Grčka: hleba, obrazovanja, slobode… ali i ruža[9 min. za čitanje]

U ovom, petom izveštaju po redu, Kevin Ovenden se osvrće na uličnu kulturu u Grčkoj i tvrdi da naš opstanak u ovoj deceniji krize ne zavisi samo od hleba – potrebne su nam i ruže.
Maštovitom demonstracijom solidarnosti u praksi, Fudbal filozofija je odlučila da sponzoriše poznatog progresivnog novinara Kevina Ovendena kako bi otišao u Grčku i za Counterfire ekskluzivno izveštavao o Sirizinoj kampanji pored drugih radikalnih medija iz SAD i Australije. Marks21 će redovno objavljivati prevode ove jedinstvene serije članaka.

Nemoć starog političkog poretka Grčke našla je svoj savršeni izraz u ekscentričnom ispadu socijaldemokratskog gradonačelnika Atine, Jorgosa Kaminisa.

Njega je prilično uticajnim učinio sunovrat drugih istaknutih socijaldemokrata koji su bili u čvršćim vezama sa partijama koje su u proteklom periodu ostale bez ugleda.

Izgleda da je i njega obuzela ista želja za političkim samoubistvom, poput većeg dela političke klase u Grčkoj, kada je bio u stanju da prilično bizarno zapreti da će ono radne snage što je ostalo u gradskim službama poslati da cepaju sve izborne plakate, bez obzira na partijsku pripadnost, s obrazloženjem da dovode do „zagađenja životne sredine“.

Ostavimo sada po strani činjenicu da nemali broj oronulih zgrada u centru grada još uvek stoji uspravno samo zahvaljujući spoljnom skeletu sačinjenom od postera.

Kaminis kao da je zaboravio na sudbinu svakog gradskog lidera u proteklih 40 godina koji je obećao da će stati na kraj posterima, grafitima i uličnoj umetnosti u Atini.

Ti lideri otišli su u zaborav, dok je bunt iskazan vizuelnim putem uporno postajao sve zastupljeniji – a nove materijale pružali su mu, iz godine u godinu, ulične pobune i sukobi .

Otpornost ulične propagande najbolji je dokaz nesposobnosti političke klase – kako tradicionalista, tako i modernista – da preokrenu tok sveopšte društvene i političke radikalizacije, koja je otpočela još sedamdesetih, u godinama Metapolitefsija (promene režima prim. prev).

Održavanje Olimpijskih igara u Atini 2004. godine svedočilo je kontinuiranim herkulijanskim naporima PASOK-a u projektu čišćenja grada, a potom, nekoliko meseci pred početak tog cirkusa, i Nove demokratije.

Sećam se skandala koji je izbio kada su novi metro vozovi pristigli da pokupe lakeje Međunarodnog olimpijskog komiteta koji su čekali na, za tu priliku, sređenim stanicama – u potpunosti pokriveni grafitima protiv sistema i Olimpijskih igara. Uzgred, grčki poreski obveznici dan danas plaćaju Simensu i drugim, uglavnom nemačkim, korporacijama za tu privilegiju da budu domaćini Igara.

Izgled i utisak koji grad odaje drastično odudara od Londona, ili čak Njujorka, u kojima se kontuirano uklanjaju posteri i grafiti. Jedna od posledica toga je da politički posteri opstaju kao ključno polje umetničke inovacije.

Postoji, mora se i to priznati, nekoliko levičarskih organizacija čiji vizuelni stil kao da ne uvažava napredak postignut tokom XX veka u tipografiji i dizajnu. Tako možete naići na A0 postere u stilu naslovne strane London Times-a iz 1870. – uz nekoliko hiljada reči, font 9, raspoređenih po prilično širokim kolonama.

Prilično sam siguran da je egzotična, antimoskovski orijentisana, nekada maoistička organizacija koja štampa taj haos sklopila neki tajni dogovor sa grčkom varijantom Specsavers-a (kompanija koja proizvodi kontaktna sočiva i naočare za vid, prim.prev.)

Međutim, možete naići i na prave izlive genijalnosti, na tragu onoga što su Džon Hartfild i drugi grafički umetnici započeli tridesetih godina.

