U Sarajevu je 28. juna 1914. godine odjeknuo pucanj koji je potpuno promenio dalji tok istorije. Ili, tako barem pokušavaju da nam plasiraju istorijski revizionisti, zanemarujući kontekst u kome je do Sarajevskog atentata došlo. Miloš Stefanović se osvrće na sukobe koji su prethodili izbijanju Velikog rata i na ulogu različitih struja evropske levice koje su prema ovom do tada najkrvavijem imperijalističkom poduhvatu zauzele posve različite stavove.
Početak XX veka bio je period u kom je sukob između evropskih imperijalističkih sila došao do tačke ključanja. Nemačka, kao mlada kapitalistička sila u rapidnom usponu, imala je ambiciju da proširi svoju kolonijalnu imperiju izvan nekolicine teritorijalnih koncesija u Kini i uglavnom neprofitabilnih poseda u Africi i Okeaniji, koji su izvlačili daleko više novca iz državnog budžeta nego što su u njega ulivali. Radi tog cilja, Nemačka je stvorila blok sa Italijom, koja je imala slične ambicije, i oslabljenom, nestabilnom Austrougarskom monarhijom, koja je već tada bila ništa drugo do ispostava nemačke moći u centralnoj Evropi i na Balkanu.
Naravno, nemačkim planovima svesrdno su se suprotstavile stare kolonijalne sile, posebno Velika Britanija, koja je svoj hegemoni položaj koristila za diplomatsku politiku očuvanja postojećeg balansa snaga. Sarajevski atentat bio je samo jedna u nizu kriza, što na Balkanu, što širom sveta, koje su vrlo lako mogle da dovedu do svetskog rata. Toga su bili svesni i predstavnici Druge internacionale, kada su na Devetom vanrednom kongresu u Bazelu, 1912. godine, doneli manifest u kome su zauzeli jasan stav u slučaju izbijanja novog rata u Evropi.
U Bazelskom manifestu Druga internacionala je iznela dosledno internacionalistički, antiratni stav – evropske radničke partije i sindikati pozvani su da daju sve od sebe da spreče eventualno izbijanje rata, a u slučaju da rat ipak izbije, da iskoriste neizbežnu ekonomsko-političku krizu i socijalne nemire da uzbune mase i povedu ih u socijalističku revoluciju. Internacionala je prepoznala da podrška bilo kojoj strani u predstojećem ratu nije u interesu radničke klase. Poseban akcenat stavljen je na Balkan, kao naročito trusno područje i glavnu tačku sukoba velikih sila, za koju se, kao što se obistinilo, predviđalo da će najverovatnije na njoj doći do početka rata.
Prvi balkanski rat bio je u jeku. Dok je Balkanski savez (Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka) uživao podršku Antante, a pre svega carske Rusije, Centralne sile pokušale su da nadoknade gubljenje uticaja nad balkanskim teritorijama oslabljene Otomanske imperije formiranjem klijentske albanske države. Neslaganje oko toga pod čiju sferu uticaja Albanija treba da potpadne, austrougarsku ili italijansku, kasnije će poslužiti kao glavni razlog istupanja Italije iz bloka sa Austrougarskom i Nemačkom.
Internacionalistički socijalisti protivili su se ekspanzionističkim projektima balkanskih vladajućih klasa, svesni da će ovi dovesti samo do jačanja jednog imperijalističkog bloka nauštrb drugog, ali i do daljeg zaoštravanja odnosa između samih balkanskih naroda – kako je odmah zatim pokazao Drugi balkanski rat sa sukobom oko Makedonije, kao uostalom i čitav splet etničkih sukoba koji traju do dan danas. Za jedino dugoročno rešenje nacionalnog pitanja na Balkanu proglašena je demokratska federacija balkanskih naroda, dovoljno moćna da sačuva političku i ekonomsku autonomiju od predatorski nastrojenih velikih sila, spremnih da radi svojih interesa nahuškaju balkanske narode jedne protiv drugih.
