Vodeći član i teoretičar međunarodne revolucionarne struje Internacionalna socijalistička tendencija (IST), Kris Harman, preminuo je u Kairu 7. novembra 2009. godine.

Harman je bio politički aktivan gotovo punih pet decenija. Učlanio se u grupu Socijalistički pregled (Socialist Review Group), prethodnicu današnje britanske sekcije IST-a, Socijalističke radničke partije ili Socialist Workers Party (SWP), davne 1961.

Socijalistički pregled, koji je ubrzo promenio naziv i postao poznat kao Internacionalni socijalisti, nosio je parolu: „Ni Vašington, ni Moskva, već međunarodni socijalizam!“.

To je privuklo mnoge mlade ljude koji su shvatali da kapitalizam ne funkcioniše, ali nisu verovali u to da je Sovjetski savez predstavljao alternativu.

Harman će kasnije, tokom osamdesetih godina, razviti teoriju „državnog kapitalizma“, koju je prvi izneo osnivač Socijalističkog pregleda u analizi tadašnjeg Istočnog bloka, i pokazati kako se ta teorija uklapa u razvoj svetskog kapitalističkog sistema u knjizi Explaining the Crisis (Objašnjavanje krize).

No, Harmanov doprinos nije bio samo od teorijskog značaja. Za njega je teorija uvek bila vodilja za praksu.

Kao studentski aktivista na Londonskoj školi ekonomije (LSE) tokom šezdesetih godina, zagovarao je orijentaciju ujedinjenja radikalnog studentskog pokreta sa radničkom klasom.

Taj put je sedamdesetih godina doneo rezultate. U to vreme izbila je svetska ekonomska kriza, koju je Harman analizirao u već spomenutoj Explaining the Crisis.

Ta kriza je usledila nakon dve decenije neprekidnog i visokog ekonomskog rasta. Radnička klasa je bila naviknuta na dobar život i, takođe, zbog dugogodišnje pune zaposlenosti, na uspešne štrajkove.

Kada su kapitalisti pokušali da teret krize prebace na radničku klasu, ona je odgovorila militantnim i masovnim štrajkovima. Internacionalni socijalisti su povećali broj članova sa 400 šezdeset sedme, na 1,000 šezdeset osme, i potom na 2,300 sedamdeset druge godine. Uskoro su odlučili da se proglase za partiju. Tako se 1977. godine rodio SWP.

Međutim, ofanziva vladajućih krugova širom sveta i rastuća nezaposlenost krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih slomili su međunarodni radnički pokret.

SWP se održao, jer je partija razvila veru svojih kadrova da je moguće preživeti i najveću katastrofu. Harman je tu odigrao ključnu ulogu.

On je od 1982. do 2004. vršio i dužnost urednika nedeljnika Socialist Worker. Nakon toga je preuzeo uredništvo teoretskog časopisa IST – International Socialism Journal (ISJ).

Iskoristio je osamdesete i devedesete da napiše svoje najbitnije radove i proceni mogućnost revolucije. Uz Explaining the Crisis, napisao je i Class Struggles in Eastern Europe 1945-1983 (Klasne borbe u Istočnoj Evropi 1945-1983), u kojoj je objasnio razloge ekonomske krize Istočnog bloka i predvideo nužnost revolucionarne borbe radničke klase.

Možda je upravo neuspeh Solidarnosti u Poljskoj da 1981. sprovede revoluciju do kraja ubedio Harmana da dublje razmotri potrebu za revolucionarnom partijom.

The Lost Revolution: Germany 1918-1923 (Izgubljena revolucija – Nemačka 1918-1923) je istorija revolucionarne situacije u jednoj zemlji razvijenog kapitalizma. Ta knjiga imala je dve ključne poente. Jedna je bila da dokaže da je Oktobarska revolucija mogla da se proširi. Druga je ukazivala na nužnost razvoja organizacije sa strategijom i taktikom, koja bi u revolucionarnoj situaciji uspela da ponudi vođstvo pokretu.

U The Fire Last Time: 1968 and After (Poslednji požar: 1968. i posle) Harman je opisao kako se „podzemna“ klasna borba nastavlja čak i u trenucima kada sistem izgleda kao da je stabilan, kao tokom pedesetih i šezdesetih godina, da bi iznenada izbila na površinu i poljuljala sistem, kako je to uradio svetski bunt 1968.

Ovo je osamdesetih godina svakako bilo relevantno pitanje, jer su vladajuće klase sredinom decenije naizgled stabilizovale situaciju svuda u svetu.

Njegovi radovi i list koji je uređivao dozvolili su SWP-u da dočeka pad Berlinskog zida i revolucije na Istoku sa verom u budućnost, iako su se te revolucije završile u svojoj demokratskoj fazi i nisu prešle u socijalistčku fazu.

Kada je 1999. u Sijetlu na svetsku scenu eksplozivno stupio antikapitalistički pokret, Harman se entuzijastično bacio u njegovu izgradnju. Već 2000. je izdao bitan članak u ISJ – pod naslovom „Anti-capitalism: Theory and Practice“ (Antikapitalizam: teorija i praksa).

Kris Harman je 2009. objavio svoju poslednju knjigu – pokušaj da pokaže kako tržište, fleksibilnost i finansijska spekulacija nisu uspeli da neutralizuju sve izraženiju tendenciju ka opadajućim stopama profita u svetskoj ekonomiji i zašto je balon morao ponovo da pukne: Zombie Capitalism: Global Crisis and the Relevance of Marx (Zombi kapitalizam: Globalna kriza i relevantnost Marksa).

Tu knjigu je završio citatom Marksa – poukom koje se i sam držao celog svog života: „Filozofi su svet tumačili na mnogo načina. Stvar je u tome da se on promeni.“

Crvena nit koja spaja sve Harmanove radove bio je pokušaj da pokaže na koji način kapitalizam transformiše državu i kako ona postaje njegovo neotuđivo oruđe koje je tokom dvadesetog veka predstavljala nosioca kapitalističkog takmičenja na međunarodnom planu.

Stoga je Harman shvatao da se socijalizam ne stvara putem državne intervencije ili državnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, već radničkim revolucijama koje odozdo i širom sveta grade nove institucije vlasti.

Kris Harman nam je u nasleđe ostavio svež pristup marksizmu za 21. vek. Marks21 će nastaviti da razvija teoriju i praksu marksizma u tom duhu.