Tu je i rutinski dobar, jednostavan dizajn poput Sirizinog glavnog postera – Nada dolazi: Grčka ide napred, Evropa se menja.

syriza_poster

Grafiti su manje maštoviti, ali podjednako prisutni. Trenutno su možda najrasprostranjeniji slogani ispisani crnim sprejom, koje rade razne anarhističke ili autonomističke frakcije.

Takvi grafiti počeli su masovno da se pojavljuju pre šest godina, tokom velikih omladinskih protesta povodom ubistva srednjoškolca Aleksisa Grigoropulosa od stane policije u decembru 2008. godine.

Aleksis je obično provodio vreme sa drugarima u blizini jednog trga koji je sinonim radikalne, antikapitalističke borbe – Egzarhije, iza Politehničkog fakulteta. Same zgrade fakulteta su svedočanstvo o četiri neometane decenije grafitiranja, uglavnom od strane levičara.

Stari slogan „Hleb, obrazovanje, sloboda!“ ponovo je odjeknuo Egzarhijom, u znak sećanja na Aleksisa.

Iskazivanje slogana posterima i grafitima nije nikakva novina. Ono što jeste novo i što se razvilo u proteklih par godina – od stupanja na snagu memoranduma o štednji – jeste ulična umetnost, kultura performansa, koja poruku šalje putem vizuelnog jezika koji je za običan svet daleko jasniji i prijemčiviji od političkog programa sabijenog u jedan slogan.

Uvek mi je delovalo čudno to što grafiti najliberterskije tendencije unutar grčke levice – anarhista – kao da su uvek pisani istom rukom, ili prema najstriktnijim pravilima.

Reči i slike koje su počele da izniču nakon burnog Uskrsa 2008. godine govore o bujanju autentičnog izražaja koji je plod masovnog učešća u javnoj sferi.

Tako sada nestalna umetnička dela dominiraju velikim delom oronulog atinskog centra. Njihova kritička procena daleko je izvan dometa moje kompetencije.

Čini mi se da ovaj, koji se nalazi u blizini metro stanice kod Akropolja, ima dosta toga kvalitetnog u sebi. Uostalom, dođite u Atinu i promislite sami.

greek_street_art_graffiti

Ono što mogu da kažem jeste da ima nečeg upornog i originalnog što karakteriše ovaj narodni izraz ulične umetnosti, a što nedostaje londonskim hipsterskim krajevima Šordič i Hokston.

Te delove londonskog Ist enda zadesila je ista sumorna sudbina nekada avangardnog Južnog ist sajda u Njujorku.

Tok te sumorne sudbine odvijao se otprilike na ovaj način – uža gradska oblast, siromašna, naseljena imigrantima, deindustrijalizovana, jeftina do zla boga, sa oronulim skladištima i drugim ogromnim zgradama postaje dom očajnih slikara, fotografa, studenata umetnosti i ostalih umetnika svih vrsta.

Kaleidoskopske ulične scene i otpor koji su ljudi pružali trci za profitom na samim obodima finansijskih četvrti – Siti u Londonu i Vol Strit – podsticali su kreativnost.

Međutim, uskoro bi se otvorile prve galerije. Takva oblast i zvanično postaje atraktivna. Na scenu stupaju hipsteri. Raznorazni preprodavci umetnina i kupomani podižu cene nekretnina. Nekoliko umetnika „biva otkriveno“. Veći deo njih je naprosto obeshrabren nastupajućim komercijalizmom, od kog su isprva mislili da mogu da pobegnu.

Novopridošla „kreativa“ se zatim žali zbog „imigranata“ koji su tu, zapravo, nešto duže od njihove marketinške ili dizajn kompanije koja imitira Epl.

Ono što iza njih ostaje je visoko stilizovana grafiti umetnost koja je postala sopstvena imitacija, privatizacija nekada javnog prostora i gušenje vitalne smeše koja je isprva i učinila tu oblast privlačnom i umetnički plodnom.

Ukrštanje ulične radikalizacije i njene vizuelne umetnosti s jedne strane, i katastrofalnog ekonomskog kolapsa koji je zabio nož u srce poslovnoj oblasti Atine s druge, sprečilo je ponavljanje takvog scenarija.

