Sindikalizam je jedan od najstarijih i najdugovečnijih oblika radničkog organizovanja. On nastaje iz potrebe zaposlenih za grupnom solidarnosti, kako bi se izborili sa dvojnim pritiskom kompetitivnog “tržišta rada”, sa jedne strane, i moći gazda na radnim mestima, sa druge.

Dok su nekada sindikate činili mahom takozvani fizički radnici, u proteklih pola veka u razvijenom svetu zabeležen je ogroman skok u broju stručnih radnica i radnika koji se sindikalno organizuju.

Sindikati su nužno kontradiktorna tela. Oni predstavljaju radničke interese, nasuprot interesima gazda – ali unutar kapitalističkog sistema. Sindikati pritiskaju zarad boljih plata i radnih uslova, ali to čine putem pregovora sa poslodavcima, čiji nadređeni položaj ne osporavaju.

Sindikati su udarne organizacije radničke klase u borbi za bolje uslove, ali su takođe i bojišta na unutrašnjem planu. Revolucionarni socijalisti se trude da odigraju ključnu ulogu u sindikalnim aktivnostima. U postojećim uslovima možemo razlikovati dva oblika revolucionarnog aktivizma u sindikatima.

Prvo je izborno polje. Revolucionari traže izborne saveze sa drugim sindikalnim aktivistima, kako bi podržali kandidate leve i demokratske orijentacije za vođstvo u sindikatima. Takvi “široki savezi” ipak moraju da budu nezavisni od buržoaskih partija, kako bi sprečili korupciju i potčinjenost radničke borbe parlamentarnim manevrima.

No, široki savezi unutar sindikata ipak se mogu uspostaviti oko političkih pitanja, poput protivljenja restriktivnom budžetu ili izgradnje aktivnih kampanja protiv fašizma, uništavanja životne sredine, rasizma i homofobije, pa i imperijalizma na Balkanu.

Nivo zvanične podrške za levi program u sindikalnom vođstvu, doduše, bitan je prvenstveno kao merilo ili barometar, kao alatka, za procenu borbenog raspoloženja članstva.

No, oslanjanje na zvaničnu sindikalnu mašineriju u sindikalnoj borbi nije zdravo. Koliko god sindikalne vođe ili politika bili levo orijentisani, iznova se javlja potreba da se sindikalni aktivisti organizuju nezavisno od zvaničnog sindikalnog vođstva unutar jednog ili više sindikata.

Razlog za to su sindikalni zvaničnici koji, koliko god bili neophodni, takođe predstavljaju i problem. Oni su potrebni kako bi održali kontinuitet organizacije koja prolazi kroz različite faze i periode. Ovaj posao zahteva “kancelarijske” sposobnosti, rutinu i stalnu posvećenost.

Ali, on takođe stvara i određeni stepen konzervatizma i otuđenosti od radništva. Zvaničnici više ne rade na svojim starim radnim mestima i često uživaju u uslovima rada i plati koji nadmašuju one koje njihovo članstvo ima – postaju birokrate.

Većina “običnih” članova ima mnogo slabiju vezu sa sindikatom. Svakodnevni stres radničkog života – put do posla, frustracije na njemu, prikupljanje jedva dovoljne količine novca za život i potpuna iscrpljenost – upija veliki deo životne energije.

Ipak, s vremena na vreme, ceo sindikat se pretvara u borbenu organizaciju, punu energije i života. To se događa onda kada se veliki deo članstva odluči da uđe u kolektivnu akciju da bi odbranio svoja prava. Štrajkovi zahtevaju nivo posvećenosti koji transformiše značenje članstva u sindikatu.

Naizgled apatični ljudi se menjaju, u smislu da su sve spremniji da doprinesu borbi, ali i u pogledu podrške i solidarnosti koju zahtevaju od svog sindikata. U direktnoj borbi konzervatizam sindikalnih zvaničnika može da postane prepreka na putu do pobede. Uspeh zahteva odlučnost, inicijativu i preuzimanje rizika.

Neophodnu posvećenost i kreativnost naći ćemo samo kod onih “običnih” članova, do juče smatranih apatičnima. Oblik organizacije koji je u tim situacijama potreban u mnogome se razlikuje od onog koji je potreban u “normalnim” vremenima.

Organizacija sindikalnog članstva odozdo nije zamena za članstvo u sindikatu, već preduslov za uspešnu borbu. Ovako je Radnički komitet Klajda, u Britaniji, iskazao svoj stav tokom Prvog svetskog rata:

“Podržavaćemo sindikalne zvaničnike sve dokle oni na pravi način predstavljaju radnike, ali ćemo smesta preći u akciju onda kada ih izdaju.”

Takozvana nezavisna akcija je nužni sastojak radničke borbe. Iznova se dokazivalo da je upravo ona bedem odbrane radnih uslova i sindikalne organizacije. Sposobnost za organizovanje nezavisno od zvaničnika često je od prelomnog značaja, čak i tokom “zvaničnih” štrajkova.

Organizacija članstva zavisi od mreže sindikalnih aktivista i aktivistkinja sa stvarnim uporištima na svojim radnim mestima, sposobnih da postave pitanje praktične nezavisne akcije među svojim članovima. Ovo se razlikuje od ranije pomenutih širokih (izbornih) saveza po tome što se zalaže za na nezavisnu kolektivnu akciju, a ne samo na sindikalne izbore i stvaranje političke linije na kongresima.

Stalna formula ne postoji. Komiteti sindikalnih poverenika ili štrajkački komiteti mogu činiti kičmu akcije u jednom periodu, dok u drugom baš oni mogu postati izvor konzervatizma. Kao i u svakoj radničkoj borbi, ni ovde ne postoji gvozdena zavesa koja razdvaja politička od ekonomskih pitanja.

Uspostavljanje nezavisnih organizacija članstva može rezultirati iz industrijske militantnosti, ali i iz političke radikalizacije. Na kraju krajeva, stepen u kom se ova dva faktora prepliću oblikovaće dalekosežnost nezavisne organizacije sindikalnog članstva.

Oblik koji u jeku borbe najčešće spaja ova dva faktora je štrajkački zbor. No, da bismo dostigli taj nivo borbenosti, moramo raditi na stvaranju što širih mreža sindikalnih aktivista sa revolucionarnom politikom.