fblogo   twlogo   ytlogo


utorak, 20 december 2016 17:32

Naznake promena na Balkanu? Izbori u Bugarskoj i Moldaviji

 
Fotografija preuzeta sa sajta Counterfire. Fotografija preuzeta sa sajta Counterfire.

U tekstu originalno napisanom za Counterfire, Dragan Plavšić postavlja pitanje da li je umrtvljujući prozapadni konsenzus koji poslednjih četvrt veka dominira politikom na Balkanu i širom Istočne Evrope napokon na izmaku snaga.

Da li nekada toliko sveprožimajuća i neupitna „želja za Zapadom“[1], koja je pokrenula očajnički stampedo država u otvoreni zagrljaj NATO-a i Evropske unije, napokon počinje da gubi na gvozdenoj snazi kojom je okovala mnoga srca i umove? Možda.

Rezultati predsedničkih izbora u Bugarskoj i Moldaviji, održanih u novembru, na kojima su pobedu odneli kandidati naklonjeniji Rusiji, svakako ukazuju na pukotinu u ovom zagušujućem konsenzusu – pukotinu koja potencijalno može da otvori čitav spektar političkih mogućnosti, kako dobrih, tako i loših. Naime, ovi rezultati upućuju na to da se u narodu rađa raspoloženje spremnosti da se, više nego ikada u poslednjih nekoliko godina, dovede u pitanje nužnost prozapadnog kursa, toliko dugo dogmatski propovedana od strane lokalnih političara „ekstremnog centra“.

Ova promena u raspoloženju predstavlja zahtevan izazov za levicu na Balkanu, i to izazov koji traži nešto hitrije delanje – ako ni zbog čega drugog, onda stoga što se krajnja desnica na mnogim mestima uveliko uspostavila kao snaga. Kakvu perspektivu bi levica mogla da ponudi da bi ovo raspoloženje preusmerila u radikalnom pravcu?

Bugarska

Uprkos zajedničkim sponama između Bugarske i Rusije – od slovenskog pravoslavlja, preko zapažene uloge Rusije u istoriji Bugarske (carska Rusija je oslobodila Bugarsku od osmanske vlasti, a Bugarska se kasnije pokazala kao vrlo savesna članica Varšavskog pakta) – ova balkanska država se entuzijastično priključila stampedu ka Zapadu u godinama nakon kraja Hladnog rata. Ona se 1994. godine uključila u NATO-ov program „Partnerstvo za mir“, postavši punopravna članica alijanse 2004. godine. Tri godine kasnije, nakon dugog perioda nepopustljivog pritiska, napokon je primljena u EU.

Međutim, ubedljiva pobeda Rumena Radeva, bivšeg komandanta vazduhoplovstva, na predsedničkim izborima u novembru (koji je u drugom krugu glasanja pokupio gotovo 60% glasova), predstavlja oprezan raskid s ovom skorašnjom istorijom. Radev je bio nestranački kandidat kog je podržala Bugarska socijalistička partija (BSP) – nekadašnji komunisti koji su se devedesetih preorijentisali u neoliberale „levog centra“, čiju nekadašnju rusofiliju su skorašnjim događajima podigli iz mrtvih. On je na izborima izneo jasan stav da će težiti „uravnoteženijoj i pragmatičnijoj spoljnoj politici“ – što će reći, manje antiruskoj spoljnoj politici.

Premda i dalje odobravajući članstvo Bugarske u NATO-u i EU, Radev je iskoristio narasle simpatije javnog mnjenja prema otporu Rusije protiv NATO-a u Ukrajini i Siriji, izjavivši da Krim, koji je Putin anektirao, pripada Rusiji, te da Bugarska stoga treba da odbije ponovno uvođenje sankcija Moskvi.

Značajno je da se čak i vladajuća partija desnog centra, GERB (Građani za evropski razvoj Bugarske), do sada čvrsto prozapadno i antiruski nastrojena, osetila obavezanom da se prilagodi generalnoj promeni raspoloženja. Nakon što je njen predsednički kandidat ubedljivo izgubio od Radeva, dotadašnji premijer Bugarske, ujedno i vođa GERB-a, automatski se povukao s funkcije. GERB je 2014. godine, zajedno sa ostatkom EU, podržao uvođenje sankcija Moskvi zbog situacije s Ukrajinom; 2015. je odbio da ustupi vazdušni prostor ruskim letovima ka Siriji. Međutim, ranije ove godine, kada su Rumunija i Turska predložile Bugarskoj da osnuju zajedničku NATO crnomorsku flotu kao liniju odbrane od ruske flote ukotvljene na anektiranom Krimu (dugogodišnjim internacionalnim sporazumom, samo je državama na obalama Crnog mora dopušteno da u njemu zadrže flote duže od 21 dana), GERB je odbio da uzme učešća u ovom projektu – budući da, rečima tadašnjeg premijera, bugarska „spoljna politika nije uperena protiv bilo koga“.

