fblogo   twlogo   ytlogo


subota, 16 jun 2012 13:42

Lice (kontra)revolucije

  Marija Ratković
Revolucionarni bućkuriš: Robespjer, mornar Potemkina, boljševici, francuski šezdesetosmaši i nekoliko Kineza. Depolitizacija revolucije njenim nametanjem kao pojma vezanog za životni stil revolucionara Revolucionarni bućkuriš: Robespjer, mornar Potemkina, boljševici, francuski šezdesetosmaši i nekoliko Kineza. Depolitizacija revolucije njenim nametanjem kao pojma vezanog za životni stil revolucionara

Režija: Vladimir Milovanović Kicoš koji je i scenarista;

Igraju: Branko Ilić, Đorđe Branković, Nebojša Bogdanović, Radovan Hiršl, Nikola Vujović, Jelena Ilić, Isidora Veselinović, Srđan Ćešić, Milorad Radisavljević i drugi;

Žanr: dokumentarno-igrana drama

„Lice revolucije" je dokumentarno igrani film. „Lice Revolucije" je svojim dokumentarnim delom, i licem Branka Ilića u filmu i na premijeri u okviru BellDocs-a u Sava Centru pokupilo aplauze, nagradu, fasciniralo je i kritiku i publiku. Medjutim, lice Branka Ilića, bivšeg otporaša i iskrenog, ali razočaranog petooktobarskog revolucionara je skrenulo pažnju i sentimente svih sa onoga što je igrani deo ovog filma, i u kome se krije moja kritika „Lica revolucije". Ja sam izabrala da ponudim jedno alternativno gledanje ovog filma, pokušaj dešifovanja politike autora izvan dokumentarnog dela, putem (od)igranih scena na temu medijske aproprijacije revolucije.

Na prvi pogled, uz iskarikirane scene rada unutar kreativne industrije, možemo pomisliti da se radi o društvenoj satiri, oštroj kritici, pa i zametku autokritike likova koji istovremeno predstavljaju jednu od grupa koja je učestvovala u studentskim i petooktobarskim protestima s kraja devedesetih, a koja se sada nalazi u raljama neoliberalnog kapitalizma (sic!). Akteri igranog dela filma su par generacija „mladih", koji rade unutar kreativne industrije u svojim dvadesetim, tridesetim i četrdesetim godinama. Generacija u dvadesetim (Isidora kao lice revolucije) je revoluciju o kojoj film govori primila isključivo putem medijske reprezentacije, i generacijski je preskočila svaku bližu povezanost sa njenim uzrocima, pa tako i sa uzrocima njene propasti. Generacija u tridesetim je generacija Švabe i Branka, generacija dece revolucije, koja su na različite načine pojedena, izdajom, razočaranjem, begom ili kohabitacijom u sistemu sa kojim se duboko ne slažu. Generacija u četrdesetim je ona generacija čiji je fokus apsolutno zamagljen. Danas to je generacija vlasnika marketing agencija, slobodnih umetnika u zreloj fazi, ali takodje i „mladih" državnika, generacija ljudi koji su bili studenti i-ili vojnici devedesetih. U dešavanjima u i oko petog oktobra su bili osnovni motor otpora, ali i deo ljudi koji su najviše učestvovali u kasnijoj kapitalizaciji svog revolucionarnog iskustva. Iako je upravo ta generacija ključ razumevanja današnje političke situacije, ovaj film je pokušao da izbegne govor iz vizure te generacije, skrivajući se iza lica dece revolucije.

U tome se sastoji moja osnovna zamerka ovom filmu. Iako bira da se seća revolucije šezdesetosme, bilo da je to putem medijske reprezentacije kroz „Lipanjska gibanja", ili putem emotivnih referenci na kraj šezdesetih, iako se jasno seća Beograda osamdesetih kroz reference na boemski novi romantizam kroz muziku i estetiku, ovaj film preskače devedesete kao mesto traume ratnog (a ne samo generacijskog ili političkog) sukoba, direktnim skokom do novog milenijuma u koji smo ušli ispravni. Taj prelaz je nastavljen potpuno kicoški – logično, lepo i lako, kao da su osamdesete ponovo tu, uz par tehničko-tehnoloških poboljšanja, uz upeglan zvuk i fotografiju. Magija romantičnih osamdesetih, crveno svetlo gradskih barova, okretanje ploče, flambojantni ritmovi i slike reke, šarene haljine i šeširi inficiraju generaciju u dvadesetim radošću i romantiziranom predstavom o revoluciji kao mladalačkom buntu, svežoj krvi i francuskom ukusu boemštine. Ljudi koji su šezdesetosmu percipirali putem Bertolučijevih „Sanjara" i ne mogu shvatiti da je ona bila nešto osim intelektualno potaknutog seksualnog naboja, zajedničkih čitanja literature i rasprava o filmovima novog talasa, sve u svemu – jedne poželjne scenografije za život i ljubav. Stoga, ova kritika nije upućena njima. Ova kritika je upućena autoru koji, iako ne pripada ovoj generaciji, bira da u igranom delu starijim generacijama pozajmi ovaj pogled dvadesetogodišnjaka, da ga proda, i to prodajući ga nekome ko čak i ne želi da ga kupi.