Samo tri dana pošto je Austrougarska objavila rat Srbiji, u Parizu se dogodio još jedan atentat – francuski nacionalista Raul Vilen ubio je Žana Žoresa, istaknutog socijalistu i vokalnog anti-militaristu, koji se čvrsto protivio francuskom učešću u ratu. Ovaj atentat služi kao odličan simbolički prikaz onoga što će se dogoditi – vođstva ogromne većine partija Druge internacionale pogaziće po onome što su pre nepune dve godine potpisala u Bazelskom manifestu i svesrdno podržati ratne poduhvate svojih država.
Svako je imao svoje izgovore. Nemačke i austrijske socijaldemokrate svoju podršku ratu pravdale su borbom protiv carističkog despotizma i „plemenitim ciljem oslobođenja ruskog naroda od carističke čizme”, pa čak i „odbranom evropskih civilizacijskih vrednosti”, što se vrlo često i danas čuje u prilog apologije zapadnog imperijalizma (interesantan podatak je to da nemački plan da se, u slučaju pobede, formira srednjeevropska političko-trgovinska unija pod nemačkom hegemonijom, u mnogo čemu podseća na ekonomski odnos centralnih i perifernih zemalja moderne Evropske unije).
Francuska levica je formalni dogovor sklopljen s vladom, gde se obavezala da će u toku rata prekinuti sve opozicione delatnosti, pravdala činjenicom da je Nemačka napala prva, pa čak i nacionalističkom, revanšističkom željom za povratkom teritorija oduzetih Versajskim ugovorom 1871. godine.
Iako je u britanskoj levici antiratna struja bila dosta snažnija, njena suštinski reformistička, parlamentarna i pacifistička orijentacija sprečila je da se antiratni sentiment postavi kao značajniji faktor u praksi. Čak je i Nemac Karl Kaucki, najistaknutija ličnost Druge internacionale i najuticajniji marksistički teoretičar posle smrti Marksa i Engelsa, zauzeo kolebljivu „centrističku” poziciju, koja je u krajnjoj liniji bila ništa drugo do potunjena, šarlatanska odbrana nemačkog socijal-šovinizma.
Nažalost, Kaucki je samom snagom svog autoriteta za sobom povukao gomilu socijaldemokrata koji su se kolebali između socijalšovinističke i internacionalističke pozicije. Jedino su ruske i balkanske socijaldemokrate zauzele većinski, ili, u slučaju Tucovićeve Srpske socijaldemokratske partije, jedinstven stav protiv ratnih kredita, sačuvavši integritet i principijelnost i pored svestranog pritiska. Tucovićeva odluka da se odazove mobilizaciji i podigne oružje protiv austrougarskog imperijalizma uglavnom nije u koliziji sa ovom pozicijom – za razliku od Rusije, Francuske ili Britanije, Srbija nije bila imperijalna sila, a Tucović je svojim angažmanom u borbi protiv austrougarske vojske solidarno stao uz narod čija je nezavisnost visila o koncu, bez pružanja legitimiteta srbijanskoj vladi i vojnom vrhu.
Nažalost, Tucović je prerano stradao da bismo saznali da li bi bio spreman da zauzme još dosledniju poziciju i iskoristi svoj položaj za revolucionarnu agitaciju među vojnicima izmorenim ratnim užasima, kao što su vrlo uspešno činili ruski boljševici – 20. novembra 1914. godine u Kolubarskog bici, srbijanska, balkanska i evropska socijaldemokratija izgubile su jednog od svojih najboljih i najčasnijih predstavnika.
Partije Druge internacionale tako su se našle na zaraćenim stranama, a evropska radnička klasa rascepana na dva bloka. I pored upornih pokušaja partija iz neutralnih zemalja da održe Internacionalu živom, njene aktivnosti su potpuno zamrle, a njen koordinacioni organ, Internacionalni socijalistički biro, preuzeo je isključivo opstrukcionističku ulogu prema svakom pokušaju međunarodne koordinacije izvan potpuno disfunkcionalnih zvaničnih organa Internacionale. 1916. godine, Druga internacionala je konačno raspuštena.
