Aktivizam u studentskom pokretu je sam po sebi veoma zahtevan. Međutim, na kašnjenje Solidarnosti uticala su još dva faktora. Jedan je hajka koju su uprava univerziteta i država započeli protiv Marks21.

Ona je rezultirala fašističkim napadima na studente, o kojima možete da čitate više u ovom broju Solidarnosti i o kojima smo već izveštavali na našem sajtu.

Marks21 je uradio sve kako bi spremio teren za širu kampanju koja bi branila pravo na protest svih potlačenih grupa i kritičkih glasova u društvu. Po uzoru na kampanju za slobodu šestoro anarhista u kojoj smo aktivno učestvovali pre dve godine, dok su oni mesecima sedeli u zatvoru zbog optužbe koju je sud na kraju odbacio, želimo da dignemo javnost protiv svakog napada države ili desnice na demokratsko pravo na protest. To nam je utrošilo mnogo vremena i energije.

Drugi faktor koji je usporio izlazak naših novina je kombinovani efekat aktivizma i ekonomske krize. Uprošćeno, teško je biti aktivista po profesiji, a nalaziti vremena za posao, školu ili ličan život.

Na određenom stupnju, stanje u Marks21 je odraz širih faktora u društvu. Možda dva najvažnija su kapitalistička kriza (ekonomska, politička i ideološka) i kriza antikapitalističke levice.

Kapitalistička kriza stvara uslove za izazov tom sistemu, ali isto tako stvara i prepreke takvom izazovu. Ekonomski, ona pojačava narodni bes, ali i strah i beznađe. Politički, ona kompromituje vladajuću garnituru, ali diskredituje i čitav demokratski sistem, što jača tendencije ka diktaturi. Ideološki, ona otvara vrata za preispitivanje dominantnih ideologija, ali pritom ne postoji nikakva automatska ganancija da će levica preuzeti ulogu glavnog tužioca. To joj često ne polazi za rukom.

Ovakvo stanje je na prvi pogled čudno. Širom sveta narodni pokreti ustaju protiv toga što vladajuće klase gaze ljudsko dostojanstvo. Velike demonstracije, masovni štrajkovi i novi vidovi neposredne demokratije svuda su na vidiku.

Međutim, činjenica je da je levica širom sveta u krizi. „Stara" levica često ima veliki uticaj u radništvu: u vidu sindikata ili socijaldemokratskih ili drugih levih partija. No, taj uticaj je često kočnica za narodni pokret, usled okoštalosti, uskosti ili pak odanosti tržišnom sistemu. Dovoljno je videti kako se ponašaju socijaldemokrate na vlasti (do nedavno u Grčkoj) ili opoziciji (u Engleskoj) da bi se videlo da oni ne nude suštinsku alternativu profitnom sistemu. Na vlasti, oni su verne sluge međunarodnih finansijskih institucija i njihovih sopstvenih vladajućih klasa. Ni redovno izdajništvo sindikalnih centrala u Srbiji nije loš primer sličnog procesa. U poslednjem naletu izdajništva vođstvo Saveza samostalnih sindikata Srbije ulazi u pregovore sa partijama vladajuće klase oko toga čiju će antiradničku politiku okititi radničkim interesima.

S druge strane, „nova" levica, koja se rađa na trgovima ili u procesu borbe radnog naroda protiv pokušaja svetskih elita da ga žrtvuje na oltaru banaka ili eksploatiše putem dužničkog ropstva, najčešće nije razradila svoj program niti je jasno organizovana. Ako ne uspe da u borbu uvuče i transformiše „staru levicu" ona ona neće moći tako lako da pruži odgovor izazovu represije koji je čeka u 2012.

Iako na mnogo skromnijem nivou, svi ti problemi su na srpskoj sceni bili vidljivi tokom 2011. Radnički pokret je par puta pokazao snagu, ali je ostao na milost i nemilost vladajućim strukturama, usled kompromizerstva sindikalnih centrala. Omladinski pokreti su tokom godine progresivno postavljali šira društvena pitanja, ali bez proboja na svom frontu nisu uspeli da inspirišu borbu radnog naroda.

