U Beogradu je, nakon višenedeljnog najavljivanja i mnogo medijske pompe, trgovnisko preduzeće Jabuka 25. marta konačno otvorilo prvu SOS prodavnicu, u Bulevaru Kralja Aleksandra.

Nakon ovog prvog, planira se otvaranje i još desetak takvih objekata u Beogradu do kraja maja, a u planu je i da ova ideja u skorije vreme zaživi u svakoj opštini su Srbiji.

Za neupućene, SOS prodavnice su maloprodajni objekti u kojima će socijalno najugroženije kategorije stanovništva moći da kupuju proizvode po znatno nižim cenama – cene niže od 15% do čak 70%, u zavisnosti od proizvoda. Tokom prva tri dana u „SOS marketu“ su kupovinu mogli da obavljaju svi građani.

Nakon toga, usluge su ograničene na građane koji poseduju posebne kartice, dobijene na osnovu svog socijalnog statusa – oni koji primaju minimalnu zaradu, penzije niže od 20,000 dinara, nezaposleni, raseljeni sa Kosova i ljudi koju primaju minimalni iznos socijalne pomoći.

Otvaranje SOS prodavnica, kao nešto što zvuči opšte prihvatljivo u doba svetske ekonomske krize u Srbiji gde je svakim danom sve više i više nezaposlenih, cene rastu, a plate se zamrzavaju uz najavljivanje još žešćeg stezanja kaiša, izazvalo je prilično kontroverzne reakcije i otvorilo niz pitanja.

Za početak: da li otvaranje ovakvih prodavnica znači da građani hleb nasušni kupuju po ceni koja neizbežno mora biti takva kakva jeste, ili se cene proizvoda naduvavaju bezobrazno visokim trgovačkim maržama i bahatošću trgovaca?

U pitanju nije humanitarni projekat kao što bi to na prvi pogled moglo da deluje. SOS prodavnice su privatna inicijativa u kojoj je svako našao svoju računicu: trgovačke marže su smanjene, ali trgovci koji učestvuju u ovom projektu smatraju da će profit nadoknaditi velikim prometom.

I dobavljači su tu našli svoju korist: s obzirom na to da ih trgovci uobičajeno isplaćuju na 6 meseci, SOS prodavnice će ih isplaćivati na mesec dana, što im donosi svež novac, najskuplju robu u doba lančane nelikvidosti, za koju su krivi država i preduzeća.

Ne tako davno, čuli smo rezultate jednog istraživanja u kom se tvrdi da je Srbija najskuplja zemlja u regionu, i oko toga se diglo mnogo prašine. Za nerealnu skupoću proizvoda sa svih nadležnih strana mogla su se čuti objašnjenja koja vređaju inteligenciju, pogotovo nakon objavljivanja računice koja objašnjava postojanje onoga za šta nam je pre nepunih mesec dana tvrđeno da je nemoguće da postoji, tj. mogućnosti kupovine jeftinijih proizvoda.

Sada je jasno rečeno da je zec ležao u grmu dobre volje trgovaca i njihove alavosti za profitom, koja je i u ovom slučaju pokretačka sila i glavna motivacija.

Iz te perspektive nije ni najmanje čudno to što se Vlada oštro protivila ovom projektu. Razlog protivljenja je u početku bio uvijan u „nedostatak odgovarajućih odredbi koje će razlučiti socijalno ugrožene od socijalno neugroženih kategorija stanovništva“, ili to da „trgovci nemaju pravo da traže lične isprave od građana“, kao i u tvrdnje da je „to što će trgovci odrediti ko može da kupuje u SOS prodavnicama zapravo diskriminacija potrošača“.

Pravi razlozi protivljenja Vlade ovom projektu i oštrog odbacivanja mogućnosti da se otvore prodavnice sa jeftinijom robom dostupnom svima mogu se naslutiti iz nekoliko izjava.

Ministar trgovine Slobodan Milosavljević izjavio je da je mogućnost da se smanji porez na dodatu vrednost za najpotrebnije proizvode za sada isključena, jer je teško utvrditi na koje proizvode je potrebno sniziti poreze, ali i zato što država, kako navodi Milosavljević, za to nema dovoljno novca.

Ekonomista Stipe Lovreta tvrdi: „Profesionalna trgovina nije socijalna institucija. Mešajući tako nešto ući ćemo u netržišni koncept privređivanja i vratiti se unazad.“

Treća stvar koja je Vladi problematična je to što će u slučaju da se otvore jeftinije prodavnice dostupne svima, ostali trgovinski lanci biti primorani da snize cene, jednom kada vide da su ove jeftinije prodavnice prepune kupaca. Jeftiniji proizvodi za Vladu znače manji priliv novca od PDV-a i trgovaca u budžet, a ne manje gladnih ljudi.

Neoliberalni vuk u socijalno odgovornoj jagnjećoj koži još jednom je pokazao svoje pravo lice.

Činjenica da je Vlada pod pritiskom ogromnog interesovanja građana za SOS prodavnice ipak odlučila da podrži ovaj projekat, osnuje radnu grupu i donese odgovarajuće zakonske odredbe koje će omogućiti funkcionisanje ovih objekata, ne menja činjenicu da su Vladi ipak miliji tržište i trgovci od toga da li će ljudi biti gladni.

Mi smatramo da ne treba da dozvolimo da čekamo da nam „zdrava konkurencija“ na tržištu, koje je ionako u rasulu, donese jeftiniju hranu.

Krajnje je vreme da se hrana dobija po onoj ceni po kojoj se i proizvodi, umesto da plaćamo nerealne cene naduvane pohlepom trgovaca uz podršku „socijalno odgovorne“ vlade.