Iako niko sebi ne bi poželeo ovakve ekonomske nevolje, ograničenje prostora za komercijalnu inkorporaciju opozicione kulture sasvim je dobrodošlo.

Film je daleko više podložan komercijalnim pritiscima i direktivama nego ulična umetnost, ali, godine krize u Grčkoj dovele su do renesanse grčkog filma – igranog i dokumentarnog.

Večeras sam sa prijateljima ponovo odgledao neverovatni Kynodontas (Pasji zub) iz 2009. godine. Teško je opisati koliko taj film verno prenosi efekte šok terapije nametnute merama štednje kroz košmarnu priču o patrijarhalnoj, čestitoj, sitnoburžoaskoj porodici.

Opisati ovaj film kao uznemirujući bilo bi potcenjivanje dostojno Sofokla – u poređenju sa njim, Linčov Plavi somot liči na Meri Popins.

Uspeh koji je Kynodontas zabeležio u Kanu i nominacija za Oskara suočili su grčku buržoaziju sa problemom. Kako se naslađivati priznanjem za nacionalnu kulturu i istovremeno ignorisati otvaranje rana u grčkom društvu koje je ovaj film – kao i drugi posle njega – preneo publici?

Zato su odlučili da se povrate na već izmorenu produkciju klasika grčke drame.

Međutim, i ovde im izmiče ironija, čak iako se pretvaraju da uživaju u Aristofanovim komedijama.

Tradicija drame u antičkoj Grčkoj bila je javna, plebejska i povezana sa muzikom. Poezija, koju đake teraju da analiziraju kao matematičke jednačine, zapravo se izvodila. Bila je sirova, zapaljiva, politička i narodna.

Ove kvalitete danas možemo naći na spontanim uličnim žurkama, u performativnoj poeziji, živoj reči, dramama i pesmama.

Jedna od zvezdi koja je iz ovih mračnih godina izronila bio je reper Pavlos Fisas. Njegovo ubistvo od strane fašista iz Zlatne zore u septembru 2013. godine izvelo je desetine hiljada mladih ljudi na ulice i označilo prekretnicu u antifašističkoj borbi.

Još uvek uzdrmani od udaraca koje im je taj pokret naneo, fašisti su ovih dana pokušali da povrate momentum tužbom protiv Dimitrisa Psarasa, dugogodišnjeg antifašiste, novinara i istraživača.

Tužbu je podneo glavni batinaš Zlatne zore, poslanik i višestruki osuđenik, Ilijas Kasidijaris. Sutkinja je odbacila ovaj slučaj i proglasila Psarasa nevinim, uprkos pokušajima zastrašivanja od strane simpatizera Zlatne zore koji su popunili sudnicu (pokazujući da neće tek tako napustiti pozornicu istorije).

Bilo je posebno uživanje gledati kako presudu donosi žena. Kasidijaris je jednom prilikom na televiziji napao dve poslanice levice – jednu iz redova Komunističke partije i jednu iz Sirize – govoreći kako im je potrebno „dobro šamaranje.“

Napravio sam ovu digresiju, skrećući sa teme kulture i ulične umetnosti, jer me je na to primorao osećaj nelagode dok gledam kako se ljudi smrzavaju na ulicama, a sile varvastva nastavljaju da se organizuju.

Međutim, upravo je jedan pesnik kojeg je Hitler odlikovao skovao frazu: „Kad god čujem ’kultura’ ja otkočim svoj pištolj.“

Budući da ćemo se tokom ove nedelje osvrtati na fašističku desnicu, a zatim otpočeti daleko prijatniji zadatak utvrđivanja istorijskih korena današnje rastuće levice u Grčkoj, zapamtimo da naš opstanak u ovoj deceniji krize ne zavisi samo od hleba – potrebne su nam i ruže.

Molimo vas da podržite ovaj poduhvat. Kevinovi izveštaji se finansiraju od prodaje „Syriza: Greek For Hope“ majica. Nabavite svoju preko Fudbal filozofije

Ostale izveštaje pročitajte ovde