Novi izbori i Levica Srbije: neki novi klinci?[12 min. za čitanje]

Srbija polako počinje da se priprema za treće izbore u poslednje četiri godine. Aleksandar Vučić, rešen da, u izostanku relevantne političke alternative, dodatno proširi apsolutnu većinu u parlamentu koju ima koalicija okupljena oko njegove stranke, odlučio je da je vreme da se ponovo izlazi na birališta.

Vučić veruje da će tako ubiti (više od) dve muve jednim udarcem. Najpre, uvešće veću disciplinu u sopstvenu partiju, koja je u ovom trenutku podeljena na dominantno krilo koje sluša njegove naredbe i sve slabije frakcije lojalne predsedniku Republike, Tomislavu Nikoliću.

Drugo, njegova namera da se lokalni i pokrajinski izbori održe u isto vreme kad i republički pokazuje da želi da iskoristi svoju ličnu popularnost kako bi uzdigao opadajući rejting SNS-a na lokalu i u Vojvodini.

Treće, liberalna opozicija je u rasulu, što Vučiću pruža mogućnost da dostigne dvotrećinsku većinu i da tako na velika vrata uvede svoju apsolutnu vlast i neprikosnovenu diktaturu kapitala. Jadni pokušaji odlomaka DS-a da se ujedine u nastupu protiv vlasti nedvosmisleno ukazuju na to u kojoj se meri opozicija plaši Vučića.

Četvrto, proruska opozicija poput DSS-a, Dveri i SRS-a će, i pored procena koje govore u prilog tome da će se u novom sazivu parlamenta naći i desni evroskeptici, po svemu sudeći ostati podeljena – što ovo, u Vučićevoj vizuri, čini idealnim trenutkom da se i njihova pretnja po režim minimalizuje. Izvesnost izlaska tvrde desnice na izbore u „dve kolone“ svakako će ograničiti njen uticaj u parlamentu i donekle proširiti raskol na liniji SRS – DSS+Dveri, usled međusobne borbe oko desno nastrojenih glasača.

Levica Srbije i „nova levica“

No, iako politički reljef Srbije deluje monotono, krajnje jednoznačno i za prosečnog žitelja i žiteljku ove države potpuno neinspirativno, na njemu se pomalja nova snaga, Levica Srbije. Nju predvodi bivši poslanik DS-a, Borko Stefanović, koji na prvi pogled deluje kao zagovornik nekakve „nove politike“. Da li njegova partija u nastanku zaista predstavlja nešto do sada neviđeno na političkoj sceni Srbije? Da li je opravdano posmatrati je kao lokalni odraz levog talasa koji se proteklih godinu dana širi planetom?

Svakako bi trebalo imati u vidu to da partija Borka Stefanovića nije prva „leva“ partija koja se u mejnstrim politici Srbije pojavila nakon 5. oktobra. Svaka dosadašnja vladajuća koalicija imala je svog „levičara“, bio to Rasim Ljajić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Boris Tadić… Svaki od njih povremeno bi podsećao javnost na sopstvenu levičarsku prošlost, nadajući se da će tako pokupiti po koji poen među biračima.

Pa ipak, „levičarenje“ Borka Stefanovića je značajno drugačije od navedenih primera. On je jedini koji je javno prepoznao postojanje antisistemskih delova levice i u njima video potencijal za pozitivan razvoj politike u Srbiji – između ostalog, on je i našu organizaciju javno preko Tvitera pozvao na kafu i upućivao reči hvale na naše izveštavanje vezano za prošlogodišnje izbore u Grčkoj. Izbore koji su doveli Sirizu na vlast. Pored toga, njegova retorika umela je mestimično da zagazi duboko u teritoriju levice, što nije mali uspeh za bivšeg pripadnika liberalnog bloka. Dok Dačić i Vulin glasove ubiraju mahom među onima koji vole da se prisete starih dobrih vremena (klanjajući se Slobodanu Miloševiću kao navodnom zaštitniku jugoslovenskog socijalizma, ili se nazivajući socijalistima dok istovremeno režu radna prava ili fizički nasrću na aktivistkinje radikalne levice), Borko Stefanović želi da se obrati ljudima koji, sasvim opravdano, nijednu od njihove dve partije ne prepoznaju kao levicu.

