Distrikt 9 je zaradio 37 miliona dolara na blagajnama tokom prvog vikenda prikazivanja. Još više iznenađuje podatak da je taj novac zaradio u Holivudu. Da li je moguće da Amerikanci prepoznaju svoj svet i svoju vladu u ovoj SF drami?

Gigantska industrijska letelica lebdi nad Johanesburgom. Izmešan kompleks vlade, korporacija i vojske, MNU, vodi svet i odlučuje da se probije unutar broda, gde nalazi preko milion izgladnelih vanzemaljaca koje niko ne predvodi. Spušta ih u grad da žive u prljavoj, militarizovanoj sirotinjskoj četvrti.

Dvadeset godina kasnije MNU počinje iseljavanje i premeštanje vanzemaljaca u koncentracione kampove, stotinama milja udaljenih od grada. Pred budnim okom dokumentarnih kamera, zvaničnik zadužen za premeštanje, Vilkus van de Merv, biva slučajno kontaminiran vanzemaljskim napitkom. Tek kada počne i fizički da se pretvara u vanzemaljca i postane meta MNU mašine, on shvata svoju humanost i počinje da brani vanzemaljce od progona.

Ovaj film je komentar i prošlosti i budućnosti. Veza sa nedavnom prošlošću aparthejda u Južnoj Africi je očigledna i gledalac može da ovaj užasni scenario zamisli i u budućnosti. Međutim, teško je ne videti ovaj film kao parabolu savremenog kapitalizma – koristeći segregaciju i diskriminaciju nad vanzemaljcima on otkriva horore celog sistema u kome oni postoje.

Njihova situacija se teško može nazvati opstankom – primorani su da jedu mačju hranu, da se tuku oko ostataka i svakodnevno tumaraju kroz đubre. Drugi vanzemaljci su postali deo mafije nigerijske podklase, koja kontroliše šverc oružja i prostitutske krugove u zabiti kakva je Distrikt 9.

Iskustva i tretiranje vanzemaljaca ne razlikuju se od iskustava mnogih marginalizovanih ljudi u savremenom svetu. „Alijenacija“ je prikladan izraz i za potlačene i za tlačitelje, za žrtve rasizma i rasne fanatike, tamo gde su najmarginalizovaniji ugnjetavani i od onih nešto manje marginalizovanih.

Film je sniman u sirotinjskoj četvrti Čiavelo u Sovetou, gde nema struje ni tekuće vode. Ljudi tamo zapravo žive u istim bednim uslovima koje su vanzemaljci podnosili u filmu. Kako je Nil Blomkamp, reditelj Distrikta 9, prokomentarisao o Čiavelu: „Ljudi su topli, ali sredina toliko nagriza da je neverovatno gnusno biti tamo.“

Silvija Koza, stanovnica Čiavela, se slaže: „Ovo mesto je opasno. Ovde ima svih vrsta kriminala: krađa, silovanja, ubistava i svega ostalog. Filmadžije su sa sobom povele mnogo obezbeđenja.“ Iako su neke stanovnice i stanovnici dobili uloge statista, uslovi života se nisu mnogo promenili.

U kontrastu sa siromaštvom ovog sirotinjskog kraja stoje sjajni specijalni efekti virtuelnog kompjutera koji šalje polomljeni deo mašine skriven ispod kolibe drugog glavnog junaka, vanzemaljca Kristofera Džonsona, nazad na matični brod. Ova tehnološka sofistikacija predstavlja otpor koji se nalazi ispod bede koju vanzemaljci podnose. Kada Kristofer otkrije da MNU sprovodi eksperimente na vanzemaljcima, na njegovim „ljudima“ kako ih on opisuje, on shvata da je jedino rešenje da pronađu put natrag odakle su došli.

Ovo je ujedno i mana ovog filma – pretpostavka da je rešenje za pitanje rasizma da se vanzemaljci vrate kući. Moguće je, doduše, da ovo samo opisuje stvarnost koju mnogi ljudi osećaju, uzimajući u obzir njihovo iskustvo s rasizmom. Priča se završava tako što se vanzemaljska populacija, koja se i više nego udvostručila, raseljava u novi izolovani kamp, Distrikt 10.

Druga mana filma je sporan rasistički portret Nigerijaca. „Distrikt 9 mrzi Nigerijce“, glasi naziv Fejsbuk grupe koja je osnovana kako bi se zatražilo izvinjenje autora filma. Bez sumnje je neprijatno gledati nigerijskog gospodara ovog slama kako se bori za Vikusovu vanzemaljsku ruku u nameri da je pojede, verujući da će mu to dati moć da kontoliše vanzemaljsko naoružanje.

Međutim, gotovo svi likovi u filmu su, kao produkti sopstvenog okruženja, u ovom ili onom trenutku predstavljeni kao iskvareni, neznalice ili moralno bankrotirani.

Distrikt 9 je siroviji, intenzivniji i polemičniji od bilo kog drugog „jedan na jedan“ holivudskog filma. Svaki kadar odiše organskim užasom, na veličanstven način oživljujući naučnofantastičnu tradiciju opisivanja savremene stvarnosti kroz maštanje o budućnosti.