Revolucionari su se vratili na Tahrir. Trg je ponovo pun mladih ljudi, nestrpljivih da ubice revolucionara iz januara privedu pravdi i da dočekaju slobodu i socijalnu pravdu. Vojni sudovi ukrali su im godine života. Gubili su oči od snajperske paljbe po naređenjima Vrhovnog saveta oružanih snaga i njegovih dželata iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Poslušni mediji, koji su preko noći prešli iz ruku jednog gospodara u ruke drugog, blate ih svakodnevno.

Društvene tenzije rastu, a država odgovor nalazi u mobilisanju plaćenih batinaša i u vojnim suđenjima demonstrantima i štrajkačima. Država je, žalbom na odluku suda, slomila veru naroda koji se nadao da će se privatizovana preduzeća vratiti u javni sektor. Isto tako, država se žalila i na odluku da se ostaci stare vladajuće partije isključe iz izbornog procesa, time potvrđujući svoju vernost Mubarakovom režimu. Snovi ovih mladih ljudi praktično su isparili, oduzeti torturom u policijskim stanicama i zatvorima. Spisak mučenika nastavlja da raste: dvoje u Aleksandriji, jedan u Kairu i jedan u Suecu. Njihova bitka ne vodi se oko toga da li ćemo prvo imati izbore ili ustav. Ona se ne vodi oko drugog člana ustava, niti oko mesta u parlamentu. Bataljoni revolucionarne centrale na Tahriru, u Aleksandriji, u Suecu i u još osam drugih guvernata u Egiptu nisu sekcije elite koje su zaratile oko jednog dokumenta koji će im omogućiti da preraspodele svoj deo vlasti ili bogatstva. Za varnicu koja je zapalila ovaj pokret zaslužni su siromašan narod i revolucionari Egipta, ozbiljni u svojoj odlučnosti da sruše sistem i uporni u svom pravu na slobodu i život dostojan čoveka.

Iz svih navedenih razloga, revolucionari Egipta zaslužuju mnogo više od rasporeda koji su političke snage ispregovarale iza kulisa ne bi li sastavile vladu.

• Revolucionari Egipta nisu revoluciju poverili Vojnom savetu, niti su pristali na to da je predaju u ruke generala

• Revolucionari Egipta nisu dali mandat Vojnom savetu da vlada Egiptom, već je to uradio Mubarak

• Revolucionari Egipta nisu pristali na produženje Mubarakovih vanrednih zakona iz 2009.

Iako su sami birali autore i rukovodili čitavim procesom, generali nisu ispoštovali referendum o amandmanima na ustav, skiciran bez učešća egipatskih radnika. Moglo bi se praktično reći da nad nama danas vlada ustav iz 1971, budući da je ovlašćenja predsednika republike preuzeo Vojni savet, bez da je iko morao da sazove bilo kakav referendum.

Ovo je slomljen sistem koji vlada proklamovanjem slomljenog ustava, obrazlaganog besmislenim dokumentima iza zatvorenih vrata, od strane ličnosti koje narod nije izabrano da predstavljaju bilo koga. Ovo je represivni režim koji vlada putem vojnih sudova i bacanjem naroda pod gusenice oklopnih vozila.

Narod je 11. februara 2011. odneo pobedu, primoravši Mubaraka da napusti svoju stolicu za glavnim stolom. Narod to nije uradio da bi ga zamenio novim vojnim Mubaracima, već da bi ga zamenio potpuno novim režimom.

Naša revolucija nije završena! Još od prvog časa, hunta nije umanjila svoje napore da narod natera na poslušnost. Kako bi odbranila svoje interese, pokušala je da stvari vrati u stanje na kom su bile pre 25. januara. Isprva je ovaj lažljivi jezik bio prijateljski prema revolucionarima, kao uvod u sve brutalniju policijsku represiju, ali je za to vreme rasla svest javnosti o savezu vojske i civilnih vlasti sa kapitalističkom klasom, ujedinjenih u pokušaju da preotmu revoluciju i njene snove.

Mislili smo da je masakr iz Maspera [napad na kopte, devetog oktobra] bio vrhunac koji je ovaj brutalni savez bio u stanju da dosegne, ali nam nasilje upregnuto protiv revolucionara u periodu od „Petka predaje vlasti", 18. novembra, pa sve do trenutka u kom je ovo saopštenje napisano, dokazuje da ova brutalna i represivna moć nema granice. Vucarali su ljude po ulici, ubijali ih, odvlačili njihova tela i gomilali ih jedne preko drugih.

Mi, Revolucionarni socijalisti, sa sedištem na Trgu Tahrir još od prvog dana, sada pozivamo hrabre mase revolucionara na ulicama i trgovima Egipta da primene lekcije iz Revolucije 25. januara i ujedine sve snage naših „Oslobođenih trgova" u jedinstveni front. Samo on može imati pravo da govori u ime revolucije.

Sudićemo vam, ubice revolucionara, čekali mi na to duže ili kraće, jer su naša pobeda i pobeda revolucije, neizbežne.

Slava mučenicima

Pobeda za revoluciju

Vlast i bogatstvo narodu

20. novembar 2011.