U istom pismu najavio je i da će sledećeg dana pokušati da se spali ispred zgrade Uprave, te je ono prosleđeno policiji koja je sutradan dežurala ispred zgrade i hitro reagovala, osujetivši njegov pokušaj samoubistva.

Poslednje što je Bratislav Đorđević izjavio, pre nego što će po sebi izručiti benzin iz flaše, bilo je sledeće: „Oni su hteli ovo, a ne ja".

U svom oproštajnom pismu, Đorđević navodi da je po izlasku iz zatvora radio svakakve poslove kako bi sebi omogućio golu egzistenciju, ali da je nakon majčine smrti ostao i bez primanja i bez krova nad glavom. U nastavku se zahvaljuje Centru za socijalni rad za skromnih 4,000 dinara, koliko je od njih dobio za izdavanje dokumenata i objašnjava da su ga na ovaj očajnički potez primorali jad, muka i nemaština:

„Danima i danima jedem samo suv hleb i spavam po podrumima, a u džepu imam još 135 dinara i ne kupam se danima. Zato ću se zapaliti ispred Opštine Zaječar kako bi drugima pomogli na vreme. Ja više ne mogu izdržati zimu i glad".

Nakon intervencije policije, Đorđević je primljen na odeljenje psihijatrije u Zdravstvenom centru u Zaječaru i sada je pod terapijom. Njegova stigmatizacija kao psihičkog bolesnika i smeštanje u ustanovu samo je privremeno guranje stvarnih problema pod tepih – problema koje, prema zvaničnoj statistici, sa Bratislavom deli još oko 700,000 naših sugrađana koji se nalaze ispod granice siromaštva.

Ovaj nemili događaj – nepuna dva meseca nakon tragičnog samoubistva bračnog para Ponjiger, koje je beda naterala da sa trogodišnjim detetom u naručju skoče sa prozora samačkog hotela – opominje nas i postavlja pitanja: koliko je još onih koji neprestano strepe od zime jer nemaju čime da ogreju svoje domove i porodice? Koliko je onih koji nemaju dovoljno ni da prehrane decu ili plate račune? Koliko je naših sugrađana u sličnoj, ili pak goroj situaciji od Bratislava Đorđevića, a o tome ćute ili nema ko da ih čuje?

Slika dramatičnog pokušaja samoubistva Bratislava Đorđevića vraća nas u Tunis, gde je pre samo nešto više od godinu dana jedan ulični prodavac očajničkim činom samospaljivanja ukazao na nemoć pred korupcijom i pokrenuo godinu Arapskog proleća, u kojoj su protestima rušeni diktatorski režimi, ali i izmenjena politička karta Bliskog istoka.

Mohamed Buazizi, dvadesetšestogodišnji ulični trgovac, spalio se nakon što mu je bilo uskraćeno pravo žalbe na zabranu prodaje voća, izrečenu jer nije imao novca za mito policiji, a njegovo tragično samoubistvo bilo je okidač demonstracija protiv visoke nezaposlenosti i siromaštva u zemlji. Narod Tunisa tada je preuzeo stvar u svoje ruke, ustao i zahtevao smenu vlasti, a svojim ustankom inspirisao je i susedne narode na revoluciju, svrgavanje diktatora i pobunu protiv katastrofalnih uslova života.

Domaći mediji Đorđevićev pokušaj samospaljivanja predstavljaju kao herojsku priču o policijskom spašavanju jednog bolesnika i bivšeg osuđenika, sa „opravdanim" epilogom u psihijatrijskoj ustanovi. Ipak, svako od nas se mora zapitati: da li je u pitanju bolest jednog našeg sugrađanina koji je pokleknuo pod teretom bede i nemaštine, ili je bolestan politički sistem koji običnom narodu dolazi glave?

Ovakvi događaji, kakvih je iz dana u dan sve više, šalju jasnu poruku da je neophodno da se narod, predvođen radničkom klasom, organizuje u masovni pokret, uzme stvari u svoje ruke i stane na kraj vodećoj politici koja nas strmoglavo vodi u propast.

Siromaštvo i očaj nisu neizbežni. Ako se organizujemo, imaćemo snage da zaplenimo naš novac od banaka i tajkuna, da ga zajedno sa ostatkom javnog novca stavimo pod demokratsku kontrolu, da tim novcem otvorimo nova radna mesta i vratimo dostojanstvo i vrednost ljudskom životu.

Ipak, masovni pokret neće nastati sam od sebe. Jedino koračajući rame uz rame sa pokretima radnog naroda širom sveta, od ne tako daleke Grčke, pa sve do arapskih zemalja, napokon ćemo biti na putu ka društvu zasnovanom na ispunjenju potreba ljudi, a ne kapitala.