Oba pokreta susrela su se sa državnom represijom ili fašističkim napadima. Vlada uporno pokušava da putem promene zakona sroza pravo na štrajk i istovremeno konstantno napada omladinu kada god ustane protiv vladine trule politike.

Marks21 ima za cilj da učestvuje u stvaranju nove organizacije levice koja neminovno mora da spoji kreativnost i širinu „nove" levice sa društvenom težinom i organizacijom „stare", da u ime narodne demokratije spoji ulice i trgove sa radnim mestima i fakultetima u jedinstven pokret protiv kapitalističke države.

Mi smo još uvek na počecima, ali stalno radimo na učvršćavanju politike koja može da spoji staro i novo. Za razliku od mnogih drugih, mi opstajemo i rastemo, prepoznati smo kao čestiti borci u pokretima u kojima smo aktivni i uspešno se odupiremo sve otvorenijoj represiji od strane države i uprave univerziteta. O tome možete čitati u našem listu.

Međutim, kako bismo se i sami digli na nivo najborbenijih slojeva, moraćemo više napora da uložimo u organizovanu komunikaciju sa narodnim pokretima u našoj zemlji i širom sveta. Zato je nedopustivo da nam novine ovoliko dugo ne izlaze.

Reorganizacija grupe oko novina i interneta već je otpočela tokom prošle godine, kao je što primetno iz članaka Andreje Živkovića u martovskom i oktobarskom broju. U ovom broju izlažemo ulogu novina kao kolektivnog planera budućih aktivnosti i kolektivnog organizatora komunikacije sa pokretom. To radimo u uverenju da ćemo se na taj način izložiti još većoj odgovornosti pred pokretom i nama samima. Pozivamo naše čitaoce da nas pozovu na odgovornost i da nam se pridruže u planiranju, izradi i distribuciji novina.

Dalje, u narednom periodu radićemo na daljim pripremama za narodnu kampanju „Pravo na protest": u njoj je mesto svakome ko se zgražava nad društvom u kom elita koristi sve poluge vlasti za svoj profit i u kom fašističke bande jačaju iz dana u dan. Takođe, putem interneta, novina i čitalačkih sekcija, razotkrivaćemo svaku nepravdu u društvu i svaki napad na demokratiju, u cilju jačanja herojskog otpora radnog naroda divljaštvu kapitalističke svakodnevice – do konačne pobede i slamanja kapitalizma.

U toj borbi nećemo biti usamljeni. Studentski pokret u Čileu je izveo stotine hiljada ljudi na ulice i ujedinio razne slojeve protiv vlasti. Uskoro je izbio i generalni štrajk. Iz tog pokreta otpora javlja se nova revolucionarna organizacija levice. Sličan proces, doduše na skromnijem nivou, vidljiv je u susednoj Hrvatskoj. Levica dobija slične prilike gde god se rađa masovna borba sa masovnim direktnodemokratskim telima koja upravljaju pokretom. Izazov za nas je ne samo da slavimo ta iskustva, već da ih primenimo kod nas.

Balkan je svakako mesto gde je kriza dostigla svoj najžešći nivo kontradikcija. U Grčkoj se odlučuju sudbina kako dužničke krize evrozone, tako i narodnog pokreta protiv pokušaja elita da svale teret krize na pleća naroda. Radnička klasa u Grčkoj igra odlučujuću ulogu u tom procesu. Ukoliko taj pokret uspe i odbije da plati dug evropskim kreditorima, lančana reakcija neće biti ništa manja nego što je bila kada je pre godinu dana revolucija izbila u Tunisu.

Tu se otvaraju vrata socijalističkoj federaciji na Balkanu. Mogućnost novih tela narodne demokratije i revolucionarne levice da u tom trenutku upravljaju društvom biće realizovana samo ukoliko sada gradimo demokratski pokret naroda i revolucionarnu organizaciju koja će moći da se snađe u novoj situaciji. Revolucija, ne samo na našem poluostrvu, već širom sveta, biće ove godine ponovo na vidiku. Da li će prevazići otpor elita, zavisiće od poteza svih nas koji budemo spremni da se borimo.