Nacrt zakona o štrajku je, naime, još jedan korak ka uspostavljanju diktature kapitala pod plaštom demokratije i vladavine prava. To je jasno na više nivoa. Prvo, nacrt ograničava postojeća prava štrajkača, formalna i neformalna, dok uvodi nova prava u korist poslodavca ili države. Zabranom štrajka van radnog prostora, nacrt očigledno pokušava da ukine pravo na proteste. Dok je pre za vlast bilo dovoljno da štrajkače koji izađu da se bune protiv nepravde zatvori u četiri kordona policije, sada želi da ih zatvori u četiri zida fabrike. No, tu nije kraj. Period potreban za najavu štrajka se produžuje, a proširuju se delatnosti u kojima se obezbeđuje minimum procesa rada, koji se inače ne uspostavlja putem kolektivnog ugovora, već uključivanjem socijalno-ekonomskog saveta, potencijalno tek nakon stupanja u štrajk. To znači da će zaposlenima biti teže da stupe u štrajk, a poslodavcu i državi lakše da usput upostavljaju pravila igre ukoliko štrajk uopšte počne. Nasuprot tome, poslodavac dobija pravo na „isključenje zaposlenih sa rada“ ili „lokaut“, po kom može da zabrani štrajkačima da dođu na posao. U praksi bi to značilo da štrajkači ne bi mogli da spreče nezakonitu prodaju opreme iz fabrike, što je česta pojava u „neuspelim privatizacijama“. Većina zemalja u Evropi nema ni izbliza tako restriktivan zakon. Ovo je zakon po meri moćnih tajkuna i autoritarnih političara koji se plaše narednih izbora, a ne po meri radnica i radnika, koji na raspolaganju nemaju ništa osim svoje sposobnosti da rade – i da svoj rad uskrate poslodavcu.

Drugo, način na koji je urađen nacrt predloga novog zakona dovodi u pitanje reprezentativnost i transparentnost procesa. Osim predstavnika poslodavaca i „reprezentativnih“ sindikata, radnu grupu su, po svedočenjima novinara, činili Ministarstvo rada i socijalne politike kao predlagač i pravnici, predstavnici MMF-a i Inspekcije rada. Međutim, niko ne želi da za ovaj nacrt preuzme odgovornost. Ministar Rasim Ljajić tvrdi da nije video predlog zakona. Predstavnici najvećih sindikata tvrde da su oni pristali na jednu verziju, a da je ministarstvo nakon toga iznelo izmenjenu drugu verziju. Pozivanjem na nezadovoljstvo samih poslodavaca, predstavnici „reprezentativnih“ sindikata očigledno misle da toliko dobro predstavljaju interese svojih članova, da bi mogli da predstavljaju i nezadovoljne tajkune i novopečene kapitaliste. Tako se stiče utisak da niko ko je učestvovao u stvaranju nacrta na dvodnevnom sastanku u luksuznom hotelu „Babe“ na Kosmaju u februaru 2011. nije zadovoljan, a niko nije ni pitao radnice i radnike šta oni misle. Ni mediji nisu digli hajku do par dana pre nego što je nacrt trebalo da dođe na usvajanje. Sam način na koji se ovaj zakon donosi dovodi u pitanje demokratsku proceduru u sindikatima i u državi. Ne bi stoga bilo čudno ako se nacrt zakona promeni pre nego što stupi na snagu, usled podela u samom vrhu nadležnih institucija. Međutim, za pretpostaviti je da će nacrt pretrpeti samo delimičnu reviziju, a da će se brutalna erozija radničkih i demokratskih prava u Srbiji nastaviti.