Ipak, ovakav razvoj događaja nije demoralisao intenacionalistički nastrojene socijaliste – i pored svesrdnih sabotaža i opstrukcija, Italijanska socijalistička partija je 11. jula 1915. godine u Bernu sazvala konferenciju na koju su pozvane sve evropske radničke partije, frakcije i sindikate čvrste u svom antiratnom angažmanu. Usledila je serija od tri konferencije u Cimervaldu, Kientalu i Stokholmu, iz kojih je nastala takozvana Cimervaldska internacionala.
Već na prvoj konferenciji u Cimervaldu izdat je manifest koji je potvrdio principe artikulisane 1912. godine na Bazelskom kongresu i pozvao evropsku radničku klasu da se izbori za mir koji će isključivati nasilne aneksije i jednostrane ekonomske saveze i biti baziran na principu narodnog samoopredeljenja – bez koordinisane akcije radničke klase u oba bloka, koja će jednako pritisnuti i Antantu i Centralne sile, takav mir ne bi bio moguć. Formirana je Internacionalna socijalistička komisija, kao privremeno koordinaciono telo nezvanične Cimervaldske internacionale, koja je trebalo da se raspusti čim se Druga internacionala vrati u redovne tokove.
Iako takav mir nije postignut, i mada je kasnije došlo do produbljivanja jaza između revolucionarnog i sve kolebljivijeg većinskog reformističkog krila Cimervaldske internacionale, koje je odbijalo da otvoreno denuncira kompromitovanu Drugu internacionalu, Cimervald je imao izuzetan značaj za podizanje morala evropskog radništva u njegovim najmračnijim trenucima, a njegovo revolucionarno krilo, u kome se najviše isticao Lenjin, predstavljalo je embrion buduće Treće internacionale.
Ključno pitanje koje moramo postaviti je: zašto je uopšte došlo do ovakvog razvoja događaja? Zašto je u razvijenim industrijskim zemljama sa dugom tradicijom radničkog pokreta, koje bi trebalo da predstavljaju najplodnije tlo za socijalističku revoluciju, došlo do izdaje internacionalističkih principa i kapitulacije nacionalizmu, dok su mlade radničke partije ekonomski zaostalih, slabo industrijalizovanih balkanskih zemalja i Rusije pružile najjači otpor ratnohuškačkoj histeriji?
Pored toga što su nacionalne vlade veoma uspešno iskoristile izraženu stratifikaciju i hijerarhijsku organizaciju unutar velikih evropskih sindikata i radničkih partija, potkupivši gornji sloj radništva i radničke vođe ličnim koncesijama, pa čak i ministarskim foteljama, u zamenu za politiku kompromisa i podrške ratnim planovima, postoji i drugi, daleko važniji i ozbiljniji razlog, usko povezan sa pitanjem revolucionarnog ili reformističkog pristupa radničkom pitanju. Da bismo dobili odgovor na ovo pitanje, moramo krenuti od najranije istorije međunarodnog radničkog pokreta u Evropi.
*
Prvi značajan organizovan radnički pokret u Evropi bili su britanski čartisti, koji su delovali u periodu od 1838. do 1850. godine, kada je Britanija bila u fazi ekonomskog rasta, industrijalizacije i demokratizacije. Čartisti su u suštini bili reformistički orijentisan levo-liberalni pokret, koji je pokušavao da dalje radikalizuje već tekući talas reformi putem peticija upućivanih liberalnim poslanicima u parlamentu, zahtevajući veću demokratizaciju i socijalne mere – no, bez velikih uspeha.
Revolucionarna atmosfera u Evropi 1848. godine navela je britanske vlasti da, strahujući od revolucije, donesu seriju represivnih zakona protiv javnog okupljanja, koji su u potpunosti ugušili aktivnosti i dalje uglavnom pacifistički orijentisanih čartista. Većinu njihovih zahteva odmah zatim aproprisalo je radikalno krilo Liberalne partije, proguravši ih kroz parlament u toku nekoliko sledećih decenija, što je drastično poboljšalo položaj gornjeg sloja radništva i otupelo revolucionarnu oštricu britanske radničke klase.
