fblogo   twlogo   ytlogo


subota, 27 maj 2017 07:19

Divovi u magli – Artur Ransom o Ruskoj revoluciji

  Artur Ransom
Divovi u magli – Artur Ransom o Ruskoj revoluciji

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova posvećenih temi Revolucije koji su objavljeni na sajtu organizacije Counterfire.

Treći tekst donosi nam odlomke iz pamfleta Istina o Rusiji, koji je napisao Artur Ransom. Nekoliko reči o Ransomu priredila je Džudi Koks:

Artur Ransom najpoznatiji je po dečjem romanu Laste i Amazonke. Preselio se u Rusiju 1913. godine i tokom Prvog svetskog rata postao strani dopisnik, beležeći događaje na Istočnom frontu za radikalne novine Dejli Njuz. Takođe je izveštavao o Ruskoj revoluciji 1917. godine, postavši simpatizer boljševika i zbliživši se sa velikim brojem vođa Boljševičke partije, uključujući Vladimira Lenjina, Lava Trockog i Karla Radeka. Da bi pridobio međunarodnu podršku za Revoluciju, 1918. godine u Moskvi napisao je pamflet Istina o Rusiji.

Tekst preveo Nikola Ćupas.

Predgovor Istini o Rusiji

Svakim danom stiže brod,

Svakim brodom stiže glas;

Dobro je za one bez straha,

Što sigurni gledaju ka moru,

Da je glas koji brod nosi

Onaj glas koji žele čuti.

Pesmu kojom otpočinjem ovo pismo ukrao sam od Emersona, i niko o njoj nije bolje kazivao do Emersona samog: „Ukoliko postoji takav period u kojem bi se neko želeo roditi – nije li to doba revolucije, kada staro i novo stoje rame uz rame, pristajući da ih se poredi; kada je snaga svakog čoveka iskušana strahovima i nadanjima; kada se slavna istorija davnašnjeg može nadomestiti bogatim mogućnostima nove ere? Ovo je vreme dobro kao i svako drugo, ukoliko znamo šta sa njime raditi.“ Revolucija deli ljude po karakteru daleko odsečnije no što to čini rat. Nošeni mladošću u svojim srcima, oni koje bogovi vole hrle na tu stranu, makar i jasno uviđali da će vatre revolucije možda sagoreti baš one njima najdraže stvari.

Oni drugi, mudri, obazrivi, premudrošću opijeni i zaluđeni, ustručavaju se, a opet ih se vatre dokopaju. Isto je i sa narodima, te ovaj pamflet namenjujem Americi, zato što je Amerika podržala Francusku revoluciju onda kada ju je Engleska osudila, te zato što mi se čini da Amerika sada gleda ka Rusiji s više želje za razumevanjem, s manje sumnje, bez tog lakog cinizma što podgreva propast kojoj će se kasnije u lice smejati. Ne mislim da je to usled neke posebne vrline u Americi. Nemam nikakvu sumnju da su posredi geografski i ekonomski uslovi. Amerika je, najpre, daleko od krvavog evropskog bojišta. Nadalje, čak i bogati Amerikanci, kojima su džepovi puni samo dok je postojećeg kapitalističkog sistema, mogu se iskreno diviti boljševičkom poduhvatu, pa mu čak i uspeh želeti, ne bojeći se da će zdanju u kome sami žive biti naneta ikakva ozbiljna šteta. A može biti da, znajući tako malo o Americi, dopuštam sebi da imam isuviše dobro mišljenje o njoj. Možda i tamo ljudi ponavljaju lako pamtljive laži, trujući vrelo istine iz čistog nemara prema higijeni uma. Ne bih znao.

Znam samo da, sa stanovišta Ruske revolucije, Engleska izgleda kao košmarno leglo zaluđenosti; odvojena morem i rovovima od kontinenta – a, reklo bi se, i od celog sveta – Engleska kao da je omađijana, pa ne shvata šta se izvan nje dešava. Dovikujući se s Engleskom „preko žice“, kroz telegrame koje svakodnevno šaljem iz Rusije, osećam se kao da se dovikujem s pijancem koji spava na putu kojim prolazi parni valjak. A onda do mene stignu novine od pre šest nedelja, i kao da vidim tu pijanu, uspavanu budalu da se pomerila tek toliko da otera muvu ispred nosa, ne poklanjajući nikakvu dalju pažnju monstruoznoj stvari koja joj uporno ide u susret.

