Četvrti deo feljtona prati Trockog kao komandanta Crvene armije, kroz period građanskog rata koji je nakon svrgavanja kapitalističke vlasti zahvatio mladu radničku državu. Piše, Vladimir Unkovski-Korica
Ako je Oktobarska revolucija bila nezamisliva bez Lenjina i Boljševičke partije, pobeda crvenih u ruskom građanskom ratu ne može da se zamisli bez Trockog i Crvene armije.
Oktobarska revolucija se dokazala kao najveći izazov svetskom kapitalizmu ikada. Sama pretnja da će sav plod rada ići onima koji rade, da će same radnice i radnici biti ti koji odlučuju o proizvodnji i raspodeli, bila je dovoljna da primora velike sile da intervenišu protiv sovjetske vlasti u Rusiji.
Već sredinom 1918. dvanaest vojski različitih kapitalističkih zemalja – uključujući Britaniju, Francusku, Ameriku i Japan – pružilo je pomoć bivšim carevim oficirima koji su organizovali kontra-revoluciju.
Rat je trajao sve do početka 1921. kada su crveni napokon pobedili. Trocki je još u martu 1918. postao Komesar za rat i od početka do kraja igrao ključnu ulogu u stvaranju, organizaciji i trijumfu Crvene armije.
Kontekst
Mlada radnička država bila je suočena sa mnoštvom velikih prepreka na putu do pobede. Osvojivši većinu u sovjetima u drugoj polovini 1917. na bazi parole „Hleb, mir, zemlja!“ boljševici su neposredno posle revolucije potpisali primirje sa Nemačkom.
Doduše, ono što su obećali nisu mogli istog trenutka da ispune: u razrušenoj zemlji, iscrpljenoj ratom, pod napadima spolja i iznutra, na tri fronta skupa dugačkim 5,000 kilometara, boljševici su ubrzo bili prisiljeni da se bore za goli opstanak.
Poučno je i dan danas primetiti kako su vodeći komunisti u ovim okolnostima reagovali na neugodan položaj sovjetske vlasti u tom periodu. Trocki se tada dokazao kao najdosledniji i prividno izvukao veliku pobedu za sovjetsku vlast.
Pitanje strukture vojske
Usled potpunog kraha i dezintegracije imperijalne vojske, što zbog katastrofalnog vođstva i niskog tehničkog nivoa, što zbog anti-ratnih aktivnosti samih revolucionara, boljševici su imali na raspolaganju nekih 50,000 trupa od nekadašnjih 9 miliona.
Njihov san o ukidanju vojske i prelasku na sistem teritorijalnih milicija – gde bi u sklopu svakodnevnog života svi učestvovali u vojnoj obuci i gde bi oficiri bili demokratski birani – u tom trenutku se pokazao kao utopija. Do aprila 1918, samo 200,000 radnica i radnika prijavilo se za služenje u vojsci.
Trocki je pozvao na sveopštu mobilizaciju i izborio se za novi sistem upošljavanja stručnjaka bivšeg režima. Mnogi su se protivili tom potezu, jer je revolucija upravo trebalo da uništi hijerarhiju u društvu.
Ipak, Trocki je morao da bude realan: izlaza nije bilo. On je osigurao prvenstvo sovjetske vlasti time što je uz stručnjake, koji su imali operativnu vlast, postavio političke komesare sa pravom veta na odluke za koje su smatrali da su motivisane izdajom.
Trocki je takođe zarobio porodice vodećih oficira i zapretio im smrću ukoliko oficiri izdaju sovjetsku vlast. Naposletku, u Crvenoj armiji je radništvo bilo organizovano odvojeno od većinskog seljaštva, kako bi se zadržao elan oktobarske revolucije u vojsci.
Politika i vojna strategija
Sledi da je Trocki verovao, kako je on sam rekao, da vojni „strategijski i taktički metodi i klasna priroda proleterijata nikako nisu toliko blisko, bezuslovno i neposredno međusobno povezani kao što su…mnogi drugovi tvrdili.“
Nasuprot njegovom gledištu postavljala se „teorija ofanzive“ od strane poznatih vojskovođa poput Vorošilova i Buđonija. Oni su tvrdili da je bez ofanzive pobeda nemoguća, svodeći čitavu političku taktiku na parolu „Juriš, napred!“
Takav pristup se i danas može primetiti kada se, na primer, neki levičari izjašnjavaju protiv saradnje sa „žutim sindikatima“ i u svakoj situaciji pozivaju na maksimalni revolucionarni program: stvaranje organa neposredne demokratije na radnim mestima ili fakultetima, generalni štrajk, oružanu urbanu gerilu itd.
