„Romi u Beogradu neće biti građani trećeg reda, ali neće biti ni građani van reda. Jedina zakonska mogućnost je da romske porodice konkurišu za gradske socijalne stanove, kao i svi ostali socijalno ugroženi Beograđani“, navodi Đilas u svom odgovoru Amnesty International-u.

Đilasov legalizam poručuje da je zakon jednak i isti za sve, tj. da je pravda slepa za socijalne razlike. Ta slepa pravda zabranjuje ti da spavaš ispod mosta, bez obzira da li si milioner ili beskućnik, jer je „jednaka“ za sve. Ta slepa pravda zabranjuje i milionerima i beskućnicima, i Srbima i Romima, da spavaju u kartonskim kućama ispod mosta, a zanemaruje činjenicu da neki od njih nemaju drugog izbora u borbi za golo preživljavanje. Zakon koji je „isti“ za sve je zakon koji stanje čini istim, koji bogate obogaćuje, a siromašne gura dalje u propast. Romi, zbog diskriminacije s kojom se suočavaju u društvu, neće biti tretirani od strane vlasti kao i ostali građani, ma koliko Đilas pričao da hoće.

Đilasovo ukazivanje na to koliki je on zaštitnik te iste „pravde“ poreznike je koštalo samo 73 hiljade evra. Takođe, par dana ranije iz budžeta grada Beograda izdvojeno je iz kase poreskih obveznika i uplaćeno na račun organizatora teniskog turnira Serbia Open 100.000 evra -­ isto onoliko koliko je porodica Đoković donirala manastiru Gračanica.

Đilasovom odlukom da novcem poreskih obveznika finansira svoju privatnu kampanju i bahanalisanje sa punjenjem računa organizatora Serbia Open kojim se želi poslati poruka o „sitoj Srbiji“, jasan je dokaz da je političarima stalo samo do toga da po svaku cenu ostanu na vlasti, te se naši obespravljeni sugrađani, koji zbog ovakve politike ostaju najugroženiji, večito guraju pod tepih, jer se, na kraju krajeva, njihov glas i ne može čuti na izborima.