Takođe ove godine, GERB je pristao da oživi planove za projekat gasovoda „Južni tok“, kojim bi ruski zemni gas preko Crnog mora i Bugarske stizao u Evropu. Ovaj projekat je obustavljen 2014. godine, pod pritiskom EU i SAD nakon aneksije Krima.

Ipak, iako ne deluje tako na prvi pogled, bilo bi pogrešno jednostavno (ili, pak, pojednostavljeno) pripisati ovu promenu raspoloženja tradicionalnim rusofilskim osećanjima. Svakako da ona igraju svoju ulogu omogućavajući Bugarima/kama da uoče ono što mnogi na Zapadu ne mogu ili ne žele: da je cilj širenja NATO-a strateško opkoljavanje Rusije, sa svim pratećim opasnostima koje to nosi.

Pa ipak, ova osećanja nisu dovoljno objašnjenje generalne promene raspoloženja. Umesto tog, trebalo bi ih shvatiti i kao izraz dubljih procesa. U konkretnom slučaju: razbijanja iluzija o EU usled njenih neoliberalnih neuspeha i paralelnih neuspeha lokalnih – najčešće takođe neoliberalnih – političara da odgovore na sve teže siromaštvo, sve rasplamsanije nejednakosti i korupciju epidemijskih razmera. Ovo razočaranje počelo je da potkopava i politički kredibilitet bugarskog prozapadnog „ekstremnog centra“.

Moldavija

Strateški pritešnjena između Rumunije na jugozapadu i Ukrajine na severoistoku, Moldavija je stekla nesrazmerno veliki geopolitički značaj u odnosu na svoju veličinu, naročito nakon događaja u Ukrajini. Moldavija je u međuratnim godinama bila rumunska teritorija; 1940. je Staljin anektira, a nezavisnost proglašava 1991. godine, kada je delovalo da će se kroz ponovno ujedinjenje sa Rumunijom zaputiti prema Zapadu. Upravo je ta mogućnost dovela do oružanog sukoba s Transnistrijom (Pridnjestrovljem), moldavskom regijom naseljenom uglavnom ruskim življem, koja se potom proglasila nezavisnom republikom.

Pa ipak, četvrt veka kasnije, Moldavija nije članica ni EU, niti NATO-a (iako je ušla u „Partnerstvo za mir“ 1994. godine). Štaviše, nakon novembarskih predsedničkih izbora, moglo bi se reći da od članstva u ovim savezima nikad nije bila udaljenija, budući da je predsednički kandidat proruske Partije socijalista Republike Moldavije, Igor Dodon, odneo tesnu pobedu nad prozapadnom kandidatkinjom, osvojivši 52% glasova, nasuprot njenih 48%. S tim na umu, treba reći da moldavski parlament i premijer čvrsto ostaju pri prozapadnom kursu, što je stvorilo podeljeno javno telo koje će, po svemu sudeći, u predstojećem periodu uleteti u klinč. Parlamentarni izbori se ne očekuju pre 2018, mada Dodon trenutno poziva na to da se održe ranije.

Za razliku od izborne poruke koju je Radev poslao u Bugarskoj, Dodonov stav je bio nedvosmislen. Zagovarao je da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU (čiji ekvivalent u Ukrajini je ubrzao tok Evromajdana 2013–14), koji je Moldavija potpisala 2014, u osvit ukrajinske krize, bude odbačen u korist carinske unije sa Rusijom. Istraživanje iz 2015. godine pokazalo je da se 50% Moldavaca/ki takođe izjasnilo u prilog takvoj uniji. Uz to, Dodon se usprotivio članstvu u NATO-u, umesto toga se zalažući za suštinski proruski oblik neutralnosti.

Zapravo, Vojska Moldavije je u maju ove godine učestvovala u vojnim vežbama sa američkim i rumunskim trupama na teritoriji Moldavije, što je bio prvi put da su NATO trupe kročile u ovu zemlju. Dodon se isticao među onima koji su i vojne vežbe, i učešće američkih trupa u proslavi Dana pobede nad fašizmom, osudili kao izrazito provokativne. Štaviše, Dodonove pozicije otvaraju i mogućnost povratka Transnistrije pod okrilje Moldavije.

