Ruska revolucija iz februara 1917. godine uzrokovala je veoma nestabilnu situaciju sa dva uporišta moći – privremenom vladom i sovjetima, odnosno radničkim savetima. Lenjin je ovo stanje nazivao “dvojna vlast”.

Privremena vlada je u junu, pod pritiskom da demonstrira svoju snagu, započela veliku vojnu ofanzivu na Nemačku i Austriju.

Početkom jula, jedan vojni puk, prisiljen da ode na front, započeo je ogromne demonstracije u Petrogradu.

Pobunjeničko raspoloženje je raslo i slogan “Dole privremena vlada – sva vlast sovjetima” široko je prihvaćen.

Boljševičke ideje su dominirale u Petrogradu ali ne i u ostatku Rusije. Lenjin je računao da će pobuna ostati izolovana i da će, kao takva, biti lako ugušena.

Zbog toga se zalagao za mirne demonstracije koje će se postepeno širiti. ”Greške su neizbežne onda kada se mase bore, ali komunisti ostaju sa njima, uviđaju te greške, objašnjavaju ih masama, pokušavaju da ih isprave, i bore se istrajno za pobedu klasne svesti nad spontanošću”, tvrdio je.

Menjševici su se protivili pobuni tokom “Julskih dana” jer su se plašili besa koji bi došao odozdo.

Boljševici su, naprotiv, prosto mislili da u tom trenutku ne mogu pobediti.

Boljševici nisu stajali po strani dok su radnici gubili – učestvovali su u borbi, dok su istovremeno objašnjavali zbog čega ona treba da se zaustavi. Iako je masovno desetkovanje izbegnuto, delovanje boljševika je zabranjeno, a Lenjin je bio primoran na skrivanje. Sile reakcije su namirisale krv.

U avgustu je desničarski general Kornilov okupio carsku vojsku spremnu da maršira na Petrograd i obustavi rad ne samo boljševika, već i sovjeta i privremene vlade Aleksandra Kerenskog.

Kerenski je samo mesec dana ranije zabranio boljševike, ali oni su znali da sada moraju da se bace u borbu protiv Kornilova.

“Mi se borimo protiv Kornilova, baš kao i trupe Kerenskog, ali mi ne podržavamo Kerenskog”, zapisao je Lenjin.

“Naprotiv, mi razotkrivamo njegove slabosti… Rat protiv Kornilova se mora voditi na revolucionarni način, privlačenjem masa, njihovim pobuđivanjem i rasplamsavanjem njihovog besa.”

Vojni puč je pobeđen zato što su boljševici uspeli da mobilišu mase i organizuju otpor. Boljševici su to iskoristili da bi u praksi dokazali da su oni ti koji u Rusiji najbolje brane interese radnika.

U periodu između februara i septembra 1917, boljševici su zadobili podršku i poštovanje većine radnika i radnica u Rusiji. Disciplinovana borbena partija, sposobna za odlučne strateške zaokrete bila je neophodna da bi do ovoga došlo.

Lenjinovo vođstvo i njegova sposobnost da oseti raspoloženje masa i preusmeri partiju prema njima, bili su gotovo podjednako bitni.

Samo zbog toga što je, nakon unutrašnje demokratske debate, Boljševička partija delovala zajednički, kao celina, bila je sposobna da izvuče pouke iz borbe i primeni ih u novim situacijama.

Krajem avgusta, boljševici su dobili većinu u Petrogradskom sovjetu. Uskoro je usledilo isto i u drugim sovjetima. Do oktobra su imali većinu u Sveruskom kongresu sovjeta.

Najdemokratskija institucija koju je svet ikada video izglasala je raspuštanje stare državne strukture. Vlast je predata radništvu gotovo bez ijednog ispaljenog metka.

Oktobarska revolucija je ubrzo sprovela neke izuzetno progresivne mere. Rusija se povukla iz rata, zemljište je preraspodeljeno, a proizvodnja je predata u ruke radnica i radnika.

Ipak, revolucija nije uspela da se raširi na međunarodnom planu. Ugušena vojnim invazijama i građanskim ratom, revolucionarna Rusija je bila izolovana.

Na hiljade radnika i radnica koji su izneli revoluciju ubijeno je u borbama za njenu odbranu.

Industrija je bila uništena. Pod takvim okolnostima je Jozef Staljin uspeo da se domogne vlasti i tako zabije esker u pogrebni sanduk revolucije.

Lenjin je 1924. godine umro, tako da nije doživeo da vidi istinske užase staljinizma. Jedan od poslednjih Lenjinovih političkih poteza bilo je pisanje “testamenta”, u kom je pozvao na Staljinovu smenu sa mesta generalnog sekretara partije.

Istorijat poslednjih 100 godina istačkan je nizom spontanih revolucija sličnih februaru 1917, revolucija u kojima su radnici iznova stvarali radničke savete nalik na sovjete i tokom kojih je postojala dvojna vlast.

Iz iskustva Lenjina i boljševika možemo dosta toga naučiti o vrstama organizacija koje bi osigurale da će neki sledeći februar biti ispraćen i još jednim oktobrom.