Zašto se ljudi bune?

Pobune koje su proteklih noći zahvatile veliki deo Londona, Birmingema, Liverpula i Bristola su izlivi ogorčenosti i besa.

To se dešava u društvu dubokih i rastućih nejednakosti, u kom vladaju ogromna nezaposlenost i siromaštvo, u kom postoje sistematsko policijsko maltretiranje i rasizam i u kome veliki broj mladih oseća da nema budućnost.

Kao i u studentskim protestima prošle godine, „izgubljena generacija" koji su stvorili torijevci je u središtu ovih borbi – iako su im se pridružili i mnogi stariji od njih.

Činioci usled kojih su se ovi ljudi pobunili pogađaju milione. Ne radi se ovde o „kriminalu" ili„bezumnom nasilju". Politički slogani poput „Čije ulice? Naše ulice!", zahtevi kao što su „Pravda!" i javna osuda policije bili su prisutni na svim protestima.

Pozadina svega jeste produbljivanje kapitalističke krize. Tržišna anarhija je daleko razornija od navodne anarhije na ulicama. Bankari i biznismeni, koji nastavljaju da grabe novčane bonuse, iako plate padaju, obogatili su se mnogo više nego bilo koji pljačkaš na ulicama Londona.

Policijski rasizam i brutalnost

U Totenhemu je okidač bilo policijsko ubistvo Marka Dugana – kao i laži i grub odnos prema njegovoj porodici i prijateljima koji je usledio. To je samo poslednji primer u istorijatu rasizma i policijske brutalnosti u toj oblasti.

Nijedan policajac nije osuđen zbog smrti u pritvoru već 40 godina, iako je prosek smrtnih slučajeva oko jedan nedeljno. Ranije ove godine, hiljade su prošetale južnim Londonom zbog smrti rege umetnika Smajlija Kultura, za koga je policija izjavila da se izbo na smrt dok su oni bili u njegovoj kući.

Ovi incidenti su najprljavija strana policijskog rasizma. Međutim, maltretiranje mladih crnaca i Azijata je deo životne svakodnevice u Britaniji – šansa da će policija zaustaviti i pretresti belce je dvadeset i šest puta manja u odnosu na crnce.

Tokom pobuna uhapšeno je već na stotine ljudi. Biće još medijske galame i poziva političara na osvetu, kao i zahteva da se policiji daju odrešene ruke. Mi smo u potpunosti protiv takvih mera, jer nam je već isuviše prava pogaženo.

Skandali u Murdokovoj štampi¹ razotkrili su korupciju londonske policije. Njihova brutalnost i rasizam jasni su milionima ljudi. Poslednja stvar koja nam je potrebna je da budu još jači.

Torijevski napadi

Do nereda ne bi ni došlo da nije bilo seče javnih servisa i budžeta koje je implementirala vlada sa torijevskom većinom.

U Harnigeju, londonskom okrugu kome pripada Totenhem, 54-oro nezaposlenih dolazi na jedno otvoreno radno mesto. U isto vreme, osam od trinaest omladinskih centara zatvaraju se zbog vladine seče budžeta.

Prošle godine, vlada je od 630,000 mladih oduzela Dodatak za održavanje obrazovanja (EMA) i utrostručila fakultetske školarine, stavljajući na većinu njih veliki natpis „Nema primanja na studije".

U Britaniji je nejednakost veća nego bilo kada još od 1930-tih godina. Dok se mnogi koji su pre mesec dana završili sa školovanjem suočavaju sa beznadežnom budućnošću, ukupno bogatsvo hiljadu najbogatijih ljudi u Britaniji poraslo je u 2011. godini za 60 milijardi, na skoro 400 milijardi funti.

Posledice seče budžeta u iznosu od 81 miljardu funti, koju je progurala vlada Dejvida Kamerona, biće stotine hiljada otpuštenih, uništene zajednice i javne službe.

U nekom trenutku će se ljudi saterani uza zid okrenuti i uzvratiti. To je ono što se dešava sada, kao što se desilo i za vreme vlade Margaret Tačer tokom 1980-tih, Velike depresije 1930-tih i velike recesije 1880-tih – sve su to periodi nereda u Britaniji.

Neredi su takođe presuda krajnjem neuspehu Laburističke partije Eda Milibanda kao alternative torijevcima. Sve političke partije nude u suštini isti recept, baš kao što sada nemaju nikakvog rešenja osim vodenih topova, zatvorskih kazni i vojske na ulicama.

Otpor je odgovor

Neredi su izliv besa – kao što je Martin Luter King rekao: one su su „jezik onih koje niko ne čuje". Međutim, potrebno je više od toga kako bi se zaustavili torijevci.

Treba nam više protesta poput ogromnih demonstracija od 26. marta i štrajka 750 hiljada londonskih radnika 30. juna. Takve borbe mogu da ujedine očajne mlade ljude i radnike koji se suočavaju s gubitkom posla, smanjenjem penzija i još većim smanjenjem plata, kao i još gorim uslovima rada.

Stoga pozivamo Generalni savez sindikata (TUC), pojedinačne sindikate i kampanje da krenu u borbu protiv seča budžeta, siromaštva i rasizma. Pozivamo na organizovanje događaja kao što su demonstracije protiv Engleske odbrambene lige (EDL)² u Istočnom Londonu 3. septembra, protest na torijevskoj konferenciji u Mančesteru 2. oktobra i koordinisan štrajk više od milion radnika, planiran za novembar mesec ove godine.

Za pravo rešenje beznađa koje dovodi do nereda potrebno je drugačije društvo, gde su potrebe većine, a ne majušne elite, na prvom mestu.

*Socijalistička radnička partija (SWP) je naša sestrinska organizacija u Engleskoj, članica Internacionalne socijalističke tendencije (IST) i ujedno najveća partija u tendenciji – prim. red.

1. Odnosi se na žutu štampu u vlasništvu britanskog bogataša Ruperta Murdoka, poznatu po rasizmu, šovinizmu i seksizmu – prim. red.