Međutim, kao i u Bugarskoj, ključni zamajac Dodonovog uspeha na izborima nije bila rusofilija (Moldavci/ke, zapravo, u najvećoj meri govore rumunskim jezikom) koliko razočaranje onim što je EU nudila, kao i izrazita ekonomska zavisnost Moldavije od Rusije, zbog plasiranja njenih poljoprivrednih proizvoda na rusko tržište. Veliku ulogu ovde je odigrao i skandalozni nestanak jedne milijarde dolara iz bankarskog sistema Moldavije, za šta je osumnjičena grupa proevropski orijentisanih političara. Jedan od njih, bivši moldavski premijer, koji je na toj poziciji proveo četiri godine, nedavno je proglašen krivim i osuđen na devet godina zatvora zbog krađe velikog dela ukupne sume – negde oko 300 miliona dolara.

Neki zaključci

Tri suštinska zaključka se mogu izvući iz ovakvog razvoja događaja:

Prvo, rezultati izbora u Bugarskoj i Moldaviji predstavljaju reakciju na intenziviranu geopolitičku utakmicu koja se vodi na terenu Balkana i Istočne Evrope nakon ukrajinske krize – krize izazvane do sada neutoljivom željom NATO-a da se proširi na istok, sve do samih granica Rusije. Stoga je vredno pomena da su ovi rezultati ostvareni uprkos činjenici da je na NATO-ovom Varšavskom samitu odlučeno da se pošalju četiri bataljona, sa sve podrškom iz vazduha, u Poljsku, baltičke države i Rumuniju, što je dodatno zaoštrilo tenzije. Istovremeno, sada se svim čulima – pa i onim šestim – jasno oseća da članstvo u suštinski neoliberalnoj EU nije ponudilo nikakva opipljiva rešenja za i te kako ozbiljne ekonomske probleme s kojima se region suočava. Ovo razočaranje je, samim tim, podstaklo potragu za rešenjima negde drugde – okretanje Rusiji jedan je vid „alternative“.

Drugo, uticaj pojačanih geopolitičkih tenzija koje su pocepale Ukrajinu sada počinje da se oseća i šire. Iako je u Bugarskoj došlo do uspona više proruski opredeljene struje, GERB i slične prozapadne političke snage svakako ostaju na političkoj sceni. Moldavija je razapeta između proruskog predsednika i prozapadnog parlamenta i premijera. Slično je i drugde: Crna Gora, kojoj je u decembru 2015. godine upućen poziv da se pridruži NATO-u – kao jasan znak Moskvi da ni njeno anektiranje Krima i intervencija u Siriji neće skrenuti NATO s kursa ispunjavanja ekspanzionističkih ambicija – sada je žestoko podeljena između prozapadne, pro-NATO vladajuće partije i proruske, anti-NATO opozicije. U Srbiji, ova podela nalazi izraz na najvišem političkom nivou: u figurama prozapadno orijentisanog premijera i proruskog predsednika, članova iste, vladajuće partije.

Treće, ovi pritisci, praćeni rizikom sukoba oko Ukrajine, doveli su do obnovljenih poziva na „neutralnost“ ove ili one vrste, što zasigurno predstavlja povoljan razvoj događaja – doduše, u ograničenom smislu. U Moldaviji i Crnoj Gori, reč je o pozivima na prorusku neutralnost. U Bugarskoj i Srbiji, neutralnost zahteva da se bude Katica za sve svim imperijalistima – da se kuša i sa američke i sa ruske trpeze. Drugim rečima, nema govora o neutralnosti u ma kakvom iole smislenom značenju.

Kakvu perspektivu može ponuditi levica?

Geopolitičke tenzije mogu predstavljati šansu za levicu, ali isto tako one mogu biti i prepreka – ukoliko takmičenje imperijalističkih sila istrebi sve alternative postojećem stanju. Mnogo toga zavisi od pratećih okolnosti. Trenutno dolazi do oživljavanja levice na međunarodnom nivou, uključujući pojedine oblasti na Balkanu, u prvom redu Grčku (uprkos kapitulaciji Sirize pred EU) i Sloveniju, gde je na izborima uspeh postigla mlada koalicija Združena levica. Ovi primeri ulivaju nadu da levica i drugde može pobeći iz intelektualnog geta koji trenutno nastanjuje.

Istovremeno, značajne mogućnosti za levičarsku intervenciju javljaju se – ironije li – u samom srcu mejnstrim politike; levica nesumnjivo može da ih iskoristi u cilju da javno mišljenje povede u radikalnijem pravcu. Pomenućemo samo tri ključne mogućnosti: skepticizam prema, pa i izravno protivljenje ekspanzionizmu NATO-a; duboko razočaranje neoliberalnom EU; te oživljeno interesovanje za ideju „neutralnosti“.