Štaviše, Stefanovićevo levičarsko „osvešćenje“ odigrava se u trenutku sve dublje, dalekosežnije i dugoročnije krize kapitalizma. Sve je jasnije da svet opet gleda u provaliju. MMF u kratkom roku ne predviđa oporavak stope ekonomskog rasta ni u jednom sektoru globalne ekonomije. U Evropu pristiže sve veći broj izbeglica sa Bliskog istoka, područja koje je među prvima eksplodiralo u ratu i sukobima nakon što se ekonomska kriza iz Sjedinjenih Država prelila na druge delove planete.

Ovakav kontekst uslovio je i to da „socijalne“ teme postaju fokus političkih partija i pojedinaca koji se nalaze na svim tačkama političkog spektra. Polarizacija je trend koji malo gde nije očigledan. Pogledajmo SAD: ako je još Obama nagovestio početak polarizacije američke političke scene, onda se može reći da su je pripreme za predsedničku trku, koja tu zemlju očekuje 2016. godine, gurnule u domen naučne fantastike. Favorit za mesto republikanskog kandidata, Donald Tramp, dolazi sa ekstremne desnice te partije, dok levi demokrata ispred Demokratske partije, Berni Sanders, najedared izgleda kao kandidat koji bi, prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, mogao da preotme nominaciju od dosadašnje partijske favoritkinje Hilari Klinton.

Verbalni juriši ove dvojice kandidata i njihovih pristalica, napadi na imigrante sa desnice i napadi na bankare sa levice, imaju sve „socijalniji“ prizvuk. U toku je borba oko odgovora na pitanje: Ko je kriv za krizu i kako iz nje izaći?

Slične debate vode se i u Evropi, u čijim različitim delovima dolazi do rasta i ekstremno desnih i radikalno levih partija. Istovremeno, socijalna retorika probija se i u redovima „ekstremnog centra“ koji oseća sve veći pritisak da svoje poteze pravda pozivanjem na potrebu da se reši socijalna kriza koja hoda ruku pod ruku sa ekonomskom.

Srbija donekle kasni u prihvatanju hegemonije ove retorike. Izuzetak od ovog pravila je Borko Stefanović, u čijem se glasu mogu čuti odjeci Aleksandra Vučića, ali koji u mejnstrim politiku uvodi i novi „socijalni“ rečnik zapadnih političara. Jedan od problema je u tome što takva „izmešana“ retorika ima mogućnost da pored potpuno novih birača i aktivista privuče i istrošene kadrove prokazanih partija. Mnogi među onima koji prilaze novoj partiji rade to iz očaja ili iz nade. Mnogi drugi se u nju učlanjuju iz najprizemnijih karijerističkih pobuda. Neki vide šansu da promovišu novu politiku, a neki da zgrabe priliku da još jednom zasednu u fotelje vlasti.

Šta Borko Stefanović može da uradi za levicu?

Ukoliko su oni među njima koji se iskreno bore za novu vrstu politike ovoga svesni, trebalo bi da poslušaju savet Filipa Balunovića, i da (se) ne pitaju šta oni mogu da urade za Borka Stefanovića, već šta on može da uradi za njih. Inicijativa Borka Stefanovića predstavlja novi faktor na političkoj sceni koji sam od sebe verovatno neće srušiti Vučića, ali koji tipuje na cenzus i želi da izaziva druga krila bivšeg DS-a da tumače ulogu glavne liberalne opozicije Vučiću. Pojava Borka Stefanovića dovodi do diferencijacije i privlači nove ljude liberalnoj struji. On pokušava da pospeši i osigura taj priliv tako što ublažava levu retoriku i gradi partijski aparat koristeći reciklirane DS kadrove.

