Na poziv redakcije jednog od najboljih političkih magazina u Albaniji, MAPO, urednik lista Solidarnost Matija M. dao je kratak intervju u kom govori o Kosovu, trenutnim pokretima u svetu, idejama revolucionarnog socijalizma, itd.

Intervju je vodio jedan od urednika MAPO magazina, Kristi Pinderi.

Ovde prenosimo prevedenu verziju intervjua.

Tvrdite da "revolucionarni socijalisti moraju poštovati pravo Kosova na samoopredeljenje. Na taj način povlačimo jasnu liniju između nas i naše vladajuće klase". Možeš li da pojasniš ovo? Da li to znači da vi podržavate nezavisnost Kosova?
M.M.: Kada jedna nacija tlači drugu, nijedna ni druga nisu slobodne. Ovo je posebno istinito danas, kada je Balkan važna ruta za naftu i gas iz Centralne Azije i stoga bitno polje angažovanosti velikih sila. Tlačenje kosovskih Albanaca koje je Srbija sprovodila od Balkanskih ratova iz 1912.-1913. godine, na kraju je Zapadu dalo izgovor da iskoristi Kosovo kao svog piona zarad uspostavljanja vojne baze na Balkanu – Kampa Bondstil. Zauzvrat, Rusija je blokirajući nezavisnost Kosova podržala Srbiju u UN-u u zamenu za vlasništvo nad srpskim energetskim sektorom i mogućnost za izgradnju gasovoda ka Evropi. Drugim rečima, Srbija je postala pion Rusije. Ovo je veoma opasno, posebno nakon svega što se dogodilo u Gruziji. Da bismo sprečili da se događaji iz 1912-1913. ponove, moramo preuzeti konkretne korake za podsticanje prijateljstva između balkanskih naroda. Ovo se naravno neće postići povratkom srpskih državnih institucija na Kosovo, niti deobom Kosova. Međutim, problem ostaje. Kosovo je danas možda nezavisno od Srbije, ali zavisi od SAD-a i EU-a koji guraju Srbiju u šake Rusije. Nadamo se da ćemo boreći se protiv ponovnog nametanja srpske vlasti na Kosovu demonstrirati naše prijateljstvo ljudima sa Kosova. Na taj način možemo stvoriti uslove da ti ljudi prestanu da se plaše Srbije i shvate da svoju sudbinu mogu da odrede tek onda kada su slobodni od svake spoljašnje vlasti, uključujući i onu iz Vašingtona ili Brisela. Balkanski narodi mogu sami da reše svoje probleme.

Ko čini vašu trenutnu vladajuću klasu? Koje je tvoje mišljenje o njoj?
M.M.: Da bih odgovorio na ovo moramo prvo definisati klasu. Klasa je grupa ljudi u društvu čija je pozicija definisana njenim stepenom vlasništva ili kontrole i odnosom prema proizvodnim resursima u društvu, kao i njenim odnosom sa ostalim klasama u društvu. Jednostavno rečeno, vladajuća klasa je ona grupa ljudi koja poseduje velike firme ili državne kompanije koje se takmiče oko profita, ili sedi u njihovim upravnim odborima – ukratko, vlada i gazde. Da bi stekle prednost jedne nad drugima, ove male elite su prinuđene da eksploatišu većinu nas ostalih koji proizvodimo ili pružamo usluge kako bismo sebi priuštili život od danas do sutra. Kao što možete i da zamislite, moj odnos prema vladajućoj klasi je antagonističan.