Zato je potrebno ovakvoj politici stati na put. Trenutak je značajan, ne samo zbog srazmera najvnovijeg napada na osnovna građanska prava, već zbog političkog i ekonomskog konteksta. Srbija, u verovatno najdubljoj ekonomskoj krizi od kraha SFRJ, stoji pred izborima bez alternative: prete joj dužničko ropstvo i autoritarna vlast pod ovom ili onom vladajućom kombinacijom. Nijedna stranka nije bila spremna da se tokom procesa „tajkunizacije“ i stvaranja „dužničke ekonomije“ aktivno zalaže za radnička prava. Takođe, ni sindikalna vođstva nisu nalazila načina da prevaziđu međusobne sukobe i često su ostavljala sindikalne podružnice u preduzeću da se bore same. Svakako, nijedna snaga na nivou republike nije aktivno podržavala štrajkove protiv „loših“ privatizacija koje su služile stvaranju tajkuna i održavanju dinara zbog zaduživanja. Isto tako, teško je zamislivo da će bilo koja snaga da podržava štrajkove i proteste protiv rezanja javnog sektora, zarad otplaćivanja postojećih dugova ili uzimanja novih dugova. Primetno je da su upravo prosvetne radnice i radnici, koji su predvodili radnički otpor rezanju budžeta početkom godine, jedna od kategorija radnica i radnika čije će pravo na štrajk biti ograničeno ako nacrt postane zakon. Oni zbog „bezbednosti“ moraju da održavaju minimum rada. Ovo je sigurno jedan od razloga zbog kojih vlast pokušava da zakon provuče po hitnom postupku pre kraja leta: kako bi sprečila „vruću sindikalnu jesen“.

Ako ove autoritarne mere prođu, gubitnici neće biti samo radnice i radnici. Srozavanje prava na štrajk ojačaće one koji su zemlju doveli u dužničko ropstvo, a oslabiti one koji su branili proizvodnju, fabrike, radna mesta i dostojanstven život. Stoga je napad na radništvo takodje napad na nezaposlene koji neće moći da se nadaju novom radnom mestu, na studente i srednjoškolce kao sutrašnje radnice i radnike, na penzionere čija će primanja biti sve manja, na korisnike javnih službi koja će trpeti rezanja i poskupljenja, na domaćice koje će oštro osetiti pojačane efekte krize u kući, na građane koji neće biti u mogućnosti da otplate dugove ili hipoteke, nacionalne ili seksualne manjine koje će biti žrtveni jarići desničarskih moralnih panika usled krize u zemlji...na sve koji u današnjoj Srbiji nisu privilegovani. Zato je napad na jednog, napad na sve.

Zato je sada neophodno pokrenuti kampanju protiv ovog zakona, jer bi ona mogla da okupi mreže otpora u svakom kraju sa ugroženom ustanovom ili preduzećem – spajajući tako javni i privatni sektor, zaposlene i nezaposlene, omladinu i penzionere, korisnike javnih službi i dužnike i isključene iz sistema – kao embrionsku formu nove kulture političke samoorganizacije i samopouzdanja. Takvu koaliciju otpora nije lako okupiti oko sveobuhvatnog programa. Zato mi predlažemo kampanju koja bi imala jednostvnu i jasnu poruku, ali konkretan način rada. Poruka bi na početku bila: ne usvajanju zakona, a metod bi bile lokalne akcione grupe sa težištem na javnim tribinama, okupljanjima i oglašavanjem u etabliranim i alternativnim medijima. Ukoliko zakon prođe, išlo bi se na raspisivanje referenduma protiv zakona. Podržavali bi se protesti, okupljanja, građanska neposlušnost i štrajk: protiv nepravednog zakona sva sredstva su opravdana. U taj proces valjalo bi uključiti sindikate i studentske organizacije, progresivne listove i grupe građana, sve koji su spremni da se angažuju u cilju zaustavljanja još jednog napada na radnička prava i demokratiju.

Demokratija u Srbiji postaje samo forma, a suština je diktatura kapitala. Na nama je da našom praktičnom delatnošću pokažemo da se suštinska demokratija može izgraditi odozdo, na radnim mestima i u javnim prostorima, u procesu borbe za osnovna ljudska i socijalna prava. Potreban nam je preporod sindikata i demokratije na novim osnovama. Ukoliko se to ne desi, autoritarnost vlasti će se pojačati, njena dužnička politika produbiti, a desnica ojačati – sve uz tihu podršku međunarodnih finansijskih institucija. Zato će Marks21 kontaktirati sve snage za koje smatra da mogu da igraju ulogu i radiće na tome da se izda javni i potpisan proglas kampanje i da se prvom prilikom organizuje javni sastanak. Vreme je za stvaranje pokreta koji će čoveka staviti iznad profita!