Malo je verovatno da će „novi i neukaljani“ levičari (kako levo krilo svog pokreta naziva sam Stefanović) uspeti da se nametnu u Levici Srbije. Oni nemaju ni resurse ni znanja kojima raspolaže tim koji stoji iza ovog pokušaja oživljavanja liberalizma „sleva“. No, ulogu koju će ta skupina ljudi odigrati diktiraće donekle i dugoročna strategija formacije kojoj su pristupili. Ona cilja da na predstojećim izborima pređe cenzus i da neko vreme ostane pluralna kako bi se što uspešnije diferencirala od DS-a i njenog potencijalnog liberalnog izbornog bloka. Levica Srbije, dakle, igra na kartu svoje „svežine“.

Jedan od opipljivijih rezultata ove strategije je i činjenica da je nastanak Levice Srbije podelio vanparlamentarnu levicu na one koji žele da iskoriste ulazak u njene redove zarad profilisanja (iskrenih levih javnih ličnosti ili same leve ideje) u javnosti i na one koji upozoravaju na karakter ove mlade inicijative za partiju i na činjenicu da će ona, kako trenutno deluje, u najskorijem vremenskom roku da (dodatno) ukalja ime levice među onim ljudima koji, sasvim ispravno, ne vide Evropu i Zapad kao ključ za progres (od kojih mnogi, nažalost, alternativu takvom pristupu, iz očaja, i dalje traže u nacionalizmu i Rusiji ili u apolitičnosti i apatiji).

Marks21 pripada drugoj od ove dve struje i smatra da su Borkove šanse da (pre)porodi levicu minimalne. Njegov opozicioni rad u parlamentu, ukoliko uspe da pređe cenzus, direktno će podrivati mogućnosti za mobilizaciju radništva i drugih slojeva protiv kapitalističke ofanzive. Ovakav stav nije izraz cinizma malobrojnih glasova revolucionarne levice, koliko prosto način na koji program Levice Srbije predstavljaju sami njeni članovi. U skladu sa davno utvrđenim normama srbijanske kravata-politike, Levica Srbije će se vrteti oko parlamentarne logike i imidža Borka Stefanovića. Sa druge strane, upravo zbog toga što će Borko Stefanović još izvesno vreme nastaviti da se koristi levom retorikom, autentična levica će moći da koristi polarizaciju koju će ta retorika unositi u javni diskurs da izvan njegove partije pokreće inicijative koje mogu da se odozdo izbore za neke od stavki koje će se naći među predizbornim obećanjima Borka Stefanovića.

Kada Stefanović bude obećavao nacionalizaciju „nakon Vučića“, mi ćemo iznositi zahtev za njenim trenutnim sprovođenjem, pozivajući i podstičući akcije radništva protiv poslodavaca; kada on bude obećavao preispitivanje loših privatizacija i kraj rezova u javnom sektoru „nakon Vučića“, mi ćemo morati da se sa privatizacijom i sečom uhvatimo ukoštac na radnim mestima i na ulicama u datom momentu, a ne u bajkovitoj budućnosti bez „velikog, zlog Vučića“; kada dođe trenutak u kom on bude pravio neopravdane kompromise koji će ličiti na izdaju „leve“ ideje, mi ćemo stati u odbranu tih ideja i držati ih se ponosno i uspravno. Mi moramo da dorastemo ovim zadacima u najskorijem vremenskom roku, jer je Borko Stefanović otvorio vrata koja mi sami nismo mogli, usled naše slabosti i slabosti čitave vanparlamentarne levice. Međutim, situacija se menja i nove prilike će se u narednom periodu sve češće ukazivati, nagrađujući one koji budu kadri stići, uteći i na strašnom mestu postojati i kažnjavajući one koji ih budu propuštali padom u zaborav i nebitnost. Mi ove godine Levici Srbije nećemo ukazati poverenje na izborima, jer ne verujemo da ga zaslužuje, niti da pokazuje znake da će ga u budućnosti zaslužiti.

