Nedavno oformljena partija Podemos, uperena protiv štednje i elita, uz neverovatno mali budžet uspela je da osvoji preko milion glasova na izborima za Evropski parlament. Prenosimo tekst Luka Stobarta iz Gardijana.
Uznemirujući napredak krajnje desnice u Britaniji, Francuskoj i Danskoj ostvaren protekle nedelje na evropskim izborima povezuje se sa reakcijom protiv etablirane politike. Konkretno, ova reakcija usmerena je protiv dva mesta političkog podudaranja glavnih tokova levice i desnice. Prvo, oko neoliberalne ekonomske i socijalne politike, koja je dovela do porasta nejednakosti, nesigurnosti i siromaštva, naročito pod režimom štednje; i drugo, oko nepoželjnosti imigracije. Ovo prvo mnoge je u velikoj meri udaljilo od politike; dok je drugo pomoglo da se najmanje liberalni među njima predaju u ruke onih koji se lažno predstavljaju kao anti-establišment.
Srećom, najnoviji izbori potvrđuju da otuđenje od tradicionalnog političkog poretka ne ide samo udesno. U Grčkoj je stranka radikalne levice Siriza bila ta koja je osvojila najveći broj glasova, 27 odsto, ostavljajući nekada dominantni Pasok sa osam odsto. U Portugalu i Holandiji opozicione socijalističke partije pretekle su levi centar.
Rezultati u Španiji posebno su vredni pažnje. Dve partije koje su još od kraja Frankove diktature dominirale političkom scenom – vladajuća konzervativna Narodna partija (PP) i Španska socijalistička radnička partija (PSOE) – doživele su pad sa 81% podrške u 2009. godini, na 50%. Mnogi glasovi PSOE-a otišli su Komunističkoj ujedinjenoj levici (IU) – čiji je udeo porastao na 10% – i manjim partijama, kao što je pro-separatistička Katalonska republikanska levica (ERC), koja je u Kataloniji izbila na prvo mesto.
Pravo iznenađenje, međutim, bilo je 1.2 milliona glasova (8%) koji su otišli inspirativnoj novoj organizaciji, zasnovanoj na suprotstavljanju štednji i „političkoj kasti”: Podemos (Možemo). Ona postoji tek četiri meseca, njen budžet za kampanju samo je delić onoga čime raspolažu druge partije, pritom nije dobila gotovo nikakvu medijsku podršku (što se od tada drastično promenilo). Podemos je sada treća stranka u nekoliko regiona, uključujući Madrid i Asturiju.
Podemos je, zajedno sa pripadnicima revolucionarne organizacije Izquierda Anticapitalista (Antikapitalistička levica) i drugim aktivistima/kinjama, pokrenuo Pablo Iglesijas, koji je masovnu popularnost stekao priređivanjem alternativnih TV debata i raskrinkavanjem establišment političara i novinara u mejnstrim emisijama. Cilj ovog smelog radikalnog projekta je pretvaranje „društvene većine u političku većinu”. Pa ipak, glavna karakteristika ove organizacije su njeni koreni u pokretu 15-M (Indignadosi), koji je 2011. godine okupirao gradske trgove, u čemu je učestvovala većina njegovih aktivista.
Pokret 15-M borio se na majskim izborima te godine protiv nedostatka „prave demokratije”, pod sloganom „oni [političari] nas ne predstavljaju”. Nasuprot metodama „reprezentativne politike”, protesti su bili organizovani putem masovne participativne demokratije, kao što su činili i potonji društveni pokreti. Ovaj duh je podstakao aktivnost 400 Podemos „krugova” (lokalnih grupa) širom Španije, ali i među mladim emigrantima u nekoliko evropskih gradova. Oko 33,000 ljudi učestvovalo je u otvorenim „primarijama” da bi odabralo kandidate, koje su činili „obični ne-političari”.
Takav pristup političari su u početku dočekali sa podsmehom. Gradonačelnica Madrida, Ana Botelja, pokušala je da u predizbornoj kampanji konzervativne glasače mobiliše tvrdnjom da će „mnogi od onih koji se bave antipolitikom učestvovati na izborima”, predlažući im da ignorišu priču da „politika nije od koristi” i da „institucije nisu važne”. Fajnenšel tajms opisao je lidera PSOE, koji je svoju ostavku najavio u ponedeljak, kao „žrtvu šire reakcije protiv mejnstrim partija”. IU je „konsultovala” izbornu komisiju o zakonitosti Iglesijasovih nastupa na televiziji tokom kampanje.
Odnos između Podemosa i IU sada je glavno strateško pitanje. Raniji pregovori sa ciljem stvaranja izbornog saveza obustavljeni su, jer su komunisti odbili da kandidate biraju sistemom primarija. Još jedan problem je to što, uprkos tome što IU i Podemos dele slične programe (uključujući ukidanje većine duga, zaustavljanje iseljavanja, nacionalizaciju subvencionisanih banaka i stopiranje privatizacija), IU je često zajedno sa socijalistima ulazila u regionalne vlade i odatle primenjivala mere štednje, na razočaranje svojih pristalica.
Da bi Podemos nastavio da bude inspiracija, zadržavanje sistema primarija i neučestvovanje u bilo kakvoj social-liberalnoj vladi zasigurno moraju ostati njihovi principi. Ipak, ova partija već je pokazala da levica može biti ta koja će staviti monopol na otpor političkom poretku, a ne samo desnica. U većini zemalja postoji progresivna „anti-političnost”, više u formi raspoloženja nego društvenog ili političkog pokreta, što pokazuje i međunarodna popularnost denuncijacije političara od strane Rasela Brenda. Sada je pitanje da li taj duh može da se oblikuje u alternativu zovu sirena sa desnice.