Nažalost, neće svaki problem na radnom mestu ili fakultetu prouzrokovati štrajk, niti će svaki štrajk moći da se raširi. Štrajk nije neposredan put u komunizam, čak ni u doba najdublje ekonomske krize od tridesetih godina.
Trocki se slično izrazio kada se, tokom kontraofanzive protiv poljskih okupatora 1920, usprotivio jurišu na Varšavu. On je javno argumentovao da ratni planovi moraju da budu podređeni političkom stanju radničkog pokreta i cilju samo-emancipacije radničke klase na međunarodnom planu:
„Ideja revolucionarne ofanzive može se povezati samo sa idejom međunarodne proleterske ofanzive. Ali, da li je ovo tekuća parola Kominterne? Ne. Mi smo pošli dalje i branimo ideju ujedinjenog fronta radničke klase, zajedničkih akcija čak i sa partijama Druge internacionale, koje ne žele revoluciju – a sve ono na bazi odbrane današnjih bitnih interesa proletarijata, kojem sa svih strana preti agresivna buržoazija. Naš zadatak je da ovladamo masama…ovde se, u stvari, radi o tome da buržoazija, sa svim svojim aparatom i tehnologijom, ne može održavati svoj uticaj na mase, a mi pobeđujemo i pobeđivaćemo širom čitavog sveta.“
Istorija je potvrdila Trockog: kasniji pokušaj, nakon Drugog svetskog rata, da se ruskim tenkovima uvede socijalizam u istočnoj Evropi završio je na duže staze isto kao i juriš na Varšavu: porazom.
Društveni položaj vojske tokom rata i rast birokratije
Štaviše, ispravna politika nije odigrala malu ulogu u pobedi Crvene armije u građanskom ratu. Budući da je izrasla iz proleterske revolucije, sovjetska vlast je bila koncentrisana u industrijalizovanim, evropskim predelima Rusije. Drugim rečima, crveni su nasledili radničko stanovništvo koje se izjašnjavalo za sovjetsku vlast.
Crvena vlast je poštovanjem želje seljaštva za raspodelom zemlje takođe osigurala barem privremenu podršku većinskog stanovništva na selu, uprkos stalnim rekvizicijima poljoprivrednih proizvoda nužnih za ishranu gradova.
Slično je i boljševički internacionalizam uticao na nacionalne manjine.
Nasuprot tome, Belu vlast su pratili užasni pogromi Jevreja, teror i povratak starih vlasnika u fabrike i na zemlju: takva politika je svakako doprinela krahu kontra-revolucije.
Međutim, cena pobede u građanskom ratu bila je ogromna. Usled međunarodnih sankcija i ratom prouzrokovanog kolapsa u transportnim maršutama, kao i prekida razmene na liniji selo-grad, došlo je to potpunog kraha industrije.
Samo je u Petrogradu stanovništvo opalo sa 2.4 miliona u 1917. godini na 574,000 u 1920.
Pobeda Crvene armije je u tim okolnostima zahtevala strogu centralizaciju privrede, transportnih maršuta i celokupnog političkog života, te njihovog podređivanja vojnom naporu.
Nije čudno što je pod takvim okolnostima demokratija u sovjetima bila ugašena: često na molbu samih sovjetskih organa koji nisu videli alternativu centralizaciji protiv moćnijeg neprijatelja. Slično se dogodilo na nivou partijskih ćelija u vojsci.
Tako je pobeda Crvene armije sa Trockom na njenom čelu bila na određen način „pirova pobeda“ revolucije: sva vlast je bila koncentrisana u rukama birokratizovane partije koja je vladala nad društvom, a u ime iscrpljene i srozane radničke klase.
Tokom Desetog kongresa Komunističke partije, u martu 1921, u ime revolucije se pobunio i jedan od simboličkih centara revolucionarnog pokreta iz 1917: mornarička baza Kronštad. Boljševička vlast se našla na istorijskoj prekretnici.
Trocki je jedini spas video u proleterskoj revoluciji na Zapadu.