Moje je pitanje: ako je upravo prodaja revolucije problem na koji film ukazuje, da li je ga je bilo nemoguće dokumentovati pa je upravo taj deo morao biti odigran i iskarikiran. U „Licu Revolucije", revolucija se prodaje na silu, da bi se potom dokazivala teza o našem najvećem neprijatelju – neoliberalnom kapitalizmu koji teži da putem marketinga uništi otpor, kao i sve mukom stečene tekovine revolucije. Ovaj film me nije ubedio u to. On se samo poigrao na temu kritike kapitalizma, dok su banke i velike korporacije ovde ostale nedodirljivi novi stanari zgrade Centralnog komiteta „koji nije bio srušen već samo urušen", kojima nemoralni bivši revolucionari pokušavaju da prodaju svoje stare ideale u formi plota za reklamu. Zbog toga, ovaj film postaje autogol revoluciji od strane generacije koja je danas na svim vodećim pozicijama, generacije koja odlučuje i koja se pita, koja radi ili poseduje kapital i koja se svesno i svojevoljno odriče svih svojih ranijih verovanja. Na taj način, igrani deo postaje film u Filmu o Branku Iliću. Dok publika deset minuta aplaudira Branku i nad njim pušta suzu kao za istinskim i beskompromisnim revolucionarom prodane revolucije, zamagljena je slika o kapitalizaciji revolucionarnog potencijala, koja se danas dešava upravo i kroz sam film „Lice Revolucije". I za koju nisu isključivi krivci revolucionari „koji su se prodali". Film jednostavno ne nudi fer izbor izmedju prodanih i onih koji to nisu. Mi se smejemo i plačemo i za jednima i za drugima.

Takodje, svi smo se kao jedan u bioskopu smejali šaci neoskojevaca koji idu da protestuju na trg Marksa i Engelsa. Na trg Marksa i Engelsa, na trg koji ne postoji. Smejući se simpatičnim, ali (u tri reči) obesmišljenim današnjim skojevcima, i ja sam uspela da se svrstam u red onih koji uzdahnu na pomen revolucije, dok zaboravljaju da su rodjeni i odrasli u jednoj zemlji koja je izgradjena na (jednoj od ) uspešnoj revoluciji, u red onih koji odbijaju da se bave time kako je i zašto zaboravljena najveća revolucija „naših naroda i narodnosti", zaboravljaju gde su bili dok je ta revolucija sahranjivana u masovnim grobnicama i naravno da uz sve to nije niti može biti jasno gde je mogla biti i gde je sada tačka mogućeg preokreta.

Dok lupamo glavu „kako danas snimiti film o revoluciji" ili „kako danas motivisati mlade da se bave pitanjima revolucije", šta ćemo sa onima koji biraju da eksploatišu lica, boje i simbole revolucije da bi zatim rekli kako je bottom-line svake revolucije reklama. Možda je to tačno. Ali teza da je reklama krajnje ishodište svake revolucije, nije nužnost ili neka velika istina koju nam ovaj film otkriva, već isključivo stav ovog konkretnog filma, u kome se na snimanju reklame nalaze zajedno Robespjer, mornari Aurore ili Potemkina, boljševici, francuski šezdesetosmaši i nekoliko Kineza. „Ne previše Kineza, par." Istina je da se sve revolucije mogu posmatrati kao jednake po tome što su revolucije. To je tačna, ali i potpuno besmislena tvrdnja. Revolucija se pretvara u poraz ili u reklamu ne po prirodnim zakonima stanja ili zbivanja, već prema nečijoj svesnoj odluci da je na taj način tumači ili upotrebi. To je mesto gde počinje moja kritika eksploatacijskog karaktera ovog filma.

