Od zabrane Povorke ponosa 2009, Solidarnost je posebnu pažnju posvetila antifašističkoj delatnosti. Učestvovali smo u organizovanju marša Solidarno protiv fašizma, 9. novembra u Beogradu, i objavili nekoliko analiza fašizma. ČlankomViv Smit nastavljamo ovu seriju, a zainteresovani smo da čujemo i vaše komentare
Nekoliko hiljada lezbejki, gejeva, biseksualnih i transrodnih osoba (LGBT) okupilo se prošle jeseni u Britaniji kako bi iskazali svoj bes i skrenuli pažnju na porast homofobnog nasilja.
Brutalno ubistvo Iana Bejnhama na Trafalgaru i napad na Džejmsa Parksa u Liverpulu šokirali su celu LGBT zajednicu.
Tokom prethodne godine broj prijavljenih homofobnih napada porastao je za 20% u Londonu, 32% u Glazgovu, 40% u Liverpulu i 63% u Mančesteru.
Bes je dodatno potpaljen kada je vođa nacističke Britanske nacionalne partije (BNP), Nik Grifin, prilikom gostovanja na BBC u emisiji „Vreme za pitanja“ opisao scenu dva muškarca koja se ljube kao „jezivu“.
Ekonomske krize često prati pojava da manjine postaju žrtveni jarci, a trenutna kriza je najgora još od 1930-tih godina.
Izborena prava koja su nekad delovala postojano sada se lako mogu izgubiti jer vladajuća klasa, očajna u svom nastojanju da zadrži moć i privilegije, pokušava da za svaki neuspeh sistema okrivi manjine – bilo da su u pitanju LGBT populacija, crnci, muslimani ili radnici imigranti.
Fašističke partije poput BNP-a trude se da ovo maksimalno iskoriste.
Najjeziviji primer je svakako Holokaust. Tada su nacisti usmrtili 11 miliona ljudi, uključujući 6 miliona Jevreja. Ovo nije bio prosto čin bolesne skupine pojedinaca, već pažljivo osmišljen ideološki napad na nemačko društvo.
Delovi vladajuće klase su smatrali da je Nemačka početkom XX veka izmicala kontroli.
Procvat gej načina života u Berlinu protumačen je kao znak dekadentnog društva koje je pred sindikalcima i komunistima palo na kolena.
Prvi pokret za prava homoseksualaca nastao je u Nemačkoj kao odgovor na uvođenje Paragrafa 175 kaznenog zakona, kojim je sodomija proglašena nelegalnom.
Otac ovog pokreta, Magnus Hiršfeld, uspostavio je 1897. godine Naučni humanitarni komitet čiji je cilj bio promena stava društva prema homoseksualnosti i ukidanje ovog zakona.
Kampanja je privukla široku podršku, posebno od socijalista iz nemačke Socijaldemokratske partije.
U periodu između 1898. i 1914. godine u Nemačkoj je odštampano preko 100,000 knjiga i pamfleta na temu seksualnosti.
Obećanje
Mnogi su verovali da bi proglašenje Nemačke republike nakon revolucije iz 1918. ujedno označilo i kraj Paragrafa 175.
Ovu nadu je dodatno podstakla i Ruska revolucija iz 1917, koja je omogućila potpunu legalizaciju homoseksualnosti i puna prava za žene i manjine.
Hiršfeld je bio toliko optimističan da je novoosnovani Institut za nauku o seksualnosti proglasio „detetom revolucije“.
Zlatne dvadesete koje su usledile dovele su do ogromnih promena – od nauke i tehnologije, do prava žena, LGBT populacije i radnika.
Homoseksualna potkultura je u Berlinu doživljavala procvat; svuda su se otvarali novi gej klubovi i kabarei.
Iako, što se tiče gejeva, zakon nije bio povučen – kao što je bio za lezbejke – bilo je veoma malo, ako uopšte, krivičnog gonjenja homoseksualaca.
Međutim, iako je Institut nastavio sa radom, ostao je relativno odvojen od političkog života u vreme kada se nemačko društvo sve više polarizovalo.
Hiršfeld je tvrdio da „rojalista mora biti podjednako dobrodošao pomagač kao i socijalistički republikanac…komunista, kao i buržoaski demokrata.“
Nedostatak politike u gej pokretu – i umesto toga usredsređivanje na barsku kulturu i način života – doveo je do toga da pokret nije odigrao ikakvu ulogu u oblikovanju ishoda političkih borbi u Nemačkoj, jednom kada je čas za to došao.
Od 1929. pa nadalje nemačka ekonomija je sve dublje tonula, a novi militantni desničarski pokret, pod vođstvom Nacističke partije Adolfa Hitlera, ubrzano je rastao.
Delovi vladajuće i srednje klase, zajedno sa slojem vojne vrhuške i vladinih birokrata, okrenuli su se fašistima strahujući za svoje društvene i političke pozicije.
Suočeni sa socijalističkom revolucijom, pouzdaju se u Hitlera i 1933. godine mu nude da postane kancelar.
Iako je broj glasova koje je Nacistička partija dobijala na izborima dramatično porastao – sa 2.6% 1928. na 37.3% 1932. – nacisti i dalje nisu bili u mogućnosti da sami preuzmu vlast.
Jozef Gebels, arhitekta napada na nemačke Jevreje, u svom dnevniku je zapisao da budućnost za naciste izgleda prilično sumorno.
Zašto? Zato što je zbir glasova koje su dobili komunisti i socijaldemokrati bio veći od broja glasova za naciste. Ipak, poziv na jedinstvo levice protiv fašizma nikada nije ostvaren. Cena toga bila je ogromna.