Kroz dobar deo druge polovine XIX veka radnički pokret ostao je vezan za Liberalnu partiju i delovao je kao parlamentarna grupa unutar nje. Sve dok sindikati 1900. godine nisu formirali Laburističku partiju, koja se nije profilisala kao socijalistička sve do masovnih nemira s kraja Prvog svetskog rata, jedine relevantne radničke partije bile su izrazito sektaški i dogmatski nastrojena Socijaldemokratska federacija, predvođena bogatim buržujem Hajndmanom, i Nezavisna laburistička partija, zamišljena kao širok savez svih struja koje su postojale unutar radničkog pokreta, u kojoj su ipak dominirali hrišćanski socijalisti, strogo moralističkih i anti-revolucionarnih ubeđenja. Usled svih ovih faktora, karakteristično obeležje britanskog socijalizma u daljem periodu ostali su pacifizam, reformizam i parlamentarizam.
S druge strane, Francuska je u periodu od 1815. do 1871. godine iskusila period reakcionarnih vlada, od restaurirane dinastije Burbona, preko nešto liberalnijeg režima Orleanske dinastije, pa do populističkog autoritarnog režima Luja Napoleona III. U kombinaciji sa francuskom revolucionarnom tradicijom, javilo se plodno tlo za daleko veću radikalizaciju proletarijata nego u Velikoj Britaniji.
Nakon 1848. godine, marksistička teorija, tada još u povoju, veoma se lako primila među francuskim proletarijatom. Do kulminacije je došlo ustankom pariske radničke klase i formiranjem Pariske komune 1871. godine, koju je u krvi ugušila armija Treće republike. Krah Pariske komune predstavljao je ogroman udarac za francuski socijalizam, koji se podelio na krajnje reformističku i ništa manje impotentnu ultra-levu struju. Slično kao u Velikoj Britaniji posle sloma čartizma, nemilosrdna državna represija nad radničkim pokretom koja je usledila posle kraha Pariske komune primorala je pokret da se vrati na nultu tačku i počne da snagu polako i postepeno prikuplja „dugim maršem kroz institucije”.
Posle sloma Pariske komune, nedavno ujedinjena Nemačka postala je centar međunarodnog radničkog pokreta. U kontrastu sa intelektualnom avangardom nemačkog socijalizma koja je bila pod snažnim uticajem marksizma, do skora atomizovano radništvo nemačkih feudalnih državica, tek ujedinjenih u jednu nacionalnu celinu, nije imalo gotovo nikakvog revolucionarnog iskustva, a ekonomske i političke prilike bile su sličnije Britaniji nego Francuskoj. Munjevito brz razvoj ujedinjene Nemačke u modernu kapitalističku silu zahtevao je postepeno i pažljivo prilagođavanje svakom koraku izuzetno dinamičnog tranzicionog procesa, odbranu najneposrednijih interesa radničke klase i lagano buđenje klasne svesti nemačkog radništva kroz reformističke poduhvate.
Takozvani Gotski program Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) iz 1875. godine jasno je iskazao posvećenost ovom „minimalnom programu”. Ova politika se na prvi pogled pokazala uspešnom – SPD je vrlo brzo izgradila snažnu, centralizovanu sindikalnu bazu, sa ogromnim uticajem na razvoj nemačke privrede, pa čak i snagom da kontroliše cene. Gotski program je 1891. godine zamenio daleko radikalniji, eksplicitno marksistički Erfurtski program. Delovalo je kao da je Nemačka, od svih evropskih i svetskih država, najzrelija za socijalističku revoluciju.
