Gradske vlasti su, nakon dogovora sa dežurnim trgovinskim tajkunima, predstavnicima „Merkatora", „Familija marketa", „Idee", „SOS marketa", „Višnjica dućana" i, naravno, „Delta maksija", došle do zaključka da se građani moraju otrezniti, poevropiti i pacifi kovati i sve to u ime navodne zabrinutosti za današnju mladež, koja se, umesto da sedi kod kuće i uči, ili da noćnom smenom otplaćuje školovanje, provodi opijajući se po parkovima i studentskim domovima. Plašim se da ova priča može delovati uverljivo samo sitnoburžoaskim moralizatorima.

Razmotrimo prvo ekonomsku pozadinu ove odredbe. Postavlja se pitanje zašto su veliki trgovinski lanci aminovali nešto što im na prvi pogled nije u interesu jer im donekle smanjuje profit.

Svakako, nije reč o nekakvom iznenadnom izlivu altruizma kod ljudi koji su kapital stekli prljavim poslovima, a umnožili ga bezobzirnim tlačenjem i proizvođača i sopstvenih trgovinskih radnika.

S jedne strane, moguće je da je država voljna da im učini dodatne ustupke, ako ćutke progutaju zabranu koja se na njih jedva i odnosi. S druge strane, dobitak leži u dokrajčavanju jednog dela sada već gotovo bespomoćne lokalne konkurencije – samostalnih prodavnica i trafika.

Mnogi lokali ovog tipa uspevaju da opstanu baš zato što su u svojim komšilucima jedini otvoreni tokom cele noći, a alkohol i duvan su im tada glavni izvori prihoda.

Iako zakon moraju da poštuju i jedni i drugi, tajkuni će pretrpeti zanemarljive gubitke jer većina njihovih supermarketa ionako ne radi u to doba, dok će mnoge sitnoburžuaske prodavnice propasti. U svakom slučaju, ova zabrana ide u korist krupnog kapitala, ako ne direktno, u borbi unutar klase, uvećavanjem krupnog kapitala na uštrb sitnog, onda posredstvom državne represije, koja je u borbi među klasama uvek na strani pobedničke.

Za početak, treba istaći protivrečnost u navodnom motivu zakonodavaca.

Odavno je zabranjeno prodavati alkohol licima mlađim od osamnaest godina, a kako je punoletna mladež – inače dovoljno zrela da glasa i snosi punu krivičnu odgovornost za svoje postupke – po pretpostavci u stanju da se stara za sebe koristeći slobodu da kupuje i konzumira alkohol kada god hoće, postavlja se pitanje da li je najnovija zabrana gradskih vlasti doneta zato što se ovo prvo ne poštuje, ili zato što je ova druga pretpostavka pogrešna.

Navodno zgroženi nad raširenošću opijanja među mladima, a nevoljni da se pozabave realnim materijalnim uzrocima beznađa koje je dovelo do toga da omladini jedino preostaje da zagrli flašu, nadležni su odlučili da je vreme da se naša večito problematična deca sklone sa ulica i makar pacifikuju, ako se već ne daju emancipovati u buduće evropejce.

Naravno, kao i svaki zakon, i pred ovom odredbom su svi de iure jednaki, a de facto, on ne pogađa imućnije Beograđane, koji svakako nisu u poziciji da im dvolitra piva predstavlja jedini izvor noćnog provoda.

Za malobrojne kojima opijanje po splavovima predstavlja svakodnevicu, zabrana samo smanjuje red ispred trafika, dok je za ostale, za one kojima je okosnica društvenog života blejanje po beogradskim parkovima, ova odredba je praktično ekvivalentna uvođenju policijskog časa.

Konačni rezultat ove zabrane će za veliku većinu mladih Beograđana, dakle onih sa plitkim ili praznim džepom, biti srazmeran zabrani javnog okupljanja, namećući nam lažnu dilemu između Evrope i bezakonja devedesetih. Sjajna prilika da se nezadovoljna omladina izdresira za sopstveno dobro.

Pravi motiv iza odluke gradskih vlasti nije zabrinutost za omladinu, već strah od nje. Ali, dokle god organizovani otpor levice izostaje, mladi koji traže način da kanališu svoje nezadovoljstvo okretaće se ekstremno desnim pozicijama i vladajuća klasa neće imati previše razloga za brigu, makar se u aktuelnom sastavu vlade drmale fotelje.

Pokažimo im da je njihov strah opravdan, jer smo spremni da se borimo za budućnost koju su nam ukrali isti oni koji nas licemerno nazivaju budućnošću ove zemlje.