Volim pravu Englesku, ali više nego išta na svetu (sem kukavičluka da se pogleda u oči istini) mrzim intelektualnu lenjost i zamašnu mentalnu tromost koja sprečava Engleze da upotrebe maštu i shvate koliko će sramno biti njihovo mesto u istoriji kada priča o ovoj, poslednjoj godini u biografiji demokratije bude ispisana. Kako sramno, i kako budalasto... jer će jednoga dana biti primorani da shvate kakve su užasne greške počinili, čak i sa sirovog, životinjskog stanovišta vlastitog interesa i oportunizma. Sramno, budalasto i, iznad svega, tragično – jer će danak biti plaćen u krvi Engleza. Engleski mladići umiru i umiraće – i to ne jedan ili dvojica, već stotine hiljada njih – zato što njihovi stariji slušaju ljude koji malo misle, pa im malo i govore – tek onoliko koliko se da lako zapamtiti.

Oni gledaju Evropu i vide ogromne stvari, monstruozne figure – i, da bi se spasli, a i iz pijeteta prema drugim sitnim, lenjim umovima, posežu za najprostijim, jeftinim objašnjenjima, govoreći: „Ma da, [to su] strašila nastala u Nemačkoj, što im sveća obasjava prazne tikve!“ I našavši svoje jadno malo neverničko objašnjenje, usađuju ga u svačiju glavu, pravdajući se time što će i drugi ljudi činiti iste greške i tako im praviti društvo u budalaštini. Čak i engleskom narodu, iskrena uma i čvrsta karaktera, na kraju postaje teško da ova strašila pogledaju pravo u lice i shvate da uopšte nije reč o strašilima, već o pravim divovima čiji pokreti u magli imaju veći smisao za budućnost sveta nego ma šta drugo što se u našoj današnjici odigrava.

Smatram mogućim da revolucija ne uspe. Ako se to i desi, njen neuspeh neće značiti da je izgubila na značaju. Francuska revolucija iznedrila je merilo slobode za svaki narod u Evropi, iako je baš u Francuskoj doživela najveći neuspeh i završila se vlašću diktatora, štaviše, poraženog diktatora; Francuska, zemlja hrabrosti i britkog uma, kakvu su predvideli Didro i Ruso, zamenila je Francusku u kojoj je misao umrla i u kojoj je vladala opšta grabež oko novca, kako bi se porobili svi koji su se porobiti mogli. Neuspeh Francuske revolucije nije zgasio žar koji su iz nje proistekle ideje rasplamsale u umovima sazrelim između 1795. i 1801. godine. Možda je upravo taj neuspeh zaoštrio sukob u prvoj polovini devetnaestog veka, u kojem su, na kraju krajeva, upaljene mnoge sveće, čiji je plamen snažno čuvan i uspešno sačuvan u vetrovitoj noći koja je pratila suton revolucije. Neka propadne revolucija. Ništa zato, sve dok u Americi, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj ljudi znaju šta je to propalo i kako je propalo, ko je izdao revoluciju, ko je ubio. Čovek ne živi od svojih dela onoliko koliko živi od nauma iza svojih dela. Videli smo uzlet mladih orlova. Tu činjenicu ništa ne može da ospori, čak i ako, nešto kasnije, orlovi jedan po jedan padnu, slomljenih krila.

S tragedijom nadohvat ruke, tako bliskom, teško je ne zaboraviti neposredan praktični smisao moga pisanja. On se sastoji u tome da u najkraćim crtama izložim priču o razvoju sovjetske vlasti u Rusiji, da pokažem koje su se snage u Rusiji upinjale protiv te vlasti i zašto; da objasnim šta je tačno sovjetska vlast i kako će njen kraj značiti i kraj revolucije, kako god naoko izgledala ma koja vlast koja nasledi sovjetsku.