Autor filma „Lica revolucije" i njegov filmski beneficijar je Vladimir Milovanović, veliki pobednik Žilnikove radionice o filmu. On je pokušao – i uspeo – da probije zadate okvire radioničkog filma i dobije dugometražni film festivalskog potencijala, ovacije i nagradu. Rekla bih čak da je u odnosu na ostale filmove sa radionice Kicošev film za klasu ispred. „Lice revolucije" je ozbiljan film. Svojom pretenzijom da se bavi pitanjima većim od samog lika i dela Branka Ilića, ovaj film propušta priliku da bude mali i glup, nostalgični, iskren i patetičan film. Iako i sam ulazi u rizik eksploatacije lica revolucije, ovaj veliki film hrabro pokušava da osvetli što više činjenica vezanih za nešto što je autor detektovao kao „poraz revolucije". Međutim, bez obzira što autor sebe vidi kao jednog od učesnika i jednog od jednako odgovornih za taj poraz, ovaj film nikako ne može da iskorači iz mamurnog pogleda iz perspektive „jutra posle revolucije". On se vrti u krug od traženja pogodnih referenci za revoluciju o kojoj govori u nekim ranijim revolucijama (putem muzike, ikonografije, filmskih motiva), preko veoma uspešnih pokušaja da uhvati duh vremena (što je apsolutno najveći kvalitet Vladimira Milovanovića kao filmskog autora) do ukazivanja na probleme i nekakvog duhovitog i (auto)kritičnog odmaka od današnjeg društvenog sistema i svih koji u njemu profitiraju. Iako pažljivo gledajući, propustila sam da vidim jasan politički stav u toj gomili vizura i tema koje je dotakao film, a koje su, istina, sve na neki način povezane sa revolucijom. Nedostaje nivo politike autora, na kome bi se zaista povezali protesti imenovani kao „revolucije" i o kojima autor bira da govori. Naravno, pritom mislim na govor izvan očiglednog – da su to protesti i da su bili neuspešni. Šta je ishodišna tačka ovog filma i njegova vrednost, kome se on obraća i šta može da pruži? Po čemu se film „Lice revolucije" razlikuje od reklame koja se u njemu odigrava, od jedne vrste aproprijacije revolucijskog ostatka za svoje potrebe, potrebe preživljavanja u društvu koje je prethodno prikazano kao groblje ili djubrište svih ideologija.

Smatram da je „Lice revolucije", osim što je ozbiljan film, i ozbiljno loš film. Naime, na osnovu izabranih propalih pokušaja protesta revolucionarnog tipa, posmatranih u filmu (šezdesetosma, studentski protest devedesetih, peti oktobar, gej parada i antifašistički protesti manjih grupa), može se steći utisak da je svaka (propala) revolucija patetična pobuna (uglavnom) mladih i da ima jak potencijal ikonografskog karaktera, koji je čini poželjnim mestom identifikacije mladih i time pogodnom za eksploataciju. To ovaj film čini temeljno i suštinski kontrarevolucionarnim, što u mom sistemu vrednosti jeste i ozbiljno i loše.

Kada se radi o dilemi „da li kapitalizovati propalu revoluciju", Godar bi rekao da nije presudno pitanje etike, kao što se to na prvi pogled čini, niti to što je autor-filmski beneficijar, dobitnik ovog filmom stvorenog viška vrednosti, jer je sve to deo filmskog, ali i svakog drugog umetničkog procesa. Glavno bi pitanje bilo više „pedagoškog karaktera" – da li taj višak vrednosti stvoren filmom „Lice revolucije", ukoliko ga ima, poseduje revolucionarni ili bilo kakav drugi potencijal, upotrebljiv van okvira filmske industrije. Mogla bih da ovo pitanje ostavim otvorenim, ali ne mogu a da ne ponudim svoje vidjenje tih mogućnosti, i time bar delimično opravdam svoju tvrdnju o „Licu Revolucije" kao ozbiljno lošem filmu. Sa jedne strane potencijal „Lica revolucije" je doprinos procesu izlečenja i rekuperacije Branka Ilića (bilo realno, bilo simbolički), a sa druge to je jedna vrsta kontrarevolucionarnog cookbook-a, koji unapred obesmišljava svaku revoluciju i time umesto narodu, vrednost filma vraća u kase nevladinih organizacija koje se bave kontrarevolucionarnim, alternativnim iliti „mirnim" razrešenjima konflikata. Kada sam kao gledateljka shvatila da film nije toliko potreban Branku ili onima koje on simbolizuje, koliko je sam Branko bio potreban filmu, a da meni, kao predstavnici naroda, nije potreban još jedan razlog više da ne ustanem, da ne izađem na ulicu – već upravo suprotno, počela sam na „Lice revolucije" da gledam kao na jedan ozbiljno loš film.

Pročitano 5145 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

Imperijalizam

Haos u Makedoniji: ima li nade za rešenje?

Vladimir Unkovski-Korica analizira skorašnja događanja u Makedoniji – napad u parlamentu, njegovu pozadinu i put izl...

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Toni Klif ili Kako je marksizam spašen od Hladnog rata

Pored istorijskog značaja Oktobarske revolucije čiju stogodišnjicu obeležavamo ove godine, na današnji dan se navrš...

Istorija

Put ka revolucionarnoj 1917. godini

U drugom delu feljtona o stogodišnjici Oktobra Šon Ledvit piše o tome na koji su način revolucionarni događaji iz 1905. ...

Istorija

1905: Uvod u Revoluciju

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode teksto...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.