Ova dva događaja su povezana. Arapske revolucije – pre svega okupacija Trga oslobođenja (Tahrir) – dale su nam konkretne slike kolektivnog samooslobođenja. Time su obnovile samu ideju revolucije.

Ono što sada imamo prilike da vidimo širom sveta je spremnost da se Tahrir vidi svuda. Pokret od 15. maja, koji je završio u okupacijama trgova širom Španije, potvrdio je tu spremnost.

Poziv na dan globalnog protesta 15. oktobra nastao je iz tog pokreta. Međutim, ono što ga je zaista ostvarilo bio je uticaj Okupiraj Vol Strit pokreta u Njujorku.

Na neki način, ovo što se dešava podseća na način na koji je pre više od jedne decenije nastao međunarodni pokret protiv kapitalističke globalizacije. Tada su, takođe, protesti u SAD – na samitu Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu, novembra 1999. godine – imali globalni odjek.

Tempo se, doduše, ubrzao. Pokret protiv neoliberalizma koji se razvijao nekoliko godina postao je vidljiv nakon protesta u Sijetlu. Trebalo je gotovo godinu dana kako bi se održao prvi značajni evropski protest, tokom sastanka MMF-a u Pragu, septembra 2000.

Međutim, ukoliko pogledamo SAD, možemo videti jasne sličnosti u ove dve situacije. Tada, kao i sada, predsednik države bio je iz Demokratske partije i imao je protiv sebe desno orijentisanu republikansku opoziciju u Kongresu. Bil Klinton, kao i Barak Obama, izneverio je nadu o stvarnoj promeni koju je njegova izborna pobeda donela američkoj levici.

Najveća razlika je u tome što je sada situacija mnogo gora. Republikanska desnica je danas, vođena Pokretom čajanke, znatno agresivnija nego što je bila 1990-tih. Tada je ekonomija SAD bila u periodu buma, dok sada nakon dubokog pada stagnira.

Bez sumnje, globalna ekonomska kriza pomaže razumevanju ubrzanog tempa reakcije. Trebalo bi priznati i ulogu koju su Fejsbuk i drugi društveni mediji odigrali u prenošenju primera širom sveta.

Revolucije

Pa ipak, ne bi trebalo gubiti iz vida ideju o značaju arapskih revolucija. U kasnim 90-tim, vladajuću predstavu o revolucijama oblikovao je pad staljinističkih režima, kada su narodne pobune na vlast dovele pro-zapadne neoliberale.

Sada imamo Tahrir, simbol ustanka protiv jednog od najbližih američkih saveznika na Bliskom istoku. Ipak, bitno je naglasiti da je Tahrir samo vrh ledenog brega. Realnost Egipatske revolucije je mnogo složenija.

Pobuna protiv Hosnija Mubaraka bila je mnogo intenzivnija i nasilnija u drugim gradovima, na primer u Aleksandriji i Port Saidu. Sudbina revolucije ostaje neizvesna, dok se raznovrsne progresivne političke i društvene snage bore sa vojnim režimom koji je pokazao spremnost da se sektaškim pogromima zadrži na vlasti.

Ishod ovog sukoba zavisi od toga kako će široke mase Egipćana – radnici, seljaci, gradska sirotinja – politički reagovati. Ovo, svakako, nije isključivo egipatski scenario.

Ono što je moguće je sjedinjavanje pokreta uličnih protesta koji su eksplodirali tokom ove godine i organizovane radničke klase. Podrška koju je Okupiraj Vol Strit dobio od njujorških sindikata je izuzetno dobar znak.

Međutim, Slavoj Žižek je bio apsolutno u pravu kada se obratio učesnicima Okupiraj Vol Strit protesta. Rekao im je da se ne izgube u euforiji trenutka, već da razmisle na koji način mogu da nastave borbu na mnogo širem socijalnom terenu:

„Ne zaljubljujte se u sebe, u ovaj dobar provod. Karnevali su jeftini – pravi test njihove vrednosti je ono što ostaje sutradan, na koji način će naš svakodnevni život biti promenjen. Zaljubite se u naporan i uporan rad – mi smo početak, a ne kraj."