Park Kristofer je postao mesto gde su se mnogi učesnci i učesnice demonsracija okupljali posle prve noći. Tokom opsade bara Stounvol, sve veće novinske stanice bile su obaveštene o dešavanjima. Vest o pobuni se brzo proširila zajedno sa glasinama o tome da su sukobe organizovale grupe Studenti za demokratsko društvo (Students for a Democratic Society), Crni panteri, ili neko treći.

Tokom cele subote 28. Juna, ljudi su dolazili da vide zapaljeni klub. Pojavili su se grafiti na baru koji su glasili: „Dreg snaga", „Napali su naša prava", „Podržite gej snagu", „Legalizujte gej barove" i drugi.

Sledeće noći demonstranti su se ponovo okupili. Mnogi od prethodne noći su se vratili. Ispred Stounvola se okupilo na hiljade ljudi, kao i stotine policajaca. Kao i prethodne večeri, zapalili su kontejnere, gađali policiju i igrali, ismevajući ih.

Specijalne policijske jedinice ponovo su došle oko dva sata posle ponoći. One koje su uhapsili, masa je pokušavala da oslobodi. Ulična tuča je ponovo trajala do četiri sata ujutru.

U ponedeljak i utorak nije bilo većih sukoba, delom zbog kiše. Kreg Rodvel je iskoristio tu priliku da napiše i podeli hiljade pamfleta u kojima se zahtevalo da se policija i mafija proteraju iz gej klubova.

Zahtevalo se da gejevi sami vode svoje lokale, da se Stounvol i drugi lokali koje je vodila mafija bojkotuju i da se pritisak javnosti usmeri na gradonačelnika, sa zahtevom da preispita „situaciju koja se ne može tolerisati".

U sredu je Vilidž Vojs (The Village Voice) objavio članak o pobuni, koji je sadržao negativne opise događaja i samih učesnika i učesnica. Masa demonstranata se ponovo okupila u ulici Kristofer i krenula ka prostorijama Vilidž Vojsa, s namerom da ih zapali.

Bilo je prisutno između 500 i 1000 ljudi. Ponovo je izbila tuča koja je za posledicu imala povređene i među policijom i među demonstrantima, kao i hapšenje petoro učesnika.

Ovaj sukob je trajao oko sat vremena, a jedan od učesnika ga je ovako opisao: „Vest se pročula. Ulica Kristofer će biti oslobođena. Pederima je više dosta represije."

 

Pokret za oslobođenje gejeva

U roku od par nedelja stanovnici i stanovnice Grinvič Vilidža organizovali su se u aktivističke grupe koje su sada bile u stanju da koncentrišu napore za osnivanjem slobodnih mesta za okupljanje LGBT osoba, gde se ne bi plašili uhapšenja ukoliko bi ispoljili svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet.

Posle Stounvolske revolucije gejevi i lezbejke u Njujorku uspeli su da prevaziđu rodne, klasne i generacijske razlike sa ciljem da postanu povezana zajednica. Tokom narednih šest meseci osnovane su dve LGBT organizacije koje su svoje delovanje ostvarivale kroz direktnu akciju.

Pokrenuta su i tri lista koja su promovisala prava LGBT osoba. U narednih par godina osnovan je veliki broj novih organizacija u SAD i u svetu.

Tako je „Stounvolski protest" označio početak pokreta za oslobođenje gejeva, jednog od najkontraverznijih izazova tradicionalnim vrednostima i postavci tog vremena. Nove organizacije, među njima Front za oslobođenje gejeva (Gay Liberation Front), osnovan u Njujorku 1969. godine, nicale su širom zemlje.

Javne diskusije i medijska zastupljenost pokreta homoseksualaca brzo i dramatično su se povećale. Gej aktivisti su imali uspeha u tome da promene dugoopstajuću predrasudu da je homoseksualnost abnormalan vid ponašanja i tvrdili su da nijedna seksualna opredeljenost nije „normalnija" od neke druge.

Ipak, iznad svega, pokret za oslobođenje gejeva transformisao je odnos gej muškaraca i žena prema sebi samima. Pomogao im je da se autuju, da izraze svoju seksualnost otvoreno i apologetično i da zahtevaju od društva da prizna i prihvati gej veze kao značajne i vredne poštovanja isto koliko i heteroseksualne.

Neki gejevi su zagovarali ne samo prihvatanje homoseksualnosti kao validnog i „normalnog" seksualnog opredeljenja, već i dalje promene u celom društvu: redefinisanje ličnog identiteta da bi se dao veći značaj erotskim impulsima.

Te promene se nisu brzo desile. Ipak, do ranih 80-tih godina, pokret za oslobođenje gejeva napravio je izvanredan iskorak. Čak i pošast epidemije side, koja je u Americi pogodila prvo gej populaciju, neko vreme drastičnije nego bilo koju drugu grupu ljudi, nije uspela da zaustavi rast borbe za prava gejeva. Na mnogo načina ju je i učvrstila.

Do ranih 90-tih, homoseksualci i lezbejke postizali su važne uspehe koje su druge represovane manjine pokušale da ostvare u ranijim dekadama. Neki javno deklarisani gejevi dobili su izbore za lokalne kancelarije. Univerziteti su uspostavili gej i lezbejske programe studija.

Zakoni koji zabranjuju diskriminaciju na bazi seksualne opredeljenosti su sporim procesom uspostavljani na lokalnom nivou. Ipak, gej oslobođenje je izazvalo i snažan zazor, što je postalo očigledno kada je pokušaj predsednika Bila Klintona 1993. da stavi zabranu gejevima da služe vojsku pao u vodu, uz snažne optužbe i kritike iz redova Kongresa i vojske.

U spomen na događaj u Stounvolu i njegov značaj za LGBT zajednicu, ali i celo američko društvo, na godišnjicu ovog događaja 1970. godine održane su prve parade ponosa u Njujorku i Los Anđelesu. Slični marševi i parade organizuju se i u drugim gradovima, obično krajem juna, kako bi se obeležila godišnjica Stounvolske revolucije.

Od tih dana do danas, zamiranje radikalnog duha omladine i širih pokreta neminovno su izvršili uticaj i na LGBT pokret. Parade ponosa su u gotovo svim većim svetskim gradovima postale mesto za sticanje profita onih koji su u popularizovanom gej pokretu uvideli novo, još nepokriveno tržište. Zato danas na Zapadu LGBT prajdovi više liče na karnevale nego na proteste. Ali, ovo stanje se menja.

Kriza i novi rast desnice koji rezultuju novim talasom napada na LGBT prava otvaraju prostor levici da vrati LGBT pokret na borbenu stazu sa koje je u nedostatku alternative skrenuo – na zajedničku borbu sa radničkom klasom i drugim potlačenim grupama za rušenje kapitalizma i izgradnju društva u kom će diskriminacija i sve nejednakosti postati stvar istorije.