fblogo   twlogo   ytlogo


ponedeljak, 18 jul 2016 12:47

Pokušaj puča u Turskoj: stop militarizmu i autoritarizmu, borimo se za demokratiju!

 
Pokušaj puča u Turskoj: stop militarizmu i autoritarizmu, borimo se za demokratiju!

Uveče, 15. jula, došlo je do pokušaja vojnog puča u Turskoj. Već 16. jula, puč je poražen. Ali odakle uopšte pokušaj na puč? Takođe, da li je Erdoganov režim zapravo demokratski? Šta dalje za levicu? Piše Miljan Jelić.

Destabilizacija i autoritarizam: predvorje puča

Događaji koji su se odigrali tokom 15-tog i 16-tog jula možda su za neke predstavljali iznenađenje. Američki državni sekretar Džon Keri je naveo da „...Vašington nije mogao da pretpostavi da bi u Turskoj mogao da bude izveden puč.“ [1]Pa opet, sa druge strane, za temeljnog posmatrača ovo ne bi trebalo da bude nikakav neočekivani obrt. Prvo, Turska je zemlja bogata istorjatom državnih udara. Da je uspeo, ovo bi bio 5 vojni udar.Vojska igra bitnu ulogu od osnivanja moderne Turske, kao navodni garantor sekularne vlasti protiv islamizma. Ipak, njena represivna uloga i licemerje, usled odbrane privilegija „države unutar države“, vremenom su joj oduzeli legitimitet i ojačali islamizam u narodu.

Drugo, mere koje su preduzimane od strane islamističke AKP-a i Erdogana doveli su do dramatične erozije buržoaske demokratije. Vladajuća klika je državnom represijom, ubijanjem kurdskog življa, kršenjem građanskih i političkih prava, kao i kreiranjem unutrašnje i geoplolitičke destabilizacije u regionu, trasirala put ka tome da se i poslednji ostaci demokratsih institucija svedu skoro na nulu. Vojska bi, da je puč uspeo, bila taj politički agens koji bi ovaj proces dovela do kraja - proces koji je „sultan“ Erdogan već uveliko i temeljno započeo kroz svoj pohod ka uspostavljanju autokratskog predsedničkog ustavnog sistema.

No, zadržimo se trenutno na spoljno-političkom planu. Ovaj puč je izvanredan lakmus papir za nivo licemerja koji glavni imperijalistički igrači imaju kada je u pitanju ljudska sloboda. Prvo, Zapad je čekao da vidi ko će biti uspešan – pučisti ili Erdogan. Tek kada je situacija postala očigledna, SAD i EU su se usprotivile puču. Drugo, reč „demokratija“ je jedva i spominjana od strane ključnih međunarodnih aktera – fokus je bio na stabilnosti. Nakon inicijalne ćutnje, Obama je izjavio da „Svi učesnici dešavanja u Turskoj treba da poštuju demokratski izabranu vladu i njene institucije“. [2]

Iz ovoga se nameću dva zaključka. Prvo, narod je ovde nebitan. Bitna je stabilnost u regionu i privredna izvesnost. Turska je značajan partner EU zbog izbeglica, koja je sa istom potpisala Sporazum po kome će izbeglice u EU biti poslate u Tursku, dok bi zauzvrat EU ubrzala proces evrointegracija i finansirala Erdoganov represivni režim. Za NATO i SAD, to je više nego očigledno – Turska je spona između Bliskog istoka i Zapada, i ima isuzetno važan strateški položaj s obzirom na njenu granicu sa Rusijom kao i lokaciju naftovoda. Ona je i članica NATO – šta više, ona je druga najjača armija u ovom imperijalnom savezu i država sa velikim ljudstvom i privrednim potencijalom. Drugo, fokus je na poštovanju institucija a ne na poštovanju demokratije – istih onih institucija koje ubijaju kurdsko stanovništvo, maltretiraju turski narod i puštaju teroriste da sprovode napade na levicu, radništvo i ostale nevine građanke i građane.

Vratimo se unutrašnjem planu. Erdoganova vlada je suočena sa ekonomskim problemima i političkom krizom u zemlji. Političku krizu je dobrim delom izazvala i sama AKP. Erdogan je spreman na sve kako bi izmenio ustav i uspostavio diktatorski predsednički sistem, međutim, za to nema dovoljnu većinu. Isto tako, AKP je u poslednje dva godine izgubio značajnu podršku, [3] a na junskim izborima 2015. nije mogla da formira vladu. S toga, on pristaje na svaki pragmatizam kako bi postao novi turski „sultan“ – vrši nacionalističku mobilizaciju javnog mnjenja kroz rat protiv Kurda, optužuje radikalnu levicu kako stoji iza terorističkih napada kako bi se obračunao sa istom. Unošenjem straha i neizvesnosti u politički život on stvara autoritarni politički sistem, a koji se hrani unutrašnjim i geoplotičkim potresima.

Tok puča – uloga masa

Sam puč je bio slabo organizovan – lanac komande je bio loš, učestvovali su oficiri nižeg ranga, a sama masovnost se može dovesti u pitanje s obzirom da je ovde akter bio samo deo armije. Iako su pučisti zauzeli zgradu državne televizije, ključne osobe režima su ostale netaknute (iako su neke uzete kao taoci).