Moskva, 14. maj 1918. g.

 

Revolucije nisu konačni politički činovi koje sprovodi većina u nekom narodu, jednoglasna u svom stremljenju ka jednom određenom cilju. Revolucionari/ke i istoričari/ke revolucija često nastoje da im naknadno pripišu takav karakter – no, to samo ilustruje opštu težnju čoveka da nađe potporu za svoje instinktivne radnje u porodičnom nasleđu ili besprekorno revnosnom rasuđivanju. Manje je otmeno ali je i iskrenije priznati da revolucija predstavlja neku vrstu ubrzanja toka političkog života, pri čemu impulsi koji bi u „običnim vremenima“ mogli doći do izražaja tokom višegodišnjeg perioda sazru u roku od nekoliko dana ili nedelja. Revolucija pretvara sporu reku političkog razvoja u brzak, u kome i najmanja radnja ima neposredan uticaj, a čamac kojim plovi vlast s većom žestinom odgovara na i najmanji zamah vesla nego što bi u „običnim vremenima“ na organizovani i dugotrajni napor čitave svoje posade.

[…]

Kada je revolucija počela, kada je reka već dobila na brzini, kada su se obale dotada mirnog toka uveliko obrušavale pod pritiskom bujice, nije bilo klase u narodu koja nije bila nezadovoljna carem. Car je, stoga, najučtivije što je mogao napustio pozornicu, bezbolno poput glumca u pozorišnoj predstavi. Videvši da je njegovo sklanjanje prošlo bez kapi krvi i pogrešno ga uzevši za konačni cilj revolucije, Englezi, Amerikanci i Francuzi zajedno su pozdravili najumereniju, najveću, najiznenadniju revoluciju na svetu.

Buržoaske klase u zaraćenim zemljama i pripadnici/e radničkih klasa, koje su putem novina bile pripitomljene da s radošću prihvataju buržoaske ideje, pomalo su se brinule da li će prevrat u Rusiji uticati na njihov rat, pritom zaboravljajući da su se borile za demokratiju i da je priznavanje prava glasa za 180 miliona duša samo za sebe predstavljalo veću pobedu nego što su očekivale da će izvojevati; stoga je, od tog trenutka pa nadalje, glavni cilj rata trebalo da bude očuvanje te pobede. No, ako su buržoaske klase savezničkih zemalja bile pomalo zabrinute, njihov nemir bio je ništa u poređenju sa beznadnim užasom koji su osećale buržoaske klase u Rusiji. One ni na koji način nisu učestvovale u podizanju revolucije. Miljukov[1] je, kako je to otvoreno priznao pred svojom partijom, sa prozora video kako vojnici hrle ulicama, noseći crvene zastave, u želji da se bore za svoj narod umesto za svoje gospodare, te je sebi rekao: „Eno Ruske revolucije, biće ugušena za četvrt sata.“ Nešto kasnije je video još više vojnika na ulicama i zaključio da neće biti ugušena tako lako. Tek kada su obični vojnici i radni ljudi, te Kozaci koji su odbili da na njih pucaju preuzeli rizik, tek kada je revolucija uveliko počela, postojeći organ buržoazije – Duma, uključila se u borbu, i poput pene na vrhu nezaustavljivog talasa tašto se pretvarala da ima moć da kontroliše i usmerava talas.

U to vreme već se formira novi, vitalniji organ. Dok je Miljukov formulisao svoje ideje o očuvanju dinastije – ili, drugim rečima, o prenosu autokratske vlasti na buržoaziju – Sovjet radničkih deputata, isprva samo mala grupa članova Dume iz redova Ruske socijaldemokratske radničke partije, formulisao je poprilično drukčije ideje. Objavio je da revolucija pripada onima koji su je podigli, a ne onima koji su stajali sa strane a onda pokušali da iz nje izvuku dobit; takođe je izjavio da ni Miljukov ni istrošena Duma nemaju pravo da odlučuju o budućnosti onih koji su svoju slobodu osvojili rizikujući svoje živote, već da će taj poduhvat poduzeti Ustavotvorna skupština, koja bi trebalo da predstavlja celu Rusiju. Kasnija istorija pokazala je nezaobilazni oportunizam svih partija u vreme revolucije, budući da su se kroz nekoliko nedelja Miljukov i njegova partija izjasnili za republiku, a kada se Ustavotvorna skupština sastala, već se nalazila gde i Duma – među reliktima prošlosti; nju je lagano potisnuo Sovjet, koji je i bio prvi razlog njenog sazivanja.