Zbog čega mladi ljudi poput tebe i dalje veruju u vrednosti i principe komunizma? Da li vam je to način da pobegnete od stvarnosti?
M.M.: Mi nismo revolucionari zbog toga što hoćemo da pobegnemo od stvarnosti, već zato što hoćemo da je promenimo. Mi tražimo alternativu tržišnom ludilu i ratnom huškanju Zapada, ali i birokratskim i autoritarnim diktaturama nekadašnjeg Istočnog bloka. Ovo podrazumeva demokratski planiranu ekonomiju u kojoj horizontalne mreže proizvođača i potrošača alociraju resurse i prilike kroz iterativni demokratski proces. Da bismo stvorili ovakvo društvo, moramo podstaći samoaktivnost "običnih" građana/ki, pre svega na njihovim radnim mestima, ali takođe i izvan njih. Solidarnost između potlačenih grupa je ključna za solidarnost na radnom mestu, ali i nemoguća bez nje. Smatramo da je solidarnost nedostižna ukoliko se ljudi aktivno ne protive nepravdi gde god da na nju naiđu. Na koncu, protivljenje nepravdi znači i protivljenje privilegijama bogatih i moćnih koji se svojih privilegija nikada nisu odricali bez borbe. Ovo važi za Rusiju 1917. godine, Španiju 1936, Mađarsku 1956. i Čile 1973. Istorija je pokazala da trajnu promenu nikada ne osiguravaju elite "odozgo", već ljudi masovno moraju da je osvoje "odozdo". To je za nas komunizam.

Postoji li danas komunistički pokret u Evropi?
M.M.: Danas svakako u celom svetu postoji pokret koji veruje da je "drugačiji svet moguć". Pokret je nastao nakon protesta protiv Svetske trgovinske organizacije, u Sijetlu 1999. godine i stvorio je sopstvene organizacije poput Svetskog socijalnog foruma, prvi put održanog u Porto Alegreu, januara 2001. Kasnije je ovaj pokret dostigao vrhunac tokom krvavih sukoba u Đenovi na mobilizaciji protiv G8, jula 2003. i tokom globalnih demonstracija protiv rata u Iraku, između februara i aprila 2003. Od tada, svedočili smo odbacivanju neoliberalnog ustava EU-a na referendumu u Francuskoj 2005. i ponovo u Irskoj, ranije ove godine. Medutim, ovi pokreti su i dalje daleko od preuzimanja vlasti. Takođe, njih svakako ne predstavljaju stare komunističke partije, poput onih iz Francuske i Italije, koje su učestvovale u neoliberalnim vladama.

Šta je Internacionalna socijalistička tendencija?
M.M.: Internacionalna socijalistička tendencija je internacionalna grupacija partija koje se bore za radničku vlast i internacionalni socijalizam, za komunizam. Kako bi odbranile nasleđe Oktobarske revolucije, osnivači Internacionalne socijalističke tendencije tvrdili su da su bivša SSSR i njene satelitske države bile birokratski državni kapitalizmi – državom vođeni sistemi koji su eksploatisali radnike/ce zarad vojnog takmičenja sa Zapadom. Naša tendencija je podržala radnike/ce koji su ustali protiv ovih staljinističkih režima – npr. u Mađarskoj 1956. godine i Poljskoj 1980.-1981. – i mi verujemo da je ovo razlog zbog kog smo preživeli i rasli nakon pada Berlinskog zida, za razliku od tolikih drugih na levici.

Možeš li da ukratko opišeš šta kod vas rade mladi ljudi koji se poput tebe vode Marksovim rečima?
M.M.: Posle mnogo godina malih protesta i povremenih tribina, nekoliko desetina nas sa levice uspelo je da kresne varnicu studentskog protestnog pokreta na Beogradskom Univerzitetu 2006.-2007. godine. Par hiljada studenata i studentkinja učestvovalo je u protestima i okupacijama fakulteta, dok je nekoliko desetina hiljada potpisalo peticiju podrške protestu. Borili smo se protiv visokih školarina i tržišne reforme obrazovnog sistema. Izborili smo se za neke od zahteva i to je mnoge od nas naučilo da se moramo organizovati kako bi nam učinak bio bolji kada sledeći put izbije neki socijalni protest.

Imate li budžet za svoje aktivnosti? Ko vas finansira?
M.M.: Veoma nam je teško da finansiramo aktivnosti. Kao što možete i pretpostaviti, iza nas ne stoje korporativni sponzori. Tako da dajemo svoj novac i skupljamo priloge među prijateljima ili kad god dobijemo priliku da se obratimo širem auditorijumu – na tribinama, protestma ili tokom prodaje naših novina Solidarnost. Možda ćemo jednog dana dobiti novac od sindikata i drugih asocijacija građanskog društva. Kako bi drugačije i moglo? Vreme i resurse nalazimo kod "običnih" ljudi poput nas, jer upravo njih želimo da uključimo u borbu za bolje društvo.

Direktan link ka MAPO veb sajtu