Međutim, da li je film dotakao srž problematike, koju je, samo donekle kroz prizmu humora, Dragojević pokušao da približi publici – ili se samo zaglibio u blatu jalovog liberalskog apela za ljudskim i manjinskim pravima? I šta je uopšte srž problema? Na žalost, kontroverzna je samo tema, tačnije, njena forma, dok je sadržina procurela kroz prste.

Na sva tri pitanja nije moguće dati jednostavan odgovor. Najpre, film humorom pokušava da razbije etničke barijere – kada na ratištu srpski vojnik dobaci toalet papir hrvatskom, ili pak kada bivši ratnici zavađenih strana, ali i prijatelji, zajedno putuju u Beograd da spasu gej paradu od podivljalih nacista.

Simpatična smeša satire i jugonostalgičarskog patosa na publiku deluje zaista osvežavajuće – nemilosrdno sprdanje na račun podela među ljudima jedna je od bitnijih niti filma.

Dalje, povezanost države sa kriminalnim grupama i fašistima, kao i potpuna ambivalentnost prema pitanju seksualnih manjina u Srbiji takođe su pristutne, ali ne i jasne – ratni veteran (Nikola Kojo) u prošlosti je po nalogu vlasti mlatio studente i rušio romska naselja (dotičnu scenu je propratio smeh publike u „Ušću").

Državna uprava koja uopšte ne haje za LGBT protest i praktično ga stavlja u ruke fašistima, dok s druge strane, njeni pripadnici finansiraju borbe pasa i ostale kriminalne radnje. Iako relativno verno oslikana, veza desničara za državnim institucijama prikazana je na jedan vrlo konfuzan i indirektan način, što može dovesti do pogrešnog zaključka da su oni „žrtve" države.

Bojim se da klinci nakon gledanja filma mogu da postanu ili liberalski beskičmenjaci ili ulični batinaši, kao što je bio slučaj sa nesrećnim „Šišanjem" Stevana Filipovića (recenzija ovog filma objavljena je u broju Solidarnosti iz novembra 2010), u kome je jedini pozitivan lik policajac.

Možda najbolja stvar u „Paradi" jeste momenat u kom LGBT aktivisti, uz pomoć preporođenih veterana, rešavaju da uzmu stvar u svoje ruke, bez ikakve asistencije države.

Osim tog i još par segmenata, sve ostalo je gola kaljuga.

Pre svega, kriminalno je to što se iz usta samih pripadnika LGBT populacije čuju desničarski argumenti o „dve Srbije" – jedna je rusofobna i proevropska, druga je proruska i evroskeptična. Prva brani prava manjina samo pred izbore ili kada joj naredi „Veliki brat" iz Brisela. Druga je tradicionalistička i homofobna, ali ona često koketira sa ljudskim pravima, iako su njena „ulična" krila – poput Obraza ili SNP1389 – militantni šovinisti koje upravo „evropska" vlast koristi za obavljanje prljavih poslova.

Dalje, mlaka liberalska kritika potemkinovskog Prajda između četiri kordona policije, ne postavlja pitanje državne represije, čije su žrtve i radnici i studenti i homoseksualci, a koja pritom zamagljuje glavni uzrok za rast desnice – demontiranje privrede od strane „socijalno odgovorne" vlade koja je proizvela preko milion nezaposlenih, iz čijih se mlađih redova najčešće regrutuju pripadnici ekstremne desnice.

Prelaz iz komedije u tragediju je katastrofalan, kako iz umetničkog, tako i iz političkog ugla.

Prvo, čini se da je taj deo ubačen na silu, čisto da bi se na kraju komične nizbrdice videla i jedna pocepana glava. Time je film izgubio i ono malo krvi i mesa koje je imao.

Politički, ostavlja se prostor za komparaciju sa ubistvom Brisa Tatona, što je dovelo do jačanja državne represije nad celokupnom omladinom.

Tako i ovde ubistvo mladog čoveka predstavlja povod da država krene u ofanzivu i postavi se kao zaštitnik potlačenih – ista ona država čiji organi maltretiraju homoseksualce kod svakog privođenja. Gde su tu radnici? Gde su studenti i omladina? Gde je povezivanje onih koji su na udaru države i krize? Gde je sistemska, suštinska kritika ovakvog društva i države? Nema je ni na vidiku.

Konkretan problem je konkretan problem – parcijalni interesi su parcijalni interesi. To vidi liberalizam, koji prožima gotovo ceo film i apstinira od svake dalje analize van okvira sopstvene logike.

Srbiji je potreban socijalan film, film koji će dočarati kapitalizam i sve ono što se potlačenim grupama u njemu dešava, ulogu koju u ovom društvu igraju državne institucije, film koji će prikazati i radnički štrajk i zaposlene kojima desničari i policija upadaju u preduzeće. Takav film može biti sredstvo emancipacije.

Prodiranjem politike narodnih masa u sferu kulture, guši se lažna dihotomija umetnosti i politike koju vladajuća klasa želi lukavo da „podeli" – knjiga, film, pesma, postaće instrumenti klasne hegemonije potlačenih. Neka nova umetnost bude umetnost revolucije!