Želja za znanjem je prirodna potreba svakog ljudskog bića. Ipak, načini sticanja znanja direktno su uslovljeni širom društvenom organizacijom. Tako su u srednjem veku pisanje moglo učiti jedino u manastirima, dok danas za to specijalizovane edukativne ustanove.

Nakon Drugog svetskog rata školovanje je na prostoru bivše SFRJ bilo u potrpunosti besplatno – drugim rečima dostupno svima, neovisno o nečijoj socijalnoj pozadini. Ipak, protekla decenija svedoči o velikim promenama u ovom polju – uvode se školarine i razne takse koje iz godine u godinu rastu i čine studiranje sve daljim snom za većinu stanovništva Srbije.

Neoliberalne reforme obrazovnog sektora imale su isti efekat širom Evrope, nagoneći stotine hiljada studenata na direktnu borbu za očuvanje prava na obrazovanje. Beogradski Univerzitet je 2006. i 2007. godine bio samo jedan od mnogih koji su osetili potrese ovakvog otpora.

Ekonomska kriza, nepostojanje proizvodnog sektora i spoljni dugovi navode Vladu Srbije da novac nabavlja iz džepova običnih ljudi. Ni obrazovni sistem, na čelu sa visokim obrazovanjem, neće izbeći posledice ovog procesa.

Najskorije izmene Zakona o visokom obrazovanju korak su dalje u procesu pretvaranja znanja u ekskluzivnu robu, dok će studentima i njihovim roditeljima doneti samo još više problema. Međutim, u ovakvim okolnostima stvara se i sve veća potreba za još boljim artikulisanjem studentskog odgovora na ovaj problem.

U utorak razgovaramo sa docentom na Univerzitetu u Hertfordširu, Andrejom Živkovićem, članicom Marks21 Marijom Spasić i studentskom aktivistkinjom Marijom Olgom Žišić Mogbolu.