Stoga su formirana dva tela, pri čemu je svako od njih tvrdilo da predstavlja revolucionarni narod. Jedno je bila Privremena vlada koju je imenovao izvršni odbor Dume; samim tim, Vlada je posredno predstavljala Dumu, koja je tokom rata izgubila svako pravo da tvrdi da predstavlja išta drugo do interese buržoazije i privilegovanih klasa uopšte – iako ni pre rata nikada nije u potpunosti predstavljala narod. Drugo telo bio je Sovjet radničkih i vojničkih deputata. Na svakih hiljadu radnika/ca dolazio je po jedan član Sovjeta iz njihovih redova, a svog člana imala je i svaka vojnička četa. Od samog početka kod nepristrasnog posmatrača nije moglo biti nikakve nedoumice u pogledu toga koje je od ovih dvaju tela bolje predstavljalo ruski narod. Mislim da nikada više u životu neću biti toliko srećan kao što sam bio tokom tih prvih dana, gledajući kako radnici/e i vojnici-seljaci šalju predstavnike svoje klase, a ne moje. Setio sam se Šelijevih stihova:

Otresite svoje lance na zemlju, poput rose

Što je u snu na vas pala –

Vas je mnogo – njih premalo,

i pitao sam se kako se takva stvar nije ranije desila. I pomislio sam kako su na revoluciju primenljive reči ser Tomasa Brauna o Potopu:

„Ne čini mi se tako velikim čudom da je jedared bilo Potopa – već da ga nema uvek.“

Odmah je postao vidljiv nedvosmislen rascep, uskoro širok jaz između ideala ovih dvaju tela, Vlade i predstavnika/ca naroda. Narod, radničke klase, seljaci, oni koji su u ratu najviše propatili, zahtevali su da se poduzmu određeni koraci kako bi se osigurao mir. Oni nisu želeli da se bore za teritorije zarad kakvog fantazmagoričnog dobitka koji na njih nije uticao, koji nisu razumeli. Već su gladovali i videli da im predstoji još veća glad. S druge strane, Vlada je, ako išta, bila još jasnije imperijalistička u odnosu na autokratiju čije je mesto zauzela – s izuzetkom Kerenskog kao radničkog člana.

Jaz između radničkih klasa i Vlade najedared se produbio kada je postalo jasno da budućnost revolucije zavisi od posedovanja vojske. Kada vojska ne bi bila zahvaćena revolucijom, kada bi joj se dozvolilo da ostane izvan politike, predstavljala bi pasivno oružje u rukama Vlade, koje bi stoga moglo da suzbije sovjete – te time i istinski izraz narodne volje – kad god bi našlo za shodno. Da je Vlada bila u mogućnosti da zadrži vlast nad vojskom, možda bi i bilo po Miljukovu: buržoazija bi obezbedila profit od pobune masa.

To se, međutim, nije dogodilo, i odmah je protivrečnost između revolucije i imperijalističkog rata postala očigledna. Vojska, koja je u to vreme obuhvatala maltene sve mlađe seljaštvo, uzela je učešće u politici, na koje je i imala pravo. Od tog je trenutka budućnost sovjeta bila osigurana, dok je buržoaska Vlada bila osuđena da vlada samo zahvaljujući dobroj volji sovjeta koji su, nekoliko dana po početku revolucije, predstavljali jedinu pravu snagu u zemlji.



[1] Pavel Miljukov bio je liberalni političar i lider tzv. Kadeta (Ustavotvorno-demokratske partije). Kao član Privremene vlade, zalagao se za to da Rusija ostane u ratu i da bude uspostavljena ustavna monarhija.

Pročitano 1144 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.