoprivrednika nije samo „njihova stvar", već je deo borbe svih nas. Da bismo uspešno zaustavili rezanje budžeta i napad na socijalne službe, moramo se okupiti u jedan front, moramo udariti svi zajedno – radnici, studenti, seljaci i poljoprivrednici, ugrožene manjine i svi mi koji smo pod udarom krize.

Da bismo stali na put državi kojoj očigledno nije stalo do razvoja proizvodnje i poljoprivrede, već samo do daljeg zaduživanja kod MMF-a, Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija i pljačkaške privatizacije, moramo se ujediniti u jedinstveni antikapitalistički pokret. Moramo početi da vodimo politiku potlačenih protiv politike vladajuće klase.

Poljoprivrednicima je danas neophodna solidarnost svih nas. Iskustvo nas uči da ukoliko ostanu izolovane i rasparčane borbe ubrzo jenjavaju ili bivaju nasilno ugušene. Zato moramo da povezujemo sve nas koji smo pod udarom države – ukoliko se slažete sa nama, priključite nam se u borbi!