Kako bi, onda, mogla da izgleda levičarska alternativa svemu ovome? Engleski marksistički istoričar E. P. Tompson, dugogodišnji zagovornik jednostranog nuklearnog razoružanja Britanije i njenog povlačenja iz NATO-a, odavno je razvio koncept „aktivne neutralnosti“ kao alternativne britanske spoljne politike. Zalagao se za:

„[...] aktivnu neutralnost: ne pasivni, samozaštitni izolacionizam male sile, već za pozitivnu, čak agresivnu spoljnu politiku usmerenu na popuštanje napetosti između Istoka i Zapada, rasturanje vojnih blokova i nastavak ekonomske, kulturne i političke saradnje.“

Dodao je i ovo:

„Ideološka i vojna polarizacija sveta neupitna je realnost iz koje mora proisteći efektivna analiza. No, odatle ne sledi da je jedini put ka detantu približavanje dvaju polova. Naprotiv, mnogo je verovatnije da će do detanta doći kada dva diva osete kako se njihove strateške i ekonomske prednosti urušavaju, a njihovi saveznici menjaju svoju lojalnost.“[2]

Ovde leži važna strateška lekcija za levicu na Balkanu koja je ozbiljno posvećena razvoju istinskog koncepta neutralnosti – takvog koji odbija glatko priklanjanje NATO-u, ili Rusiji, a što zagovaraju isprazne verzije neutralnosti koje su trenutno dostupne.

Međutim, ukoliko ne želimo da se takva aktivna neutralnost preobrati u onu vrstu samozaštitne, izolacionističke neutralnosti na koju Tompson s pravom upozorava, ova perspektiva se u balkanskom kontekstu ne može jednostavno razviti iz slabe i uske vizure (bilo koje) pojedinačne države. Aktivna neutralnost na Balkanu, ukoliko želi da ima ikakav značajniji uticaj, nužno mora biti aktivna neutralnost čitavog poluostrva. Upravo stoga sledi da politika aktivne neutralnosti i ideja Balkanske federacije ne mogu i ne smeju biti razdvajane jedna od druge, ukoliko žele da održe svoju snagu i smisao.

Naravno, ništa od ovoga neće piti vodu ukoliko levica ne bude u stanju da ponudi i neka rešenja ključnog problema zbog kog se menja raspoloženje na Balkanu, problema ekonomije. A na to pitanje nema lakih odgovora. No, jedna stvar je kristalno jasna. Najbolja garancija da će ishodi biti u interesu ogromne većine a ne male manjine jeste da neoliberalna politika „štednje“, koja se trenutno forsira širom Balkana, bude poražena putem borbe odozdo. Ovo je najpogodniji kontekst u okviru kog štetna uloga EU može biti javno sagledana sa svih strana, a vizije socijalizovane ekonomije valjano prodiskutovane i raspravljene. To je takođe jedini način na koji Tompsonova vizija „ekonomskih prednosti koje se urušavaju“ i time ohrabruju, u najmanju ruku, nekakav oblik detanta, može dočekati svoje ostvarenje.

Prema tome, ova trodelna perspektiva – borba odozdo protiv neoliberalne „štednje“, aktivna neutralnost i Balkanska federacija – nudi preliminaran strateški odgovor na mogućnosti koje se trenutno otvaraju u balkanskoj politici. Naravno, trebalo bi i te kako poraditi na primeni ove perspektive na svaku od balkanskih država ponaosob – odrediti kako je najbolje prilagoditi različnim političkim okolnostima – ali ovde date smernice mogu, ako ništa drugo, poslužiti kao početna tačka.

Ukoliko levica ne postane sposobna da svojom intervencijom ponudi rešenja naizgled nerešivih problema koje je prouzrokovala mejnstrim politika, onda će to, bez ikakve sumnje, učiniti drugi. Ovo bi moglo da znači beznadežno smenjivanje prozapadnih i proruskih vlada, ali isto tako i rast partija krajnje desnice. U prvom krugu predsedničkih izbora u Bugarskoj, kandidat fašističke koalicije Ujedinjeni patrioti završio je kao treći, sa 15% glasova. Organizovana balkanska levica sada je urgentan zadatak.

[1] Izraz francuskog filozofa Alana Badjua, kojim opisuje kako je Istočna Evropa nakon završetka Hladnog rata pohrlila ka Zapadu.

[2] E. P. Thompson, NATO, Neutralism and Survival,Universities & Left Review, No. 4, Summer 1958, pp. 49­–51.

Pročitano 1414 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Žensko oslobođenje

Jezik po meri žena

Debata o rodno senzitivnom jeziku ponovno je aktuelizovana u svetlu donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nekoliko g...

Politika i društvo

Čast Katalonije

Trenutno najusijanije evropsko pitanje jeste pitanje otcepljenja Katalonije od Španije. Sve uzdrmanija Evropska unija, k...

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.