Sa druge strane, Erdogan je pozvao ljude na ulice da brane „demokratiju“ koristeći omražene društvene mreže. Upravo je ovaj momenat bitan. To je trenutak kada su mase intervenisale u politici, ustajući protiv militarizma – sećanje na krvavi državni udar iz 1980. godine je i dalje sveže. Takođe, to je i okvirno bio trenutak kada je Zapad stao na stranu Erdogana, uvideći da su pučisti propali. Neslavna je bila uloga pojedinih medija koje su okarakterisale učesnike demonstracija kao pobornike Erogana – protestu se takođe pridružila i levica. Tako, na primer, turski DSIP - revolucionarna socijalistička organizacija – je stala uz ljude koji protestuju protiv puča i pozvala na borbu za demokratiju. [4]

Erdogan i puč – gde je tu levica

Postoje pozicije na levici koje govore kako su vojna hunta i Erdoganova autoritarna vlast iste stvari. Međutim, ovo ne samo da zamagljuje problem ove podele, već može imati i problematične praktično-političke posledice. Aktuelni režim srozane buržoaske demokratije i dalje je pružao određene poluge moći koje levica može da koristi. Iako trpe napade, levica i sindikati mogu da dignu glas – na ulici, putem medija ili zakonodavnog tela. Sa druge strane, vojna hunta je drugačija – ona anulira poslednje instrumente buržoaske demokratije koje levica može da koristi – kao što su nezavisni mediji, parlament, sloboda okupljanja, itd. Nivo represije tokom državnog udara iz 1980. godine je bio jeziv – nije ni čudo što je narod izašao na ulice protiv dalje militarizacije turskog društva.

Tu dolazomo do ključnog problema – kako se levica kotira? Erdogan je pozvao narod da ustane protiv pučista, što za njega može biti mač sa dve oštrice – kroz mase na ulicama levici se otvara politički forum kroz koji ona može da prirodno interveniše. Takođe, Binali Jildirim, premijer Turske, apelovao je na građanstvo „da ostanu na ’demokratskoj straži.’“ [5] Drugo, Erdogan će ovo pokušati da novonastalu situaciju da iskoristi da još više poveća svoju popularnost i učvrsti poziciju i monopolizuje vlast. To je već počelo da se materijalizuje, i to ne samo kroz represiju protiv pripadnika vojske, već je akcija prevashodno uperena protiv civilnih službenika. Nakon pokušaja puča, 3000 sudija i tužilaca je izbačeno iz službe. Ne moramo mnogo mućkati glavom da bi shvatili da će se država okomiti i na pripadnike i pripadnice levice, iako nemaju nikakve veze sa zaverom.

To znači da levica mora zauzme jasan stav povodom puča. Pozivanje na represivne mere protiv pripadnika vojske koji su učestvovali u pokušaju puča mogu se levici obiti o glavu.

Uloga levice je uloga generalizacije – poklič protiv zaverenika u vojsci nije dovoljan. U tom slučaju omogućilo bi se Erdoganu da se predstavi kao žrtva, što je naravno, apsurd. Vesti koje govore da se za puč znalo, kao i autoritarizacija turskog društva koja je i dovela do pokušaja puča govore nam da Erdogan nije nikakav „mučenik“. Sa druge strane, ako izjednačimo pučiste i Erdogana dolazimo u zamku da izjednačimo dva režima – jedan koji pruža sužen, kakav-takav manevarski prostor za levicu, i onaj koji ne priža nikakav prostor a otvara vrata užasnoj prepresiji.

Međutim, to ne znači da levica treba da podrži Erdogana. Levica borbu protiv pučista mora povezati sa borbom protiv Erdoganove autoritarne države koja guši narodno i radničko organizovanje. Jedino na taj način, kroz nezavisnu političku borbu i učestvovanjem u protestima ona može da interveniše i utiče u sferi politike. AKP je otvorila pandorinu kutiju pozivajući ljude na ulicu – narod ih je doveo na vlast, narod će ih i skinuti sa vlasti. Vreme je sada da se stana na put Erdoganovom „tihom“ puču.



[1] Politika, 17.07.2016.

[2] Aljazeera 16.07.2016.

[3] Politika, 17.07.2016.

[4] “Thousands of people have taken to the streets against the attempted coup. We stand together with the thousands who are resisting the troops.” No to the coup! Fight for democracy!, 16.07.2016.

[5] Politika, 18.07.2016.

Pročitano 1601 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

Imperijalizam

Haos u Makedoniji: ima li nade za rešenje?

Vladimir Unkovski-Korica analizira skorašnja događanja u Makedoniji – napad u parlamentu, njegovu pozadinu i put izl...

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Toni Klif ili Kako je marksizam spašen od Hladnog rata

Pored istorijskog značaja Oktobarske revolucije čiju stogodišnjicu obeležavamo ove godine, na današnji dan se navrš...

Istorija

Put ka revolucionarnoj 1917. godini

U drugom delu feljtona o stogodišnjici Oktobra Šon Ledvit piše o tome na koji su način revolucionarni događaji iz 1905. ...

Istorija

1905: Uvod u Revoluciju

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode teksto...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.