Istorija često izostavlja pokolj homoseksualaca u nacističkoj Nemačkoj, ipak, to je bio centalni deo Hitlerove strategije da Nemačku očisti od „nepoželjnih“ – Jevreja, levice, sindikalaca, Roma, mentalno obolelih i ljudi sa posebnim potrebama.
Mnogi homoseksualci su pogrešno verovali da ne treba da strahuju od nacista, usled prisustva gej vojnika i zvaničnika u vrhu partijske hijerarhije.
Sigurnost
I zaista, jedan od Hitlerovih najbližih saradnika, Ernst Rom, bio je gej, a Hitlerova omladina (Hitler-jugend) je posprdno nazivana „homo-omladinom“.
Počelo je uništenjem Hiršfeldovog Instituta – kog su nacisti okarakterisali kao „do sada neviđeno uzgajalište prljavštine i gadosti“. Knjige, članci i izveštaji izbacivani su napolje i spaljivani na gomilama.
Hiršfeldova bista je uklonjena, da bi se njom kasnije javno paradiralo, nakon čega je i spaljena.
Kilometraža koju je Hitler bio spreman da pređe u napadima na homoseksualce postala je očigledna juna 1934. Svi homoseksualci su u sklopu šire čistke izbačeni iz partije, a Rom i na desetine oficira su pogubljeni.
Paragraf 175 je dopunjen i sada je brojao devet kažnjivih dela, uključujući grljenje, ljubljenje i čak fantaziranje. Osuđeno je oko 50,000 ljudi i mnogi od njih su završili u logorima smrti.
Vođa Gestapoa, Hajnrih Himler, prišao je anti-homoseksualnom zadatku sa fanatičnom pasijom.
Njegov jeziv poziv bio je poziv na „istrebljenje nenormalnog života. On mora biti uklonjen isto kao što čupamo koprivu, bacamo je na gomilu i spaljujemo je.“
Nacistička ideologija je u potpunosti zasnovana na predstavi o „višoj rasi“ i pseudo-naučnosti eugenike – stvaranja modalne porodice koja uzgaja modalno potomstvo.
Majčinstvo i porođaj bili su nagrađivani. Homoseksualci tu nisu imali šta da traže. Himler je rekao: „Da li će Nemačka opstati ili propasti odlučiće stepen čistote njene rase.“
Lezbejke i gejevi smeštani su u koncentracione logore – muškarci obeleženi roze trouglovima, a lezbejke i prostitutke crnim.
Lezbejke su primoravane da rade u logorskim bordelima, prateći logiku da bi učestala silovanja delovala poput „leka“. Strategija kojom su se gej muškarci polako izrabljivali radom do smrti nazvana je „Projekat pink“.
Prema rečima jednog od preživelih „to je značilo manje hrane, više rada i strožije nadgledanje. Ako bi se zatvorenik sa roze trouglom razboleo, to je bio njegov kraj. Prijem u kliniku bio je zabranjen.“
Prvi autentični prikaz iskustava koja su homoseksualci imali u koncentracionim logorima pojavio se 1954. godine, kada je L.D. Klasen fon Nojdeg detaljno opisao svoj strah od ulaska u kamp smrti u Klinkeru.
Gejevi su okupljani i primoravani da na putu do kampa i sopstvene smrti vuku leševe drugih.
Procenjuje se da je tokom Holokausta pobijeno 220,000 gejeva i lezbejki – iako se ovo smatra opreznom procenom.
Oslobođenje
Holokaust je mogao da se spreči. Period koji je usledio nakon Prvog svetskog rata bio je prepun prilika za oslobođenje.
Carske dinastije pale su u Nemačkoj, Austro-Ugarskoj i Rusiji. U Berlinu, Beču, Budimpešti, Moskvi i Petrogradu su u jednom kratkom vremenskom periodu vladali radnički saveti. Britaniju su tresli jedni od najvećih štrajkova koje je ta zemlja ikada videla.
Irska je bila u agoniji građanskog rata, a pokreti za nacionalno oslobođenje preplavili su Indiju i Kinu.
Ipak, potencijal ovih pokreta nije bio ispunjen; oni su okončali ostavljajući kapitalizam nedirnutim. Jedino su u Rusiji radnice i radnici uspeli da, na kratko, preuzmu i održe vlast.
Svet je, potom, gurnut u ekonomsku krizu i Drugi svetski rat. Recesija danas ponovo duva vetar u leđa fašizmu i homofobiji.
Politički vakuum koji su neuspesi sistema načinili može popuniti desnica – ukoliko levica i svi oni koji žele svet oslobođen od tlačenja ne ujedine snage i pređu s reči na dela.
Ključna stvar je jedinstvo. Ne možemo i ne smemo nasesti na to da krivimo jedni druge. Bilo kakva podela – između gejeva i strejtera, crnih i belih, hrišćana i muslimana – načiniće žrtve od svih nas.
Užasna istorija nacističke Nemačke je jeziv podsetnik na to šta se dešava onda kada je vladajuća klasa u strahu za svoju budućnost.
Pomenuto okupljanje hiljada LGBT osoba i onih koji ih podržavaju pokazuje da nismo odustali.
Nikada više nećemo dopustiti da milioni nedužnih ljudi postanu žrtve i budu poklani. Nikada se više LGBT osobe neće vraćati u svoja četiri zida, u strahu i samopreziru.
Naša dužnost je da osiguramo da istorija ne bude zaboravljena. Fašizam, kao i smrt i uništavanje koje sobom donosi, više nikada ne sme da uzme maha.