U Los Anđelesu je 1992. godine, primera radi, svaki tinejdžer na ulici (kao, uostalom, i svaki policajac na terenu) znao da se sudnji dan bliži.

Sve veći jaz između gradske omladine i gradskih vlasti morao je biti očigledan čak i najnaivnijim posmatračima: masovna hapšenja su se događala na nedeljnoj bazi, pucnji policije na nenaoružanu decu nisu se mogli izbrojati, diskriminišuća stigmatizacija mladih ljudi druge boje kože kao gangstera, nečuvena primena dvostrukih aršinina u određivanju pravde, i tako u nedogled.

Međutim, kada je nakon oslobađanja policije od krivice za gotovo smrtonosno prebijanje Rodnija Kinga, bes eksplodirao, političke i medijske elite reagovale su kao da je reč o nekakvoj tajnoj, nepredvidljivoj sili koja je oslobođena iz same utrobe zemlje.

Mediji (uglavnom izveštavajući iz helikoptera) su potom pokušali da svetskoj javnosti prenesu sliku o neredima koristeći se drastičnim simplifi kacijama i stereotipizacijama: crnačke bande su, prema njima, palile i krale po ulicama.

Istina je ipak bila drugačija; presuda slučaja Rodni King postala je nukleus oko kog su se okupile sasvim različite nepravde.

Od nekoliko hiljada uhapšenih, članovi bandi mogli su se izbrojati na prste, a tek trećinu njih činili su Afroamerikanci.

Većina ih je bila iz redova siromašnih imigranata i njihove dece, uhapšenih zbog krađe pelena, cipela i televizora iz obližnjih radnji.

Ekonomija Los Anđelesa bila je u dubokoj recesiji, u kakvoj je i danas, a siromašna naselja u kojima žive Latinoamerikaci, zapadno i južno od centra grada, bila su njom najteže pogođena.

Štampa, međutim, o njihovoj bedi nikada nije izveštavala, tako da je ekonomska dimenzija pobune u ogromnoj meri bila ignorisana.

Slično se dešava i u Grčkoj danas – “normalno” policijsko zverstvo izazvalo je erupciju koja je stereotipizovana kao neobjašnjivi bes, prebačen na sumnjive anarhiste, i pored toga što se, zapravo, odnos između policije i različitih slojeva omladine već dugo može okarakterisati kao “građanski rat niskog intenziteta”.

Nemam nikakve kvalifikacije da bih komentarisao specifične uslove u Grčkoj, ali se ne mogu osloboditi utiska da ovde postoje snažne sličnosti sa dešavanjima iz 2005. godine u Francuskoj.

Prostorna izdvojenost i izolovanost imigranata i siromašne omladine od ostatka stanovništva deluje manje izraženo no što je to bio slučaj u Parizu, ali su poslovne perspektive dece iz sitnoburžoaskih porodica osetno gore: presek ova dva uslova na ulice Atine izvodi nešto raznovrsniju skupinu studenata i nezaposlene omladine.

Pri tome, oni direktno nasleđuju tradiciju protestovanja i kulturu otpora, jedinstvenu u celoj Evropi.

Šta grčka omladina zahteva? Ona svakako, s nemilosrdnom jasnoćom, shvata da svetska depresija obustavlja tradicionalne reforme obrazovnog sistema i tržišta rada. Zašto bi onda imala ikakvog poverenja u još jednu vladavinu socijaldemokratskog PASOK-a i u njihova prekršena obećanja?

Ovde je reč o originalnoj vrsti otpora, najavljenoj pređašnjim nemirima iz Los Anđelesa, Londona i Pariza, ali onoj vrsti koja se uzdiže iz novog i dubljeg shvatanja da je budućnost već unapred opljačkana.

I zaista, koja je generacija u modernoj istoriji bila tako razumljivo i očigledno izdana od strane vlasti (izuzev sinova Evrope 1914. godine)?

Mučim se nad ovim pitanjem zato što imam četvoro dece, a čak i najmlađe shvata da će se njihova budućnost bitno razlikovati od moje prošlosti.

Moja generacija svojoj deci u amanet predaje slomljenu svetsku ekonomiju, zapanjujuće ekstreme društvenih nejednakosti, brutalne ratove na granicama imperijalističkog sveta i pomahnitalu svetsku klimu.

Mnogi odgovor na pitanje, “Šta nakon Sijetla”, vide upravo u Atini. Demonstracije protiv Svetske trgovinske organizacije i “Bitka za Sijetl” iz 1999. godine otvorili su novu eru u nenasilnim protestima i direktnom aktivizmu.

Kotlarnica globalizovanog kapitalizma, Vol Strit, eksplodirala je, ostavivši za sobom radikalne probleme i mnogo prostora za radikalizam; deluje da se čitav ciklus protesta tom prilikom završio.

Naravno, postoji opasnost da se važnost erupcije do koje je došlo u specifičnim nacionalnim uslovima prenaglasi. Nepobitno je, međutim, da je svet postao lako zapaljiv, a da je Atina prva varnica.