Ovakvu odluku donosimo svesno i u skladu sa sopstvenim principima usred oluje koja zahvata nepolitizovane slojeve građanske opozicije među kojima se izdvajaju dva argumenta, oba u svojoj suštini apolitična, o predstojećim izborima. Po društvenim mrežama koje trenutno nagoveštavaju oblike i parole koje će predizborne kampanje usvajati međusobno lete optužbe između bojkotera i principijelnih glasača (bili oni beli listići ili malobrojni simpatizeri mnogobrojnih opozicionih grupacija) o tome koja od te dve struje zapravo svojim (ne)delanjem ide na ruku Aleksandru Vučiću i njegovom opstanku na vlasti. Resursi kojima vanparlamentarna levica trenutno raspolaže biće bolje i uspešnije iskorišćeni kroz pripremu terena za borbe koje nam predstoje, izgradnju kadrova i stvaranje alternativnih metoda komunikacije sa najširim slojevima stanovništva, nego u lakejisanju za izbornu kampanju partije koja eksplicitno nije rakrstila sa idejom „privlačenja stranih kreditora“ i „subvencionisanja sitnih i srednjih preduzetnika“ kao stožera domaće privrede *. Marks21 ne negira značaj parlamentarnog rada u slučajevima kada on funkcioniše kao dopuna postojećih borbi u pokretima i zalaganja na njihovoj izgradnji. Upravo je hronični izostanak ma kakvih masovnih pokreta i progresivnih kampanja u Srbiji u proteklih petnaest godina faktor koji, u trenutnoj konstelaciji snaga, bilo koje izbore u Srbiji nužno farba u sumorne buržoaske boje.

Razočaranje u LS će biti veliko i srazmerno podršci ugroženih slojeva stanovništva koju ona uspe sebi da pridobije. To razočaranje, kao što smo videli na primeru Aleksisa Ciprasa, može da dođe izuzetno brzo. Mnogi su za njega glasali i nakon što je kapitulirao pred diktatom kapitala, jer su verovali da je i takav bolji od desnice. Iz istih razloga možemo očekivati da deo biračkog tela ukaže poverenje Stefanoviću. No, kao što smo videli, politika koja se temelji na principu manjeg zla nije održiva politika. Još bitnije od toga je i to što program Levice Srbije nije antikapitalistički, već proevropski – što ne može da znači ništa drugo nego to da će praksa Levice Srbije biti neoliberalna, kakva je sada i praksa vlade Aleksisa Ciprasa. Rekavši sve ovo, mi ne nameravamo da zatvorimo vrata za saradnju sa svima onima u Levici Srbije koji veruju da će kroz tu partiju moći da doprinesu jačanju leve ideje u Srbiji. Ti ljudi biće nužno naši saradnici na terenu kako bismo i njima i ostatku potlačenih u Srbiji u praksi pokazali da je društvo moguće istinski promeniti samo ako ta promena dolazi sa pozicija antikapitalističke levice i kroz organizovanje odozdo, nezavisno od buržoaskih političara.

Taj metod nije metod koji je odabrao Borko Stefanović, koji će pre ili kasnije postati kočnica razvoju levice u Srbiji i koji tada verovatno više neće biti prijateljski raspoložen prema sv(oj)im „neukaljanim levičarima“. Zato je nužno da gradimo istinski levu alternativu, nezavisnu od Levice Srbije, te da koristimo svaku šansu koja nam se pruži da u praksi pokažemo da smo vredni poverenja kog Borko Stefanović nije. Pred revolucionarkama i revolucionarima u Srbiji i širom Balkana pruža se dug put sa kojeg ne smemo skrenuti ni u močvaru liberalštine ni u jalove vrleti ultralevičarskog parolašenja. Kao i svaki dugi i težak put, i on će biti sve utabaniji i sve podnošljiviji što više ljudi bude njime krenulo.