Ipak, upravo je nespremnost partijskog i sindikalnog vođstva da, i pored ogromne snage nemačkog radništva, raskine sa reformističkom politikom dovela do eventualne izdaje internacionalizma. Za skoro 45 godina svog postojanja, SPD je celokupnu svoju politiku usmeravala prema zvaničnoj državnoj politici – njena partijsko-sindikalna birokratija ponašala se kao država unutar države. Kada je došlo do tačke u kojoj je partija trebalo da u potpunosti otkaže poslušnost državi i zauzme dosledno anti-ratni stav, vođstvo SPD-a pokazalo se kao previše inertno i konzervativno za prilagođavanje novonastaloj situaciji, bacivši sve principe u vodu. Za njim su krenule i ostale radničke partije širom Evrope, zbog demoralisanosti usled gubitka vodeće međunarodne radničke sile, koliko i zbog sopstvenih strukturalnih i ideoloških problema.
Posledice sloma Pariske komune na radnički pokret u Francuskoj izvršile su ogroman uticaj na vođstvo SPD-a, koje je celokupnu svoju politiku formiralo u konstantnom strahu od „prenaglih poteza” koji bi mogli da ugroze sve tekovine višedecenijske klasne borbe. Na osnovu lokalnih iskustava, među vođstvom SPD-a stvorila se iluzija da sa rastom kapitalizma nužno raste i radnička klasa, a samim tim i njena politička moć, što bi u trenutku kada radništvo postane većina stanovništva dovelo do mogućnosti rušenja sistema parlamentarnim putem. Svojim krajnje reaktivnim odnosom prema državnoj politici, SPD je od samog početka više bila medijator između države i radničke klase nego prava radnička avangarda. Nemačkim radništvom je u suštini kormilarila država, a ne radnička partija.
Podrška imperijalističkom ratu nije ništa drugo do logički zaključak politike koju su birokratske elite SPD-a i većine evropskih socijaldemokratskih partija vodile decenijama, na šta je još 1907. godine, na Štutgartskom kongresu Druge internacionale, upozorilo protivljenje predsednika SPD-a, Avgusta Bebela, bilo kom vidu radikalnih koraka u slučaju eventualnog rata u Evropi, u strahu od gubitka legalnog statusa partije. Stoga nije za čuđenje da je unutar SPD-a najveći otpor socijal-šovinističkoj politici došao od strane omladinskog krila i da su relativno mlade socijaldemokratske partije balkanskih država i Rusije pružile jasan otpor nacionalizmu.
Međunarodnu radničku klasu izdala je sopstvena partijsko-sindikalna elita, naviknuta na udobnost poslaničkih fotelja i beneficije zvaničnih pozicija, dobijenih kroz decenije mirne i postepene borbe za klasnu emancipaciju. Kada je ta vrsta klasne borbe postala nemoguća, radnička elita je bila spremnija da žrtvuje svaki drugi oblik klasne borbe nego sopstveni položaj.
Koje zaključke iz ovoga može izvući današnja generacija revolucionarnih socijalista/kinja, čitav vek kasnije? Jasno vidimo da među modernom levicom ne postoji ništa manje izražena tendencija kapitulacije raznim imperijalizmima – kao što je trenutno slučaj sa krizom u Ukrajini. Današnja levica ne sme da ponovi grešku njenih prethodnika, koja je i dovela do raspada Druge internacionale. Ona mora da nauči da razmišlja izvan skučenih granica nacionalne države i, umesto da kaska za svakim njenim potezom, da predstavlja avangardu u pravom smislu te reči – da bude uvek za korak ispred svih, u svakom mogućem aspektu političkog života.
Izbijanje Prvog svetskog rada na drastičan način pokazuje da radnički pokret na parlamentarizam ne sme da gleda kao na svrsishodan cilj, već samo kao na nužno sredstvo u određenoj fazi svog razvoja, koje se treba odbaciti i prevazići onda kada počne da predstavlja kočnicu daljem razvoju. Što se konkretno Balkana tiče, možemo izvući identičan zaključak koji je važio i pre sto godina – jedino dugotrajno rešenje za nacionalno pitanje na Balkanu bila je i ostala socijalistička federacija jednakih i ravnopravih naroda, ujedinjenih protiv imperijalne agresije i eksploatacije, sa Zapada koliko i sa Istoka.